Poslednjim nastupima u nedelju u beogradskom Reksu zavšen je Dispatch. Ovogodišnje izdanje ovog beskompromisnog malog festivala elektronske muzike nije ni po imenima izvođača ni po posećenosti bilo najuspešnije u njegovoj kratkoj istoriji, ali je odsustvo te vrste očiglednih uzbuđenja nadoknadio veoma prijatnom i familijarnom atmosferom kao i svojom starom osobinom – mogućnošću da na njemu otkrijete nekoliko novih imena i čujete muziku za koju niste mogli ni da pretpostavite da postoji.
Prvog dana festivala, koji je održan u maloj sali Centra „Sava“, odigrao se neobičan šahovski meč. Naime, Amerikanac Richard Chartier i Rus Ivan Pavlov u odglumljenoj ikonografiji čuvene partije šaha između Spaskog i Fišera, održali su muzički performans, samo što su umesto poteza, dvojica umetnika razmenjivali zvučne zapise. Ovaj dan velike buke završio je Hecker jednim od najboljih nastupa u istoriji festivala. Ovaj čovek je ono što se zove probijanje bubnih opni usavršio do najbizarnijeg sredstva za prenošenje muzičke emocije. Kao, recimo, poput Kafke u književnosti, Hecker je u muzičkom smislu dokaz da velika umetnost ne mora da bude prijatna. Naprotiv. Drugog dana programa, inspirativno nazvanog Mutant Disco, najviše je pažnje privukao izvođač My Robot Friend, koji je izgledao kao vašarska atrakcija u prvoj ljudskoj koloniji na Marsu. Naime, nosio je kostim na kome su svetlele šarene sijalice dok je naprava postavljena između njegovih nogu ejakulirala plamen, varnice i konfete. Isti je imao prikladne izjave o svojoj želji da seksualno opšti sa drugim pripadnicima robotske vrste, te je priznao da je pripadnik nove manjine koju je nazvao robotsexual. Treće veče bilo je rezervisano za kontemplativnu i atmosferičnu muziku, koju je najprikladniji konzumirati u ligeštulu, a vreme negde pred zoru. Zapažene nastupe imali su Stephan Mathieu i Si-Cut.db, dok je ponajbolji svakako bio Murcof, koji je predstavio materijal sa svog poslednjeg albuma Remembranza. Iza ovog pseudonima krije se muzički dobro potkovan Meksikanac Fernando Corona, koji je u elektronsku muziku uneo toplinu klavira i violina. Završno veče u Rexu donelo je dva najprijatnija iznenađenja. Prvo u vidu, našoj publici potpuno nepoznate vokalne umetnice Niobe, koja je jako prijatnim glasom, na granici, da izvinete, world musica, pevala uz čudnjikave i aritmične elektronske zvuke koje je sa gramofona puštao njen kolega. Ova kombinacija je delovala krajnje dekonstruktivno, što se naročito primećivalo kada su izvodili klasični hit Brasil. Drugo iznađenje je bio britanski sastav Tunng, koji je, ako se zanemari malo kompjuterskog procesiranja, bio pravi pravcati folk bend (to se zove folk–tronica) sa dve akustične gitare čiju muziku možete pomešati sa Simonom & Garfunkelom. Ne smemo zaboraviti ni činjenicu da je Dispatch ove godine dao šansu i mladim muzičara iz Beograda koji su nastupali pod imenima A/V i Woo i koji su zvučali više nego solidno i to ne samo za naše uslove već i u poređenju sa renomiranim gostima. Takođe se pokazuju efekti i raznih edukativnih programa koje Dispatch organizuje. Naime, ove godine nekolicina momaka koja je prošle godine učestvovala u radionici na temu live videa i tzv. VJ–inga, ove godine je učestvovala sa svojim video-radovima kao vizuelna podrška muzičarima.
Recimo da organizujete festival rokenrol muzike i jedne godine vam dođu Beatlesi i Rollingstonesi a sledeće Džimi Hendriks i Led Zepellin. Prethodnih godina na Dispatchu su nastupili apsolutno svi najbitniji umetnici iz sveta muzike kojoj se festival posvetio, hajde, recimo, da pomenemo izvođače kao što su Luomo, Monolake, Rechenzentrum, Kid 606, Jamie Liddell… Četvrte godine nemate izbora već da počnete da mešate karte i pripremate publiku za iznenađenja i otkrića. Ako uz to ne dođe do zamora materijala ni na strani izvođača ni na strani publike, to samo znači da je Dispatch ušao u fazu svoje pune zrelosti.
