Živimo u periodu institucionalizovanog ćutanja, gde se pravila i uredbe ne donose da bi uredili rad, već da bi stvorili zvanični jezik tišine. Najnoviji primer je Narodno pozorište u Beogradu
Postoji trenutak u vremenu u kojem tišina prestaje da bude izbor, a postaje način života. Trenutak kada se ćutanje više ne doživljava kao slabost, već kao strategija preživljavanja. U našem društvu taj trenutak je odavno prošao – sada živimo u periodu institucionalizovanog ćutanja, gde se pravila i uredbe ne donose da bi uredili rad, već da bi stvorili zvanični jezik tišine.
Najnoviji primer dolazi iz Narodnog pozorišta u Beogradu, gde novi pravilnik zaposlenima zabranjuje da verbalno, simbolima ili gestovima izražavaju političko mišljenje.
Ukratko – ne govori, ne pokazuj, ne misli.
Ako proširimo sliku, postaće nam sasvim jasno da sistem kulture i obrazovanja snažno pati, u njemu nema javnih konkursa, festivali se gase, nastava na fakultetima odvija se u nemogućim uslovima egizstencijalne ugroženosti, studenti štrajkuju glađu u zatvoru da bi se njihov glas čuo – ćutanje je postalo univerzalna valuta.
Teško je da se ne zapitamo, zašto reakcije izostaju, čak i onih kojih se sitem represije ideološkog aparata najviše tiče. Uverena sam da svi vidimo šta se oko nas dešava, ali nisam sasvim sigurna da je strah postao jači od besa. Šta je onda?
Ćutanje postaje mehanizam samoodbrane pred apsurdom koji nas guta.
Jer zaista, kako se boriti protiv apsurda kada on više nije tek poneki izuzetak, već osnovni princip funkcionisanja? Da li tišina govori o nama ili o sistemu?
Da li ova glasna tišina govori o tome kakvi smo ili kako smo – slabi, umorni, rezignirani – ili o tome da borba sa ovakvim sistemom nema smisla?
Duboko verujem da nismo prestali da verujemo da promena dolazi, ali smo istovremeno naučili da živimo sa apsurdom, kao sa bolešću koju ne možeš da izlečiš, pa je ignorišeš. Kako na fakultetu, tako u pozorištu, svuda.
Ali postoji granica posle koje ćutanje više nije neutralno.
Ćutanje koje traje predugo postaje saučesništvo. Dokaz da smo se uklopili u pravila koja nas porobljavaju. Da smo prestali da budemo posmatrači i postali deo scene u kojoj postoji samo jedna indikacija – tišina.
U zemlji u kojoj pozorište i univerzitet više ne mogu slobodno da govore, gde studenti gladuju da bi ih neko čuo, gde festivali nestaju, a konkurse niko ne raspisuje, pitanje nije više samo da li ćemo govoriti.
Pravo i jedino pitanje je da li ćemo prepoznati trenutak kada je tišina prestala da nas štiti i počela da nas definiše.
Jer ako nastavimo da ćutimo, jednog dana možda ćemo otkriti da nismo izgubili samo pravo na reč – već i pravo na smisao.
Autorka je docentkinja na FDU i koordinatorka Resornog odbora za kulturu Demokratske stranke
Za mene je najbitnije da se uvek bavim stvarima koje volim, koje me zanimaju. Mislim da je to jako velika privilegija, naročito ako tome dodam i stalna putovanja, turneje i zanimljive ljude koje srećem. Naravno, sve to ima svoju cenu. Živim skromno, ali slobodno
Minja Bogavac, direktorka „Reflektor teatra“, za novi broj „Vremena“ priča o progonu tog angažovanog pozorišta i kako su rešili da naprave svoj prostor
U saletli, parkovskom paviljonu koji je otvoren u Zrenjaninu pre godinu dana dok je bio Prestonica kulture, još uvek nije održan ni jedan jedini kulturni program
Za promociju novog prostora, Delfi knjižare i Laguna ponudili su čitaocima susret sa Milicom Vučković koja će potpisivati novi roman „Roditelji kućnih ljubimaca, u kome pita „kako smo dozvolili sebi da postanemo tako neizlečivo sami?“
Otkazana je i treća predstava očekivana na Bitefu. Selektor ovog festivala Spasoje Ž. Milovanović kaže da sudbina Bitefa ne sme da zavisi od toga ko je trenutno na vlasti. A priča i o pritiscima domaće javnosti na inostrane umetnike da ne dođu na Bitef
Voženo lice Aleksandar Vučić će u predizbornoj kampanji voziti staru škodu. Dok traje odmazda prema svakome ko pisne, paradni deo kampanje biće otužniji nego ikad jer se Vučić obraća svom hardkor biračkom telu
Zašto ministarka Snežana Paunović još nije smenjena? Šta to govori o njoj, režimu i Srbiji
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
