Narodnjački stokholmski sindrom

„Nažalost, jedva da se još nešto važno može reći što neće ljuto povrediti državu, bogove i običaje“, primetio je Gete još pre vek i po, u Venecijanskim epigramima. E, pa Nenad Stipanić je uspeo da ljuto povredi sve to; mora biti da je napisao nešto važno. Jeste.

Izbacivači Majke Božje (Algoritam, Zagreb, 2012) roman je posle kojega se odbijate od zidova: glatko ispričana priča o religiji, turbo-folku, tajnom životu zagrebačkog polusveta, organizovanog kriminala i licemerja. Cela se priča odvija u jednoj jedinoj noći, od devet do svitanja, na svih 239 stranica i ne možete da se odvojite. Mesto radnje je periferijski „Night club – Jacuzzi“, mesto za „cajke“, turbo-folk narodnjake, zabavu politički i nacionalno nekorektnu – ali omiljenu. Mesto je zastrašujuće na način one drumske mehane iz filma Od sumraka do svitanja Roberta Rodrigeza i onog mahnitog Tarantina. Nema vampira, ali ne nedostaju: ima gangstera, „kontroverznih biznismena“, ludih klinaca, raznih sojki u ilegali, sponzoruša, kretena i – izbacivača, kao žrtava i gubitnika.

Ova bi knjiga trebalo da bude obavezna lektira u bar dve stručne discipline: pri polaganju ispita za zaštitarsku (FTO) licencu; i u mariologiji, relativno novoj teološkoj disciplini, popularnoj u Crkvi u Hrvata. Nenad Stipanić (kome smo ovde prikazali knjigu priča „Odlično je baviti se kriminalom“ iz 2008) zna o čemu piše: bio je u životu svašta, a najviše izbacivač, vunbacitelj, kako se to agramerski kaže. Taj simpatični macan i međed otkrio je u sebi pisca i okanuo se boksa i borilačkih veština (osim za održavanje elementarne kondicije, što će mu posle ove knjige biti od koristi). Dobro je uradio.

Dakle, bivši izbacivač dolazi u narodnjačku rupu da vidi kolege, ali u pratnji Djevice Marije koja mu se već neko vreme javlja u obličju veoma putenom; drugi ju ne vide. Majka Božja, u svom autentičnom obliku lepe mlade cure, uslišila je njegove molitve jer su bile jedinstvene: jedini je on shvatio da ona već 2000 godina pati od nejebice i ponudio se. Sve ostale milijarde molitvi bile su banalne: ludela je, kaže, „kao operater na nebeskoj centrali kojem neprekidno zvoni telefon i maltretiraju ga milijarde nezadovoljnih mušterija… Ja samo sve vaše kuknjave trpam u golemi bubanj sreće i patnji i pritiskam dugme pred komisijom Oca, Sina i Duha Svetog, ja sam samo nebeska loto-djevojka koja milijardi kuglica padnje jednu koja propadne kroz žlijeb Božje milosti pokaže trojedinoj komisiji, i kad blagogospoda kimnu, samo pritisnem ružičasto dugme koje ponekad posljednji stadij tumora dvogodišnjeg djeteta izbriše sa hardvera sudbine, nekom donese vikend na Zrću, a nekom proljepša nožne listove.“ A ni to bezgrešno začeće nije bilo nešto: „… Duh Sveti se svima izlajao kako sam pohotna bila one noći, a to nije bila istina. Duh Sveti je očajno loš ljubavnik, i neprimjeren i grub za prvi snošaj.“

I tako dalje i još bolje. Sada vam je jasno zašto Nenad Stipanić treba da ostane u formi. Objaviti takvu jednu jeretičku mariološku studiju u Hrvatskoj gde, kako primećuje Ezra Paund beležeći nečiju primedbu na jednu drugu zemlju, „ima mnogo katoličanstva i malo vere“ (Hay mucho catolicismo y poco religion), nije higijenski. Osim toga, Stipanićeva Djeva Marija stalno brka „Međunož… Međugorje“. Koliko znam, a pratim, Sveta Matera Crkva u Hrvata propratila je ovaj roman zlokobnom ćutnjom. Kao strasni čitalac svih mogućih apokrifnih jevanđelja i sličnih jeretičkih štiva, moram priznati da je ova knjiga zaista nešto novo, neviđeno i pritom nadahnjujuće. Ta će se mariološka priča već završiti na svoj način, jer se radnja pri kraju zgušnjava jako, ali to čitajte sami – vredi.

Zaštitarski poziv, tužan i star kakav je, nepriznat i prezren, u ovoj knjizi dobija hommage koji zaslužuje; rasprava između kurvi i špijuna oko toga koji je zanat stariji dobija konkurenciju, kao što će čitalac videti.