Mario Vargas Ljosa (1936-2025): Prokleto dobar pisac

„Da nije prokleto veliki pisac, toliko veliki da ga se naprosto ne može ignorisati, Mario bi Vargas Ljosa bi danas verovatno bio pomalo demode intelektualac. Kao nepopravljivi antinacionalista, štaviše kosmopolita, i odlučni antiklerikalac, uz to i antimilitarist, pornograf i ko zna šta još, on nikakvoj desnici nikada ne može biti mio ni drag.“

Ovako je o peruanskom nobelovcu Ljosi pisao Teofil Pančić.

Mario Vargas bio je pobunjenik, ali i sam kao da ne zna protiv čega. On je protiv života bez cilja i smisla, smatra da je u svemu promašio zato što ni u šta nije verovao, pisalo je o veliko piscu „Vreme“.

Biografski podaci

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost rodio se u 1936. godine u Peruu, u mestu Arekipa. Osnovnu školu je upisao u Koćamambi u Boliviji, Vojnu školu „Leonsio Prado“ u Limi u Peruu, srednju školu u peruanskom gradu Pjuri. Diplomirao je književnost na Univerzitetu „San Marko“ u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959.

Živeo je neko vreme u Parizu, radio kao nastavnik, novinar Frans presa i raznih hispanoameričkih časopisa. Politički je na početku bio pristalica revolucionarnog režima Fidela Kastra, ali je kasnije postao veoma kritičan prema njemu i njegovom jednopartijskom režimu. U Londonu je boravio kao profesor, u Vašingtonu 1968. i u Portoriku je predavao na univerzitetu. Živeo je i u Barseloni, odakle se vratio i postao član PEN kluba, predavao na Kembridžu, postao član peruanske Akademije za jezik.

Književni uspon

Ljosa je bio veoma politički angažovan i kandidovao se za predsednika 1969. Najznačajnija nagrada koju je dobio bila je „Romulo Galjegos u Venecueli 1967. Iako je postavio jednu dramu u Peruu 1952. i objavio knjigu pripovedaka Šefovi 1962, za koju je dobio nagradu „Leopoldo Alas“, njegov književni uspeh zapravo počinje knjigom Grad i psi , za koju je 1962. dobio nagradu Biblioteka breve i nagradu književnih kritičara 1963. Odmah je bila prevedena na mnoge strane jezike.

Njegov roman Zelena kuća, objavljen 1966, takođe je dobio nagradu kritičara 1966. i međunarodnu nagradu za književnost „Romulo Galjegos“ 1967.

Za sebe je govorio da je „otrovan francuskom književnošću“, obožavao je Sartra, čitao Flobera, Igoa, Dimu. Poštovao je Tolstoja.

Teme kojima se bavio bile su veoma razičite: sazrevanje mladića u malim i velikim gradovima Perua, značaj kolektivne psihologije u razvoju individue, mačizam, kao najvažnija karakteristika sredine u kojoj je odrastao, nasilje, socijalni sukobi. To da je još kao mladić priželjkivao moć i vlast, da bude vođa grupe, vidno je već u njegovoj zbirci pripovedaka Los jefes.

Ljosina poseta Srbiji

Ljosina svojevremena poseta Srbiji usred devedesetih, pisao je Teofil Pančić, bila je vrlo politična i poluprećutana, dok je ona 2015. bila umetničko-komercijalna i više nego razglašena, a od „politike“ tu je bio samo formalan susret s onim živopisnim građaninom kojeg mu je predstavilo kao predsednika države, tada Tomislava Nikolića.

„I čije je neslućene intelektualne domete pisac Razgovora u katedrali rutinski pohvalio, ne sluteći koliko će tom nasumičnom ljubaznošću razgaliti lokalno stanovništvo. Bizarno je to bilo slušati, zapravo i malo posramljujuće, ali kako se ljutiti na Ljosu zbog jedne kurtoazne izjavice o nekom čudnom čoveku s kojim ga je upoznalo, kad se samo setimo šta su, koliko pre tri godine, o istom tom nesrećniku izjavljivali korifeji ovdašnje levo-liberalne i emancipovane reči i misli?! Koji su, za razliku od pomalo smarsopalog MVLJ, dobro znali o kome se uistinu radi. Tako da njihovo lupetanje nije bilo kurtoazni blef nego autentična zlovolja prema sopstvenoj zemlji“, pisao je Pančić.

Večiti pobunjenik

Mario Vargas je pobunjenik, ali i sam kao da ne zna „protiv čega“. On je protiv života bez cilja i smisla, smatra da je u svemu promašio zato što ni u šta nije verovao: Toda la vida haciendo cosas sin creer, toda la vida disimulando (Ceo život radeći stvari ne verujući u njih, čitavog života se pretvarajući), kaže sam Ljosa.

U kasnijem periodu je u svojim delima ismevao vojne i civilne vlasti, porodicu, sveštenstvo, licemerje koje vlada među njima, da bi u izrazito autobiografskom romanu Tetka Hulija otvoreno priznao ljubav prema svojoj rođaci koja će postati njegova prva žena, iako je bio maloletan, a ona raspuštenica, čime je pokazao svoj odnos prema ljubavi.

Romani kao filmovi

Nekima njegovi romani liče na popularne filmove, zbog toga potkultura u Hispanskoj Americi zauzima važno mesto u njegovoj literaturi i ne treba je nikako potiskivati.

Zanimljivo je napomenuti njegov roman El hablador o plemenu Maćigenga (machiguengas) u Amazoniji, koje je pisac upoznao na jednoj od ekspedicija, čiji je cilj bio da naglasi način na koji savremeno peruansko društvo treba da se odnosi prema arhaičnim civilizacijama. Oni ih nemilosrdno iskorišćavaju, na primer, za sakupljanje pamuka, čak i misionari i naučnici u najvećoj meri, nanose ovim ljudima neizbrisivu štetu razarajući njihov sistem verovanja i vrednosti.

Oni im nameću hrišćanstvo, donose odela, daju im novac – u suštini ubrzavaju njihovo odumiranje kao naroda. On želi da naglasi spoj ljudi i prirode, smrti i života, zemlje, sunca, životinja, biljaka.

Ljosa kaže da ljudi nisu znali da je „smrt smrt, za njih je smrt bila odlaženje i vraćanje. Smrt ih nije oslabljivala, već im je davala snagu i mudrost onih koji su otišli“. „Ljudi su živeli u miru.“ El hablador se zato smatra indihenističkim romanom – jednim od umetnički najvrednijih Ljosinih dela.