Ljubav, moda i sloboda

„Mi smo videli da se vaši gosti ljube„
Službenici Sekretarijata unutrašnjih poslova kore upravnika „Disko-kluba“ u Ive Lole Ribara, šezdeset i neke

Eto šta ti je protok vremena: u ozračju socijalističkog puritanizma u mrzovoljnoj defanzivi, i ljubljenje je bilo jedva tolerisani skandal! Što će reći da je tada uistinu imalo nekog „višeg“ smisla ljubiti se, čak i javno. Nevolje uvek dođu posle, kad tabui uistinu padnu… Anyway, ovaj Strogi Ukor Pred Isključenje deo je jednog članka iz „Ilustrovane politike“ iz davnih, slatkih, svingujućih šezdesetih, a isečak ovog teksta jedan je od eksponata na izložbi „Beograd šezdesetih godina XX veka“, koju je Muzej grada Beograda upriličio u ugodno rashlađenom suterenskom prostoru Konaka kneginje Ljubice. Autori izložbe su kustosi MGB Darko i Lidija Ćirić.

Jedan od velikih problema s dominantnim ovdašnjim shvatanjem svake, pa i urbane muzeologije u tome je što se njen smisao poima isključivo kao poučitelno pričanje (po mogućstvu folklorno-etnoloških) Priča Iz Davnine, po mogućstvu toliko davne davnine da ova ne može ni na koji način živo referirati na sadašnjost. Utoliko je odluka da se od šezdesetih godina jedva minulog veka – dakle od epohe koju dobro i iz neposrednog životnog iskustva pamte sasvim živi i još sredovečni ljudi – napravi muzeološka (i kulturološka) atrakcija, nesumnjivo hrabra, mudra i nekonvencionalna u najboljem smislu reči.

BRRM–BRRM: Manji deo ove postavke čine predmeti koji „trodimenzionalno“ otelotvoruju duh, ali i dizajn jednog vremena: od božanstvenog i predivnog radio-aparata Ozren iz 1961, proizvođača RR Niš – za koji bih dao čitavo bogatstvo, samo da imam bogatstvo – preko televizora iste firme, gamofona Supraphon, singl-ploča Olivere Vučo, ali i Elvisa Prislija, Insa-Kienzle parking-satova koji kao da su netom ispali iz onih prastarih tabli Paje Patka i Mikija Mausa što ih je „Politika“ sve donedavno objavljivala, velikog i krasnog flipera čiju sam dugmad krišom izudarao na prazno iako znam da je zabranjeno dodirivati eksponate, neobičnog džuboksa kakvog nikada ranije nisam video, plakata za napitke a la Jupi i Cockta, ali i za domaće filmove i pozorišne predstave – sve odreda srazmerno sofisticiranih produkata visokog soc-modernizma epohe, tek mrvičak manje glamuroznih od istovremenih zapadnih uzora – haljina, cipela, kapa i ostalih mahom ženskih odevno-obuvnih predmeta, pa sve do sitnurije u vidu ličnih karata, pasoša, press-iskaznica, ulaznica, članskih iskaznica za ovo-i-ono, legitimacija GSP, kape i uniforme vozača gradskog saobraćajnog… Ali, kako dolikuje tim politički nekorektnim i relaksirajuće „nezdravim“ vremenima, tu su i kutije cigareta Ibar, Morava, Zeta, ?, Filter Beograd, Dijamant, Avala, Drava; ima čak i Nišava, ko bi rekao da je i ta reka bila duvanski ovekovečena!? Razume se da ovakva postavka nije mogla proći i bez bizarnog prometala koje se zvalo „bicikl s pomoćnim motorom“, a još se više podrazumeva da se nekako u centru postavke zakočoperila jedna prava pravcata vespa piaggio iz ranih šezdesetih, taj Simbol Nad Simbolima onih mitskih medenih vremena Ljubavi i Mode, dakle prvog pravog posleratnog dekadentno-fićfirićkog coola u jednoj zapravo još deprimantno siromašnoj i zabačenoj komunističkoj zemlji, sveže našiljenoj na brzo hvatanje priključka sa Velikim Svetom, dakako, uz očuvanje ideološke nevinosti u neophodnoj meri; uh, s mukom sam odoleo da ne napravim skandal i zasednem malo u taj izazovni sic, sve romoreći brrm, brrm!

VREME MUVANjA: Znatniji deo ove izložbe ipak čini impresivna kolekcija fotografija iz šezdesetih, praćena znakovitim isečcima iz štampe, ponajvećma iz „Ilustrovane politike“, te verne hroničarke ranog, iz današnje umorno-cinične perspektive tako nedužnog i slatkog soc-glamura jedne epohe. Autori su poveliku foto-kolekciju izdelili na niz manje-više tematsko-motivski grupisanih panoa, a svaki su pano natkrilili po jednim medaljonom iz trotomne kolekcije „Beograde, dobro jutro“ Dušana Radovića, što je opravdano bez obzira na fakat da ova Radovićeva kolekcija potiče iz dveju potonjih decenija: u njima se, naime, ogleda nešto od onog, mislili smo, nadvremenog beogradskog duha, dok je isti još nesumnjivo postojao. Na jednom mestu Radović veli: „Za beogradske ulice još je nedostižna ona sirotinjska parola da je važno biti čist i zakrpljen“. Hm, pa dobro, da li vreme stoji u ovom gradu? Derutnost i sivilo, vidi se to i po ovim crno-belim fotografijama koliko i po sasvim recentnom pogledu kroz prozor, beogradska su konstanta, uvučeni u svaku poru njegovog urbanog jezgra. No, ova izložba – koliko god ne bežala od Tamne Strane Grada – ipak je mnogo više okrenuta scenskom blještavilu jednog adrenalinskog vremena muvanja nego prašinčini oronulih kućeraka i dvorišta, tako da na ovim fotografijama prepoznajemo gotovo sve glumce, pevače, spikere, manekene etc., koji su bili vedete jednog zapravo tek ustanovljenog i kroz subverzivnu „šarenu štampu“ legitimizovanog „star-sistema“, pojave u svojoj pokvarenoj biti sitnoburžoaske i antisocijalističke… Pa je tu, logično, i prva inkarnacija „Džuboksa“, sa Troggsima i Petjulom Klark na naslovnicama, uvozni džezerski majstori i domaći šegrti, Žilijet Greko i Žozefina Beker, Domeniko Modunjo kao simbol one predrokenrolerske fascinacije italijanskim zvukom, ali i svi beogradski rok-pioniri i pregaoci, od onih za koje smo svi čuli pa taman da ne znamo nijedan ton njihove muzike (ako je uopšte zabeležena na trajnijim nosačima zvuka), pa do zaboravljenih pojava poput VIS „Sanjalica“, za čiji bi barbarogenijski ekstravagantni stejdž-stajlig jedni White Stripes bez premišljanja prodali bar 40 odsto duše đavolu, ne tražeći ni priznanicu!

Nije zanemarena ni prepoznatljiva kafanska kultura Beograda, a tu posebno upada u oči novinski isečak sa ganutljivim nekrologom staroj, dobroj kafani „Pod lipom“, koja je 1968. pretvorena u nekakvo, je l’ te, pomodno stakleno-betonsko čudovište; tja, kvaka je u tome što su tu sasvim nedavno po novinama zaređali nekrolozi upravo toj i takvoj „Lipi“, koja je u ove tri i po decenije nekim ljudima takođe postala i Stara i Dobra, da bi je neki Zli Dušmani, neosetljivi na Tradiciju, ponovo iz korena „svetogrdno“ menjali… Sve je apsolutno relativno, rekao bi onaj novosadski zet sa dugim jezikom i rasta frizurom. Na jednom su neupadljivom mestu, Muzealci učinili i zgodan autocitatni, autoreferentni gest, prikazavši program likovnih dešavanja za leto 1964, u kojem piše i to da Muzej grada Beograda, vidi, vidi, organizuje izložbu „Beograd u XIX veku“. Eto kako „prozaična“ programska najava jednog muzeja protokom vremena i zgodnim kontekstualnim „(pre)pakovanjem“ i sama postaje muzejski eksponat!

ŠIZIKE I PADAVIČARI: Najdirljiviji su, jakako, dražesni i divlji proplamsaji Novog Vremena, prizori Ludog Zabavljanja sasvim „običnih“ i anonimnih ljudi po beogradskim Praklubovima i žurezama; ah, to šizenje! Ah, te zamamne šizike i ti raskuštrani padavičari i ostali bitlisi, danas sve proćelkasti gnjavatori, samo koketno nostalgični nad jednom mladošću čije pouke zapravo nisu ni razumeli! Ima nečega toliko neodoljivog u tom „poletu naše (dobro, de: njihove) mladosti“, u tom nepovratnom Dobu Nevinosti i globalne i lokalne pop-kulture, dok je ova još bila žestoki underground, na Zapadu iz jedne grupe razloga, ovde iz druge. I prizori iz beogradskog umetničkog sveta s dobrim su razlozima skoncentrisani na one koji su, ovako ili onako, emanirali takav Duh Epohe: od gužve pred Ateljeom 212, gde se grabi karta više za mjuzikl „Kosa“, do članka o, pazite sad, „hipi-seansi Olje Ivanjicki“, kojoj Leonid Šejka pred novinskim fotoreporterom „oslikava“ noge i celo telo, dok nas ona gleda, sva onako psihodelična…

U jednoj od muzejskih vitrina izloženi su pozorišni prospekti: Ogden Neš, Mrožek, Judžin O’ Nil, Edvard Olbi, Kamijev „Kaligula“, Vedekind… Ateljeom 212, Jugoslovenskim dramskim i Crvenim krstom vitla blagotvorna promaja evropske i američke pozne teatarske moderne. Osamnaestog februara leta hiljadu devetsto i šezdesetog u bioskopima „Beograd“ i „Avala“ igra francuski film „Ljubavnici“, ali se zato u obe sale kultnog „20. oktobra“ besomučno vrti „Obračun kod O. K. korala“, smrt za semenke, radost za semenkare; uopšte, francuski i italijanski filmovi brojčano su skoro izjednačeni sa američkim, o čemu danas možemo samo da sanjamo. Sovjetskih, pak, gotovo da i nema: pošto odavno više ne biju ko neće, onda niko i neće! Jedne su se novine odvažile na krajnje nekonformistički i omladino-kvareći potez, potraživši stručno mišljenje o aktuelnom bioskopskom repertoaru od nikoga drugog nego od šefa beogradskih tapkaroša… A ovaj baja, dakako, tačno zna šta narod voli da gleda a šta nikako ne, pa bogme i zašto. Nije li to, drugovi, čisto „desno idejno skretanje“ tehnomenadžerskog i tržišno-liberalističkog tipa?! Eto gde je zapravo – pred bioskopom! – započelo ono potmulo Skretanje Sa Socijalističkog Puta koje je okončano čuvenim splitskim govorom Druga Starog… Koji je, by the way, sa sve svojom „cekajevskom“ svitom, slabo prisutan na ovoj izložbi, tj. „visokih rukovodećih drugova“ i njihovih komitetsko-plenumskih rituala ima taman onoliko koliko treba da se ipak dovoljno precizno markira epohalni kontekst u koji je Beograd šezdesetih situiran, a da se izbegne bilo besmislena politička glorifikacija jednog autoritarnog vremena i sistema, bilo groteskno odocneli obračun s njim… Mada scenom, dramaturški posve opravdano, tu i tamo promine nezaboravna punđa Drugarice Jovanke, taj centralni visoki simbol paramonarhijskog dedinjskog džet-setiranja. Ovaj utisak o dobroj izbalansiranosti i dobrom ukusu priređivača donekle (mi) kvare potpisi ispod fotografija tipa „prodavnica u Dečanskoj“, „kiosk u ul. Kraljice Natalije“, „govornica u ulici Kralja Milana“, „na uglu Resavske, Masarikove i Kralja Milana“. Ma ajde?! Kome vi to?! Biće da su se te ulice tada ipak malko drugačije zvale – i da ama baš svi živi jako dobro pamtimo ta imena – te otuda ovo prenemaganje s novim (retro) imenima uistinu nije potrebno. To me podseća na onu čuvenu radijsku muzičku najavu u kojoj spiker ponosno obznanjuje kako tu-i-tu simfoniju izvodi „Simfonijski orkestar BIVŠEG Sovjetskog Saveza, pod upravom Jevgenija Svetlanova (on nije bivši)“… Dočim je Julije Cezar bio imperator BIVŠEG Rimskog carstva, važno je naglasiti, da se neko ne zabuni.

NOVI GLAMUR: Urbanoj svakodnevici, zatečenoj negde u raskoraku između turobnog posleratnog siromaštva i prvih znakova Novog Glamura – makar i sasvim površnog i donekle potemkinovskog – s razlogom je posvećeno mnogo pažnje: prizori sa pijace i iz ribarnice, izlog iz 1965. koji se izborom đakonija ne bi postideo pred bilo kojim današnjim, raznosači mleka, carinska kontrola usnulih putnika u vozu kod Trsta… Kako se zvao servis za pranje rublja? Biljana, naravno! Pa onda gradski i ostali prevoz: autobuska i železnička stanica i tada slove za „sramotu Beograda“ – tu se, valjda, ništa bitno neće promeniti ni onda kad i Srbin ode u kosmos – ali ulicama Beograda špartaju lepi zeleni autobusi, tako blaženo drugačiji od ove, nažalost, i dalje trajuće Crvene Drečavosti potonjeg vremena, potkrepljujući moju naizgled sumanuto-mistifikatorsku tezu da je radikalno propadanje Beograda (Srbije, Jugoslavije…) počelo onda kada je ovaj grad, u aktu autodestruktivnog ludila, estetski uništio i unakazio svoj vozni park, opituravajući ga u boju krvi. Na jednoj fotografiji vidimo i prizor iz hidrobusa (!) Beograd–Pančevo; u poređenju s famoznim, žestoko pobačenim „Beovozom“, ovo izgleda upravo pariški. No, da ne bude sve tek ljubav, moda & dunavska voda, tu je i ovekovečeni prizor ponosnih policjota, koji nam demonstriraju raskošne mogućnosti novonabavljenog vozila za razbijanje demonstracija: fotografija potiče iz 1967, a zna se koja godina dolazi posle narečene…

NOSTALGIJA ZA NEDOŽIVljENIM: Okej, tako izgleda ova izložba, u arbitrarnom izboru jednog njenog posetioca, kojeg je tek surovi closing time isterao iz podruma Konaka, nakon skoro dvočasovnog lunjanja po vremenskim koridorima. Ali, otkuda ovaj odasvud probijajući nostalgični prizvuk koji, čini se, tako temeljito provejava iz (ovog) pisanja o njoj, tj. o svemu onome na šta nas ona podseća? Pre svega, o kakvom se „podsećanju“ ovde uopšte radi? Ta, ja sam rođen 1965, i šezdesete godine mogu eventualno da pamtim – a ne pamtim ih nikako – jedino iz posve irelevantne bebeće perspektive: piškilo, kakilo… Odakle, onda, tolika „nostalgija za nedoživljenim“, koja nipošto nije ekskluzivno moja specijalnost, lična devijacija, proizvoljni kulturološki hir? Biće da je koren toga negde u tome što smo svi mi po prirodi stvari nekakva deca, ili unuci, ili čak praunuci šezdesetih, što se radi – i „globalno“ i „lokalno“ – o epohi koja je odredila dominantne poglede na mnoge stvari, bar u „zapadnom kulturnom krugu“. Čak i kada se žestoko i surovo bunite protiv nasleđa šezdesetih – poput Mišela Uelbeka, recimo – vi ste i dalje u njihovoj vlasti, nevoljko produžavajući život njihovog Mita. Naprosto, „nešto“ se desilo tih dana – a ne radi se, dakako, o događaju, nego o duhu – što je (sa gunđajućeg stanovišta (neo)konzervativizma, osuđenog na jalovo oponiranje Lavini) okrenulo svet naglavačke, i svi mi od tada pokušavamo da prilagodimo svoj vid toj novoj perspektivi. I od toga se ne može pobeći, jer se nema kud, manj’ ako nemate vremeplov. A i šta će vam vremeplov kad se na vespi mnogo bolje surfa kroz toplu beogradsku noć?!