Načelno, svašta može biti osnova za valjanu i efektnu filmsku komediju, a, eto, komedije su već godinama unazad najdeficitarnija “roba” ne samo u bioskopskoj već i u sveukpnoj filmskoj ponudi. Imajući u vidu vitalnost tog žanra i uverljive dokaze o uspešnosti komedija – brojke potvrđuju da se komedije gledaju – objašnjenje te enigme moglo bi da bude dvojako: elementi komedije su lako i, čini se, sasvim prirodno integrišu u “tkivo” priča čak i pomalo oprečnih žanrova (poput horora, naučne fantastike, vesterna…), što dovodi do toga da rečeni manjak ne deluje upadljivo, dok se, s druge strane, univerzalnost priče brže i lagodnije dostiže ukoliko se dosledno prati “trasa” intelektualnog vlasništva. Drugim rečima, lakše je dobaciti do proklamovane univerzalnosti ukoliko je film zasnovan na već poznatom – stripovima, video-igrama, ponekad i ponudama iz tematskih zabavnih parkova, a svakako i na delima iz komunikativnijih sfera književnosti.
U tom svetlu je film Raskid (Splitsville) pravo malo čudo, pitka i britka komedija koja se temelji na stilskoj eklektici koja brzo upada u oči, jasnoj autorskoj ambiciji, vidljivom belegu nezavisnog filma koji, na drugom kraku, mari i za hitru i što opsežniju komunikaciju sa širim gledalačkim “masama”. Iza filma stoji glumački dvojac Kajl Marvin i Majkl Anđelo Kovino, koji se potpisuju i kao scenaristi i producenti, dok je Kovino Raskid i režirao. (Isto je bilo i sa sportskom komedijom Uspon [The Climb], koja je svetsku premijeru takođe imala u programu Kanskog filmskog festivala.) Upravo na tragu Uspona, i Raskid kreće od bezmalo sitkomski pojednostavljene premise – isprva pratimo sasvim nenadan raskid mlađeg bračnog para i to na odmoru sa imućnijim prijateljima. Ovi će, pak, i sami pokleknuti pod težinom pomodnog koncepta otvorene veze. Odmah se uočava da se Raskid može razumeti i kao anti- ili barem neromantična komedija. Istina, film brzo iskorači iz kalupa, a onda i iz zamki u koje upadaju ovovremenski rom-komovi, što mu, posledično, otvara put ka nekim drugim teritorijama koje valja osvojiti. U tom pogledu Raskid je i komedija zabune, kao i komedija oprečnih naravi i svetonazora, te s jasnim naznakama fizički obojenije komedije, što je svojevrsni omaž ili makar “mig” ranoholivudskim ostvarenjima. Dobra stvar je što Raskid prilično hrabro i autorski samopuzdano pravi otklon u odnosu na tradicionalnije komedije, a da pritom ne zakorači u vode naglašenije postmodernosti, što se može smatrati dovoljno rečitim pokazateljima tanane subverzivnosti koju Raskid, između ostalog, donosi gledaocima.
Pomalo neočekivano Raskid motive iznalazi u tome što akteri, očigledno, nisu dorasli prilikama u kojima su se, nošeni vlastitim porivima i svojevoljno, obreli. Veoma skeptična prema konceptu čak i bračne monogamije, Ešli (Adrija Arhona) grca pod teretom bega iz jedne površne veze u narednu, dok njen suprug Keri (Kajl Marvin) pokazuje instinkt ka zadržavanju statusa kvo uvek i po svaku cenu. Uz to, čak i kostimografski sputan trenerkama i kratkim pantalonama, što, mimo njegovog uposlenja nastavnika fizičkog vaspitanja u školi za male bogataše, dovoljno snažno ukazuje na njegovu infantilnost i vezanost za već postojeće i, naizgled, udobne izbore. S druge strane Pol (Majkl Anđelo Kovino) očito je nedorastao samonametnutoj ulozi poslovnog čoveka bez straha i mane, uz to u otvorenom braku, dok njegova supruga Džuli (Dakota Džonson) ni sama ne zna šta bi sa koncept-bukagijama kojima je sama sebe okovala: veoma opuštena i samozatajna umetnica, supruga muža očigledno pojačanog libida.
Raskid nenametljivo vraća komediju (makar onaj njen krak koji izvorište ima u nezavisnom američkom filmu) na polaznu adresu krajnje konsekventne studije karaktera. Po stilu, uticaju i nadahnuću, Kovinov i Marvinov Raskid pred gledaoce iznosi amalgam žanrovski slično sročenih komedija Pola Mazurskog iz sedamdesetih, tihu žest Toda Solondza, a ima tu i naznaka nasleđa krunskih (komičnih) dela braće Fareli. Ono što je važnije, Kovino i Marvin se znalačlki nose sa okvirom koji su sami izabrali, pritom pokazujući zavidnu dozu sigurnosti i suverenosti, od početnog segmenta iznenadne saobraćajne nezgode, preko bravurozne montažne sekvence brzopotezne smene Ešlinih ljubavnika kao na poktretnoj traci (za koju tvrde da je snimljena integralno, u jednom kadru), sve do same završnice, koja takođe donosi ubedljivu simulaciju izlaganja događaja u jednom dugom kadru (na dečijem rođendanu). Autorima se, ipak, može spočitati to što su ženski likovi u dramaturškom smislu nedovoljno raspisani, premda bi odbrana od ovog prigovora bila da je ovo komedija data iz dominatno muškog ugla, od čega Kovino i Marvin nijednog trenutka ne beže. Tu je, najzad, i utisak da se i u Raskidu dogodilo ono što se često zbiva u pričama tog tipa i te postavke – rešenje biva pomalo antiklimakterično, jer takve priče u svojoj nehinjenoj žovijalnosti teško dobacuju do iole dramatičnijeg finiša. Da zabune ipak ne bi bilo Raskid je, ukupno uzev, vrlo dobar i autorski veoma zreo i osoben film, duhovita i zabavna komedija, a autori su od uvodnih do završnih kadrova uspeli da zadrže dah apsurda dobro poznate teme zahuktale ljubavne vrteške sa koje bi, odlaganjem i dalje okovani i sputani akteri, podsvesno želeli što pre da siđu.
