Mirnoća usred čemera

Od svih alternativnih rok bendova – od kad se taj termin pojavio u drugoj polovini osamdesetih – američki Dinosaur Jr spadaju među najcenjenije, a najmanje kopirane. Ovo pre svega zato što je njihov stil nemoguće skinuti – u pitanju je filozofija, a ne zvuk. Naime, lider sastava J Mascis definisao je „slacker“ svetonazor, koji nam se iz današnje perspektive ukazuje kao preteča savremenog tinejdžerskog baš-me-briga-za-sve stava oblikovanog u gradskoj pustinji koju ukrašavaju samo internet, video-igrice i brza hrana – u vreme kad su Dinosaur Jr počinjali, bilo je isto, samo nije bilo interneta.

Dinosaur Jr su na dva legendarna albuma You’re Living All Over Me (1987) i Bug (1988) formulisali „alternativnu“ zvučnu sliku, koja je postala jedinstvena u rokenrol istoriji – kombinacija glasnog, distorziranog gitarskog zvuka, sa toplim melodijama, prožetim klasičnim i to dugim solažama, usred čega leluja sanjivi i apatični glas J Mascisa, izgubljen usred buke pred kojom se sve ruši. Bio je to glas generacije koja je u muziku ušla iz hardkor panka, ali nije više bila zadovoljna samo grčevitim iskazivanjem sopstvene nesreće. Taj prirodno sedativizirani vokal oličavao je novo, do tad neizrečeno osećanje sveta: J Mascis se pre Kurta Cobaina pojavio kao veliki pesnik nemogućnosti artikulacije svojih emocija, i bio je prvi koji je tu nemoć uspeo da opiše.

U vreme grandža ova poetska pozicija postala je deo rokenrol jezika, pa su Dinosaur Jr viđeni kao važne preteče i heroji sastava kao što su Nirvana ili Pearl Jam, ali nisu nikad keširali na svojoj naknadno prepoznatoj veličini – zapravo, vrlo uporno su nastavili da rade svoju muziku onako kako su to hteli, ne obraćajući pažnju na zahteve velikih kuća, u čijem okrilju su se odjednom našli, te su na tri sledeće, sjajne ploče Green Mind (1991), Where You Been (1993) i Without a Sound (1994), doveli svoj izraz do perfekcije. Tu su se mešali muzički uticaji na potezu između Neila Younga & Crazy Horse i Hüsker Dü, ali sa jednom značajnom razlikom: dok su pomenuti stariji sastavi uprkos svemu ostali neuništivo oličenje romantične vere u nešto bolje u životu – Dinosaur Jr su do kraja iskazali jednu drugačiju, naizgled potpuno ugaslu emociju, kao i novi moralni stav koji se više nije borio protiv opšte anomičnosti, nego je prihvatao takvu kakva nam je nametnuta i pokušavao da se snađe. Naročito na epskom Where You Been bilo je očigledno da je J Mascis opisivao svet koji je nepovratno srušen, i u kome se više ništa novo i smisleno ne može izgraditi.

Ovaj unutrašnji pejzaž nekako odgovara današnjem pejzažu, pa se s pravom može reći kako su Dinosaur Jr idealan rok bend za sadašnjicu. Sastav je prvobitno prekinuo da radi 1997, kad je već bilo jasno da je kulturna revolucija sredstvima rokenrola nazvana grandž već prošla u SAD, da bi se vratio 2005, u vreme u kome se pojavljuju za sad poslednji tamošnji veliki gitarski bendovi, kao što su The White Stripes, Kings of Leon, The Black Keys i The Strokes. Svi su oni ponešto dugovali slobodoumnosti i upornosti Dinosaur Jr, kao bendu koji je dosegao umetnički vrh alternativnog roka. Od tad su Dinosaur Jr manje ili više prihvaćeni kao klasici, posebno pošto su se ponovo okupili u onoj najslavnijoj postavi: J Mascis (gitara, glas, glavni autor), Lou Barlow (bas, glas), i Murph (bubnjevi). Prošle nedelje su posle pauze od 5 godina objavili novi projekat Sweep it into Space (Jagjuwar), na kome im u svojstvu producenta i saradnika gostuje Kurt Vile, još jedan dužnik i trenutno najrelevantiji moderni autor „amerikane“. Time je ovaj album dobio istovremeno na savremenoj svežini i tradicionalističkoj dubini, što je i normalno, jer su i sami Dinosaur Jr u međuvremenu postali tradicija.

Sweep it into Space donosi Dinosaur Jr onakve kakve smo uvek pamtili, i to je najbolja vest. Prijatno je čuti da i dalje poštuju sopstvena pravila – jedno od njih je sistem otvaranja albuma snažnom pesmom koja vas na neki način oduva, što je u ovom slučaju I Ain’t, sa stihom-konstatacijom što postavlja osnovni sentiment ploče: „I ain’t good alone“, da bi već u sledećoj rečenici sve otklizalo u agoniju priznanja nemogućnosti uspostavljanja prave komunikacije: „Can’t quite face it / Wish you’d bring me home“.

Neosporni hit singl na granici pauer-popa I Ran Away, te I Met the Stones sa pomalo neočekivanim hard rok ugođajem a la ZZ Top, prikazuju nam sadašnje Dinosaur Jr kao optimističkije i otvorenije prema svetu nego nekad. Liniju intenzivnih stvari koje bez suvišnih iznenađenja nastavljaju već opisanu dobru staru estetiku Dinosaur Jr, ovde čine Hide Another Round, And Me, I Expect It Always, N Say i Walking to You. Lou Barlow, drugi autor u sastavu i lider paralelne grupe Sebadoh, u novije doba uvek je ograničen na dve pesme po albumu, a ovde se njegov doprinos ističe pastoralnom Garden, i posebno ljubavnom You Wonder, kojom se na najnežniji način završava ova veoma ujednačena ploča, prijatno iznenađenje sezone.

Potpisnik je imao tu sreću da 1987. gleda tada potpuno nove Dinosaur Jr uživo u Ljubljani, gde su nastupili kao predgrupa sastavu Rapeman (lider: Steve Albini), kao i da radi njihov koncert na beogradskom Tašmajdanu 2008, pre Iggy Popa & The Stoogesa (Jelen Pivo Live). J Mascis je oba puta bio isti, sa razmakom od 20 godina – krajnje srdačan, ali nerazgovorljiv, iza scene je ostavljao utisak osobe od koje se sva zla sveta odbijaju, jer je uvek u nekom svom univerzumu, začudo pozitivnom i staloženom.

Možda je u tome deo tajne Dinosaur Jr: potreban je neko u sebi miran, da bi na odgovarajući način opisao čemer svuda okolo.