Manjak filmskih biografija o muzičarima

Kao prilog životnoj ispovesti, takoreći biopika, Dragana Bjelogrlića u aktuelnom broju „Vremena“, koji je ne samo društveno-politički intervju, svrsishodno je registrovati upravo biopic, filmski žanr kao recentni fenomen u srpskoj kinematografiji, čijim je ostvarenjem „Toma“, upravo Bjelogrlić bio rodonačelnik 2021.

Foto: Screenshot

Zgodan trenutak za ovu temu je i trejler kampanja igranog filma „Nedelja“ o životu Džeja Ramadanovskog reditelja Nemanje Ćeranića i scenariste Stefana Boškovića, čija nas premijera očekuje upravo u narednim danima. Takođe, serija „Toma“ se trenutno pretpremijerno prikazuje na televizijskim kanalima kao produžena verzija filma koji je u regionu pogledalo preko milion gledalaca.  To je uspeh kakav bi mogla da ostvari pomenuta „Nedelja“, ali kakav ni izbliza nije postigla prethodna domaća ekranizacija muzičkih autobiografija – „Pokidan“, biopik o Aci Lukasu.

Dramatruški sraz filma i muzike, nije skorašnji podžanr i postoji paralelno sa holivudskom kinematografijom 20 veka.

I danas se na različitim top listama najboljih svih vremena navode dva ranija dela: „Funny Girl“ Vilijema Vajlera iz 1968. o Fani Brajs zvezdi Brodveja sa početka 20. veka za koju je Barbara Strejsend ponela Oskara, kao i „Coal miner’s daughter“ iz 1980. o kantri pevačici Loreti Lin za koju je Sisi Spejsek takođe uzela glavnu nagradu Američke akademije. Beograđani koji su američke filmove gledali u bioskopima „Odeon“ i „20. oktobar“, sećaju se filmova „La bamba“ (1987) i „Great balls of fire“ (1989).

Potom su došle 90’, pa je „What’s love got to do with it“ (1993) o Tini Tarner prošao čini mi se nekako ne samo ispod našeg nego i globalnog radara, uprkos izvanrednoj roli Anđele Baset za koju je dobila Zlatni globus. Naprosto, Tina je još uvek bila živa, štaviše na vrhuncu svoje solo karijere.

Naravno svi navedeni nisu jedini takvi filmovi.

Posle 2000. godine, muzičke biografije nisu bile tzv hajp ali se ipak ne mogu preskočiti četri dela.

Život i muzika Rej Čarlsa i Džonija Keša  u filmovima  „Ray“ i  „Walk the line“ i po prvi put značajnija evropska ostvarenja – „La vie en rose“ o Edit Pjaf i „Control“  o grupi Joy Division i Janu Kurtisu. I onda se dogodila presudna 2015, sa izvanrednim filmom „Straihgt Outta Compton“ o rep grupi N.W.A  iz Los Anđelesa koju si činili Dr. Dre, Ice Cube i Easy E, biopic u nominaciji za Oskara.

Štaviše iste te godine, i dugo nakon inicijalnog filma „Bird“ Klinta Istvuda o džez saksofonisti Čarli Parkeru iz 1988, imali smo filmove i o dva takmaca i najveća trubača džez istorije: „Miles ahead“ o Majls Dejvisu i „Born to blue“ o Čet Bejkeru. Potom slede titani produkcije i dramaturgije koji su imali dodatnu sreću da su ušli u distribuciju pre globalne pandemije korone. „Boemska rapsodija“ o grupi Kvin i Rami Malek u neponovljivoj ulozi Fredi Merkjuria za koju će dobiti Oskara, dok će sam film verovatno nepravedno izgubiti od „Zelene knjige“.

Na njegovom tzv. sličnom plotu i uspehu će se voziti i „Rocketman“ o Elton Džonu koji je, kao što smo konstatovali, imao jedan „hendikep“ – Elton je još uvek živ, ergo je Taron Egerton uzeo BAFTE i Globuse za prve prave prikaze  slobodnih scena gej seksa. Na koncu „Respect“ o Areti Frenklin iz 2021 i pre dve godine „I wanna dance with somebody“ o Witni Hjuston i Baz Lurmanov „Elvis“ takođe najznačajniji film iz prošlogodišnjih nominacija za Oskara kojeg, nesretno, nije poneo.

Iste te pretprošle godine biopic će meandrirati u dva dodatna pravca: dokumentarni art „Moonage day dream“ o Dejvid Bouviju i lanjski koncertni follow up „Eras Tour“o najvećoj muzičkoj turneji svih vremena, najznačajnijeg muzičkog izvođača današnjice – Tejlor Swift. Sa jednakim nestpljenjem kao i gore spomenutu „Nedelju“, na proleće očekujemo „Back to black“, biopik o Ejmi Vajnhaus.

Naposletku šta još reći sem aksioma da je „Toma“ sigurno ne samo najgledaniji već i najbolji domaći film u novom milenijumu. Složili su se Bjelogrlićev špurijus za epohu, Milan Marić kao najreprezentativniji predstavnik svoje generacije što dokazuje i u predstavi „Edip“ JDP-a, bonus lid soundtrack Željka Joksimovića, i naravno jedinstven lik Tome Zdravkovića kakav, sličan ne postoji u našoj estradi. Ili će nas možda životopis, to zlatno doba Beograda 80’ Džeja Ramadanovskog demantovati da nije? Neće biti jedini.

Srpska i SFRJ kinematografija načelno decenijama zazire od tzv. non fikcije i ekranizacije ličnosti i događaja iz novije istorije.

Na prste dve ruke se mogu nabrojati naslovi takvih dela: dve serije – „Porodica“ o poslednjim danima na uslovnoj slobodi Slobodana Miloševića i „Pad“ o tragičnom fatumu Žarka Lauševića, obe reditelja Bojana Vuletića. Potom igrane dramatizacije u produkciji Danke Milošević, Nedeljka Kovačića, Svetka Kovača „Jovanka Broz i tajne službe“ i „Drug Marko“ (o Aleksandru Rankoviću), i tek tri filma „Bićemo prvaci sveta“ Darka Bajića  o trijumfu košarkaške reprezentacije Jugoslavije u Ljubljani 1970. i četvorici očeva osnivača tog nacionalnog sporta, zatim „Toma“ i „Čuvari formule“ – oba Dragana Bjelogrlića.

Seriju „Pad“ i film „Pokidan“ je oslabilo u recepciji neizbežan momenat da su imena stvarnih aktera fingirana fiktivnim, pa se Žarko Laušević u seriji zove Ivan Maslać,  a Aca Lukas je postao Peđa Kovač u tumačenju Mladena Sovillja, ali to je bio zazor od mogućih pravnih konsekvenci. Jer, dovoljno je da samo jedan savremenik ima neku primedbu na film, i da zaustavi njegovu realizaciju.

To bi mogao biti razlog zašto verovatno nikada nećemo gledati film, a mogao bi da bude  iskreni love story , o Đorđu Balaševiću kakav bi nas kao biopic, kakve su bile i sve njegove pesme, najviše intrigirao.