U nedelji koja je prethodila finalu Lige šampiona u Istanbulu, francuski fudbalski nedeljnik „Frans fudbal“, u zainteresovanim krugovima poznat i kao „fudbalska biblija“, objavio je zanimljivu anketu. Izabrao je 25 ličnosti koje su kao igrači ili treneri učestvovali bar u jednom od prethodnih 49 finala i postavili im dva pitanja: 1. Ko je bio najbolji igrač u istoriji Lige šampiona? 2. Koji je finalni meč bio najbolji u istoriji?
Svaki član žirija u čiji se autoritet ne može sumnjati i u kome su bila dva predstavnika našeg fudbala, Vladica Kovačević, legendarni „poslovođa“ Partizana iz vremena finala 1966. protiv Reala, i Ljupko Petrović, trener Crvene zvezde koja je 1991. u Bariju postala prvak Evrope, sastavljao je svoju listu od 1 do 5, a zbir poena dao je konačan poredak. On je izgledao ovako:
1. Alfredo di Stefano (Real Madrid) 95 poena
2. Johan Krojf (Ajaks) 68
3. Euzebio (Benfika) 34
Pomenuti su još Bekenbauer (Bajern) 32, Puškas 28,5 (Real Madrid), Marko van Basten (Milan) 15, Zidan (Juventus, Real Madrid) 12, Mišel Platini (Juventus 9)… sve do Kočiša (Barselona), Žista Fontena (Rems), Pratija (Milan), Del Pjera (Juventus) i Dejana Savićevića (Zvezda, Milan), koji su dobili po jedan poen.
U pogledu najboljih utakmica takođe nije bilo mnogo dilema:
1. Real Madrid–Ajntraht Frankfurt (7:3) 1960. u Glazgovu–95 poena
2. Benfika–Real Madrid (5:3) 1962. u Amsterdamu–32
3. Mančester Junajted–Bajern Minhen (1:2) u Barseloni–27 poena.
Pomenuto je 35 od 49 finalnih utakmica, čak i Real–Partizan (2:1) iz 1966, ali ne i duel Crvena zvezda–Olimpik Marsej (0:0) iz 1991.
O ukusima ne vredi diksutovati, ali kada eksperti tako ubedljivo izglasaju takav poredak, onda im treba verovati. Ako je nekome do mišljenja vašeg novinara, koji je duel Real–Ajntraht video na snimku (i dan-danas se vrti na TV Real Madrid), Benfika–Real Madrid u direktnom tv-prenosu a Mančester–Bajern uživo na stadionu, onda se izboru nema šta prigovoriti. Kada se danas gleda finale iz Glazgova 1960, igrano na Hempden parku pred 135.000 ljudi i kada u finalu padne 10 golova od kojih 7 za pobednika postižu samo dva igrača, Puškas 4 i Di Stefano 3, bez obzira na evidentnu sporost i drugačiju igru od današnje, ostajete zadivljeni majstorstvom, pre svega maštom i tehnikom jer je snaga bila u drugom planu, ondašnjih „galaktičara“. Meč iz Amsterdama 1962. najpribližniji je ovome iz Istanbula. Real je vodio sa 2:0 i 3:1, ali je izgubio sa 5:3 jer je Benfika imala „crnog pantera“ Euzebija, igrača koji je bukvalno sam dobio utakmicu i koji će obeležiti naredne godine sa krunom na SP-u u Engleskoj kada je bio najbolji strelac sa 9 golova. Trećeplasirani meč, onaj iz 1999, našao se tako visoko zbog dramatičnosti, Bajern je do 89. minuta vodio sa 1:0, a onda je za dva minuta titula otišla na Old Traford. Nezamislivo da se tako nešto dogodi Nemcima.
Međutim, da je žiri glasao posle Istanbula, nema dileme da bi spektakl Liverpul–Milan ušao među prva tri, da li na drugo ili na treće mesto teško je reći. Ako je, opet, nekome do suda vašeg novinara, onda moram reći da sam lično emotivno vezan za Liverpul, što zbog fudbala što zbog Bitlsa. Kao mlad novinar, davne 1973, imao sam sreće da prisustvujem pobedi Crvene zvezde na Enfild Roudu, bilo je 2:1 s prelepim golovima Vojina Lazarevića i Coleta Jankovića (ako sećanje ne vara!) i to posle 2:1 pobede u Beogradu! Video sam i doživeo taj čuveni „kop“, najvernije navijače iza jednog od golova, one koji vole svoj klub a ne mrze protivnički. Osam godina kasnije bio sam na Parku prinčeva u Parizu kada je Liverpul osvojio treću titulu pobedivši Real Madrid Vujadina Boškova sa 1:0… Pamtim, naravno, i Hejsel 1985, kada su neki drugi navijači Liverpula, svakako ne oni koje sam upoznao 1973, izazvali tragediju na stadionu koja je koštala života 39 navijača Juventusa…
„Fudbal nije pitanje života i smrti, već nešto mnogo ozbiljnije“, rekao je jednom davno Bil Šenkli, jedna od Liverpulovih trenerskih legendi. Rafa Benitez, španski trener koji je prošlog leta ostavio Valensiju sa kojom je osvojio špansku ligu i Kup UEFA, postao je, za samo godinu dana, druga trenerska legenda „crvenih“. Prvo zato što je Liverpul uopšte stigao do finala, drugo zato što je u poluvremenu, posle 0:3, bio toliko miran, sugestivan i stručan da napravi taktičke promene koje su za samo 15 minuta donele čudesan preokret do 3:3 i omogućile trijumf sa finala, baš kao i poslednji put, 1984. u Rimu protiv Rome.
Definitivno, meč u Istanbulu vratio je veru u fudbal a besprekorno ponašanje 80.000 navijača, od kojih su 35.000 bili Englezi a 25.000 Italijana, daje nadu da je divljanje huligana na stadionima i oko njih ipak za nama… Lepota fudbala.
