Moć, iživljavanje, eksploatacija

U svom simpatično onovremenski benevolentnom i didaktičnom zborniku Muški bukvar (preveo Igor Stanojević, objavila kuća Arete) veliki Volt Vitman je, između ostalog, naravno, ukazivao i na značaj sledećeg: „Uz blagodeti vežbanja, jednostavne hrane, ranog ustajanja i slično, seksualne strasti mnogo su manje izopačene nego u životu grešnih zadovoljstava. Zdravim ponašanjem misli se skreću na plemenitije vrednosti, a smirenost i odmerenost prožimaju raspoloženje. Čak i u muškarcu inače sklonom razuzdanom životu, loše navike prosto će iščeznuti.“

O seksualnim strastima, ali u mnogo izraženoj meri o moći i ponekad i nekažnjivoj eksploataciji ranjivih i podređenih govore i dva noviteta iz sfere dokumentarnih sadržaja koji su u razmaku kraćem od dve sedmice stigli do onih koji za takve priče mare. Netfliksova dokumentarna mini-serija (reč je o četiri jednočasovne epizode) sasvim jasnog i preciznog naslova Jeffrey Epstin – Filthy Rich u formi reportažnog dokumentarca iznosi priču o decenijskom pedofilskom iživljavanju čak i širom planete sada poznatog američkog tajkuna nad malodobnim devojkama i devojčicama mahom iz ubogih predgrađa Floride. Ova serija se čvrsto i dosledno drži okvira i recepata kojim se u poslednjih dvadesetak godina pristupa slučajevima iz tamošnje sudske prakse, odnosno, pričama iz stvarne dimenzije uz koje prirodno ide ona znakovita odrednica ‘true crimes’ (istiniti zločini). Reč je, dakle, o konvencionalnom televizijskom dokumentarističkom radu koji na kinestetskom planu ne donosi ama baš ništa novo, inovativno, sveže, revolucionarno, atipično…, ali kome, pak, to nije i teško da može biti uzeto kao mana.

Podno te srednjačke, glavnotokovske temeljnosti i preglednosti po pretpostavljenom utisku šire publike (a to se može reći za gotova sva ostvarenja izvršnog producenta Džoa Berlingera, koji je upravo u tom svojstvu prisutan i po pitanju serije Filthy Rich), pred oči i u umove gledalaca stiže priča koja već pri polovini prve epizode nudi izobilje zanimljivih socioloških, ideoloških, ekonomskih implikacija iz same srži priče o Epstajnovoj višedecenijskoj torturi maloletnica zarad vlastitih izopačenih, kao i zadovoljstava svojih prijatelja, saradnika, klijenata, advokata… Tako kroz ispovesti onih koje su do današnjih dana preživele i imale snage i hrabrosti da istupe sa vlastitim svedočenjima i time, naravno, zapadnu u teški mulj sekundarne viktimizacije saznajemo da su Epstajn i njegova supruga pažljivo i istrajno stvarali tu pedofilsku piramidu, a meta su im bile devojke iz sirotinjskih četvrti, iz razorenih porodica, porodica zavisnika, neretko i ranije silovane i/ili žrtve seksualnog uznemiravanja. Negde tačno na polovini pomenute prve epizode ove serije, skoro kao malj silovito udara prizor iz vazduha dugog mosta koji povezuje sirotinjske kućerke Vest Palm Biča i Palm Biča, koji je adresa velelepnih vila Epstajna i ekonomski mu sličnih. Tu povest o užasu jednog tako istrajnog i sve do samog kraja nekažnjenog predatorskog pohoda zloglasnog sociopate, što je Epstajn svakako i dokazano bio, dobija svoj potpuni okvir i oblik koje zadržava sve do poslednjih sekundi završne, četvrte epizode.

Naracija i njen ritam su, naime, postavljeni tako da se lagano, postupno širi taj pripovedni vizir, te svaka od epizoda donosi nove aspekte koji nadopunjuju taj portret užasa bolesnog uma koji je sa stečenih pozicija ogromne moći praktično dobio i društveni blagoslov, oličen u ciljanom neznanju svih koji su svakako mogli biti upoznati čak i sa detaljima te zastrašujuće i jezive Epstajnove životne misije usmerene ka eksploataciji i svakolikom unižavanju onih koji su, usled teških bukagija društvenog (i klasnog) uslovljavanja, gotovo pa fatumski predodređeni na bol i patnju, sa slabim izgledima za izbavljenje i pravdu. Po toj osnovi, ova serija dosta brzo transcendira iz inicijalne postavke faktografski precizne hronike događaja unutar tog krajnje osobenog slučaja u priču koja govori i iznosi dosta toga poražavajućeg a nesumnjivo zanimljivog o društvenom i geografskom kontekstu iz koga je iznikla i koji ilustruje sve do sitnih i veoma upečatljivih detalja. Epstajn, blizak prijatelj moćnih, uticajnih i slavnih (u seriji se navode Bil Klinton, princ Endrju, Tramp, Vudi Alen, Kris Taker, Kevin Spejsi…), tako kroz ova četiri sata krcata stravičnim svedočenjima i izobiljem izvedenih dokaza stiže do svog kanda najpreciznijeg i jedinog mogućeg odraza i portreta – prikaza čoveka lišenog čak i osnovnih ljudskih kvaliteta, koji je uz dobrovoljno slepilo društva nekažnjeno uživao u izopačenim plodovima svog briljantnog vladanja zakonitostima sociološkog darvinizma. Ova serija je nastala na osnovu knjige i kod nas višestruko prevođenog Džejmsa Petersona, koji je, što predstavlja posebnu zanimljivost, pre nekoliko godina objavio i roman koji je (navodno) napisao u četiri ruke upravo sa Bilom Klintonom, a njeni autori narečeno postižu bez posezanja za pukim senzacionalizmom ili ogoljenim, a onda posledično i nužno jalovim aktivizmom.

Senzacionalizma i tog ishitrenog aktivizma (ne računajući poslednje sekunde odjavne špice i tamo navedene kontakt-telefone) nema ni u celovečernjem dokumentarnom filmu On the Record iskusnih dokumentarista Kirbija Dika i Ejmi Ziring. Ovaj film iz ponude novopokrenutog HBO Max-a na nivou „zapleta“ prati lavinu optužbi za silovanje koje su pre nekoliko godina stigle na račun znamenitog i svetski proslavljenog Rasela Simonsa, muzičkog producenta, diskografskog mogula i nadasve uticajnog gurua i revolucionara na polju hip-hop supkulture i popularne kulture. Pomenuti zaplet treba shvatiti samo uslovno, jer ovaj film dosta brzo skreće put intimističkog prikaza prilično odocnele borbe Dru Dikson, nekada takođe važne muzičke producentkinje i Simonsove podređene, za istinu po cenu javne sablazni, pa i nerazumevanja i odbacivanja unutar afroameričke zajednice. Posebno zanimljivo jeste što je Dru Dikson, zaslužna za čitav niz velikih hip-hop i RNB hitova devedesetih godina 20. veka, nekada i sama bila veoma visoko pozicionirana u inače i nepopravljivo hipermaskuliniziranom i, sasvim očekivano, izrazito mizoginom svetu hip-hip diskografije.

Tu se neusiljeno i prirodno otvorio prostor za još jednu iznimno zanimljivu i značajnu dimenziju priče koja nadilazi konkretne slučaje nedopustivo nasilničkog ponašanja Simonsa i njemu sličnih, te On the Record (u pitanju je igra reči i pojmova, ali neka privremeni prevod ipak bude Zvanično ili Zabeleženo) kreće u problematizovanje korena mizoginične biti afroameričke kulture i iz nje proisteklih supkultura, koja je i dovela do tog neizdrživog i nepremostivog raskoraka u kome su čak i danas mnoge Afroamerikanke u takvim slučajevima razapete između odanosti svojoj (ionako skrajnutoj i obespravljenoj, dakle, i manjinski ranjivoj) rasi i potrebe da reaguju i krenu put ličnih emancipacija, bez kojih je, gle čuda, nemoguć boljitak čitave rase. Žrtve silovanja i nasilja, rečima glavne junakinje britko opisane kao „hodajuća mesta zločina“, stoga ostaju podložne nečujnoj i beskrajnoj sekundarnoj viktimizaciji, koja, kao takva, u nekom trenutku postaje ne samo pretežak balast, već i jedna od njihovih trajnih i korenskih odrednica. Iz rečitih i jetkih svedočenja i ostalih učesnica doznajemo i da je pokret #MeToo nekako iz svog silovitog proboja izostavio upravo obične Afroamerikanke, koje su po pitanju ekonomske snage najčešće na samom dnu društvene lestvice. Čitav film nosi pohvalnu dozu iskrenosti, bez vidljivih tragova kalkulantski lakih rešenja, a gledaoca ostavlja sa više intrigantnih pitanja o kojima je intelektualno potentno i privlačno razmišljati i kada krene odjavna špica, koja donosi brz pregled neveselog stanja stvari po pitanju razrešenja slučaja Simonsovih upornih silovateljskih nasrtaja.