Da je ovo vreme hegemonije romana, ne samo kada je srpska proza u pitanju, valjda već i dživdžani na granama oko izdavačkih i medijskih kuća odlično znaju; da se i u opusima relevantnih pisaca romani tretiraju kao magistralni tok, a zbirke priča u najboljem slučaju kao prateća (nus)pojava iliti dokoličarska nadopuna, takođe je jasno. Uz mnogo sreće, pisac možda može računati da njegovi romani tu i tamo urade ponešto i za zbirke priča, da se ove nekako prošvercuju uz njih.
Razume se da ni sa knjigama Milete Prodanovića do sada nije bilo drugačije. Međutim, Agnec, njegova treća pripovedačka zbirka, zahvaljujući izvesnim nagradama i pojačanoj medijskoj pažnji, možda može da učini ono do sada teško zamislivo: da „pogura“ njegove romane i ka onoj publici kojoj su do sada ostajali izvan fokusa.
Knjiga Agnec izlazi dvanaest godina nakon Nebeske opere, i može se reći da je svojevrsni „nastavak“ prethodne Prodanovićeve zbirke, utoliko što su ove priče – nastajale od sredine devedesetih naovamo, mnoge od njih ranije publikovane po časopisima – zapravo nekovrstan part two kolekcije Prodanovićevih mahom ironijsko-satiričkih uvida u (srpsku, balkansku, ali bogme i globalnu) savremenost. Iako je i u romanima umeo da posegne za fantastičkim motivima, u pričama se Mileta P. mnogo lakše, slobodnije i temeljitije poduhvata fantastike, ali ona je – nije nimalo nevažno napomenuti – uvek u izvesnom smislu funkcionalna: vešto se i razložno čuvajući kontaminiranja pripovednog tkiva „dnevnim angažmanom“ bilo koje vrste, pisac u većini ovih priča „beži“ u simboličku fantastiku nimalo eskapističkog tipa, tj. u maštovito, nipošto barokno, već precizno vođeno fabuliranje koje će „transcendirati“ oporu stvarnost baš onoliko koliko je potrebno da se ona sagleda još bolje, još jasnije, koliko god to možda paradoksalno zvučalo.
Mizanscen manje-više svih šesnaest Prodanovićevih priča balkanska je katastrofa devedesetih, sa odjecima i posledicama koji ne prestaju do danas, ili pak prošlost koja (Drugi svetski rat, recimo) ovde ima sklonost da nikada to ne postane; na drugoj strani – kao što dobro znamo barem od „Eliše u zemlji svetih šarana“ – Mileta Prodanović izvanredno pronicljivo i duhovito secira i neretko arogantno-površni pogled Drugog na „ovo ovde“ (ili na „Drugu Evropu“ kao takvu), sa pravom merom između satiričkog uboda i žovijalnosti prikazujući jedan nes(amos)vesno „kolonijalni“ horizont, u kojem Mi Ovdašnji postajemo ili beznadežni varvari koji i nisu za drugo nego za valjanje u krvi i splačinama ili pak handkeovski romantizovani „plemeniti divljaci“ koji su sačuvali onu Mističnu Autentičnost koja tako grozno nedostaje obezduhovljenom Zapadu…
Magistralni je lajtmotiv Prodanovićevog Agneca zapravo: nasilje i posledice. Dolaze i odlaze ratovi, države, poretci, ideologije; neko se u svim tim burama uvek „snađe“, neko uvek grabi, ubija, pustoši, otuđuje, odnekud verujući da ga je Istorija privilegovala sopstvenim krajem, da će tako kako je ostati zauvek, da se računi više ne plaćaju. No, ovog pisca ne zanima naturalističko gomilanje užasa: kao čovek izoštrenog „likovanjačkog“ pogleda, Prodanović je ponajbolji kada traumatičnu ljudsku istoriju prikazuje kroz istoriju predmeta – pokretnina i nekretnina – koji menjaju vlasnike i gospodare, i u kojima kao da se taloži uludo prolivena ljudska krv, ona koja će šiknuti iz fotelje u istoimenoj priči. Ili će se naratoru, kao u Hasidskoj pesmi, prikazati paučinasta utvara bivšeg jevrejskog vlasnika dorćolske kuće; ili će ratna engleska uniforma biti leptirsko leglo; ili će se (tako frojdovski!), pred kraj Prvog svetskog rata, bečka baronica, u ime bezinteresnog patriotizma, blizu fronta redom podavati vojnicima viđenim za smrt, zatočenim u uniformama monarhije takođe viđene za nestanak; ili će cirkuska zmija, usred predstave, sasuti u lice svom krotitelju sve njegove poratne „oslobodilačke“ zločine; ili će se mladunče iz daleke galaksije zaglaviti u običnoj praznoj flaši koka-kole, pokušavajući da uzleti nazad, ali ne pre nego što ga nekako odnesu iz ovdašnje Zone Loših Vibracija u kojoj je to nemoguće… Diskretno snižavajući tonus, prilagođavajući pripovedni registar, Prodanović ispisuje i „lirskije“ prozne vinjete, poput vrlo upečatljivog Tinki–Vinkija, da bi satirički naboj (baš nikada napadan, grohotan i naceren, uvek rafinirano podrazumevajući) doveo do vrhunca u prozama poput Novih ljudi u staroj kući ili Kiba, u kojima se pisac ponajpre bavi Vrlim Novim Svetom japijevskih mutanata, kako onih „političkih“, tako i onih iz „advertajzinga“ i sličnih šamanskih disciplina, tih zlih kobi XXI veka. Prodanovićevo oko na putu gleda i te egzemplare onako kako je gledalo i one „stare“, istorijske pošasti od kojih još krvoliptaju naše fotelje: uostalom, i dalje se radi o nasilju i njegovim trajućim/trujućim posledicama. I piše dobro i lucidno, ne „za svakoga“, nego za čitaoca koji i ume i sme da se suoči sa Čudovištima iz njegove kutije olovnih slova.
