Mamac za publiku

Izgleda da će tekuća sezona u Beogradskom dramskom pozorištu proteći u znaku jednog velikog reditelja, doduše ne pozorišnog. Samo što je izvedena predstava Let iznad kukavičjeg gnezda, a već je najavljen i projekat Amadeus; oba naslova pamtimo, naravno, po čuvenim filmovima Miloša Formana. Ovaj filmocentrični repertoar nagovešten je pre više od godinu dana kada je u BDP-u, tada u nezavisnoj produkciji, postavljena predstava Diplomac. Iza ovakvog izbora lako se prepoznaju razlozi komercijalne prirode, ideja da se popularnost filmova i iz nje proistekla želja za poređenjem, iskoristi kao mamac za najširu publiku. Ostaje samo da se utvrdi da li pored nespornih komercijalnih, postoje i neki umetnički razlozi za ove projekte.

Prvo što nam se ukazuje u analizi umetničkih dometa jeste, logično, scenografsko rešenje Zorana Ristića: dnevni boravak u psihijatrijskoj ustanovi, glavni scenski prostor u komadu Dejla Vasermana, urađen je na elaboriran, mada vrlo konvencionalan realistički način. U skladu sa takvom postavkom prostora, ni rediteljski pristup Žanka Tomića nije se odlikovao umetničkim ambicijama, već se svodio na zanatski posao; na osmišljavanje mizanscena, rad s glumcima, artikulaciju dramskih tokova. Kad smo već kod „dramskih tokova“, treba reći da je reditelj isticao fragmentarnu strukturu komada tako što je pravio rezove među scenama (mrak, muzički akcenat) i trudio se da svaku poentira. To mu nije najbolje polazilo za rukom, tako da se dosta često dobijao, umesto dramskog naglaska, efekat antiklimaksa. Taj problem je posebno došao do izražaja u ključnoj sceni sukoba – sve s pokušajem davljenja – između sestre Rečid, nosioca opresivnog sistema oličenog u psihijatrijskom azilu, i Rendija Mekmarfija, pobunjenika protiv sistema, sceni koja je bila beskrvna i neuzbudljiva. U nedostatku tih željenih scenskih naglasaka, a imajući u vidu da u celom prvom delu komada ne postoji elaborirana radnja, već samo slika bolničkog miljea – priča o pobuni protiv sistema kreće tek na polovini – dobila se predstava bez dramskog razvoja i odgovarajuće napetosti.

Jedan od razloga za izostanak dramske tenzije je taj što je lik antagoniste, sestre Rečid (svi se sećamo sjajne Lujze Flečer nagrađene Oskarom za ovu ulogu), bledunjavo donet. Ljubinka Klarić je pametno izbegla da surovost glavne sestre učini preteranom, te je koristila svedena glumačka sredstva u postavci njenih osobina (misteriozni i naizgled blagi osmeh u kombinaciji sa čvrstim i odlučnim stavom). Međutim, ova sredstva su ostala spoljna, jer nije bilo unutrašnjeg razvoja (bila je ista od početka do kraja), u retkim scenama pucanja nije emanirala dovoljnu količinu ludačke energije, pa tako, u krajnjem saldu, Rečid nije imala autentičan autoritet i zločinačku harizmu koje, bar na osnovu filma, vezujemo za ovaj lik. Glavni sukob bio je ugrožen i postavkom lika protagoniste, veštog i otresitog Rendija (u filmu Džek Nikolson) koji koristi psihijatrijski tretman da bi izbegao zatvor. U tumačenju Dragana Bjelogrlića, lik Rendija nije bio dramski profilisan, svodio se na kliše šarmantnog probisveta i buntovnika, iscrpljivao u forsiranju nekakve scenske spontanosti i temperamenta. Iza te navodne spontanosti i temperamenta krili su se, zapravo, problemi glumačke tehnike: loša dikcija, nepovezani i nemotivisani postupci, spoljna sredstva.

U radu s drugim glumcima, reditelj Tomić je ostvario bolji rezultat. Ponajpre se izdvajao Danijel Sič koji je lik Bilija, jednog od najtežih pacijenata na odeljenju, doneo s merom, izazivajući saosećanje za ovog dečka sa komplikovanim odnosom prema majci i ženama uopšte. Boris Komnenić je komičarski vešto i efektno tumačio lik iz svoga faha, submisivnog, uobraženog i dekadentnog Hardinga, mada nije odoleo samodopadljivom „preigravanju“. Uz odgovarajuću masku, visoka scenska pojava Milorada Mandića dobro je odgovarala čuvenom liku Poglavice, za koga se, do pred sam kraj komada, misli da je nem; u nemim pojavama, glumac je bio scenski usredsređen i tako stvarao utisak zaista nezgodnog tipa, ali je u zvučnim bio komičan u nekakvoj preteranoj patetici.

Pričom o psihijatrijskoj ustanovi u kojoj jedan otresiti simulant postepeno razvija ljudsku samosvest i tako pokreće borbu protiv surovih bolničkih uslova i metoda, koji se protežu i na lobotomiju, film Let iznad kukavičjeg gnezda predstavljao je, u doba svog nastanka (1975), otvorenu i provokativnu metaforu pobune pojedinca protiv opresivnog društva. Danas ta metafora deluje naivno, možda i zato što su se oblici društvenog terora razvili i postali sofisticiraniji. Zato je reditelj Žanko Tomić bio u pravu što nije posebno naglasio socijalni angažman, jer je tako moglo da dođe do tugaljivog efekta „lupanja na otvorena vrata“. Ali, ispostavilo se da ni ovo nije bilo rešenje: u nedostatku socijalnog angažmana, od priče Vasermanovog komada (rađenog prema romanu Kena Kinslija) ne ostaje gotovo ništa… Jedino mogućnost poređenja s filmom, zabava za najširu publiku i, u skladu s tim, komercijalni efekat.