Film Pod lažnim imenom, koji se trenutno prikazuje u našim bioskopima, lep je za gledanje. Štaviše, previše lep. Autori su sasvim nepotrebno napravili ovaj film previše prijatnim, što je i osnovna greška svih diletanata. Umetnički proizvod koji pretenduje da izazove emocije kod gledaoca mora po svaku cenu da se čuva ovakve dekorativnosti. Ostvarenje Roberta Anda nalikuje onim akvarelima koji se prodaju po Knez Mihailovoj ulici. Kada bi film mogao da visi kao ukras na kuhinjskom zidu, Pod lažnim imenom bi bio odličan poklon za rođake koje ne volite baš mnogo.
Ova Italijansko-švajcarska koprodukcija svoje uzore traži u klasicima francuske kinematografije Luja Mala, Andrea Tešina i prevashodno u sentimentalnom trileru Kloda Šabrola.U središtu priče je već dobro razrađen motiv ukradenog rukopisa. Dva centralna lika su, shodno tome, pisac koji se okoristio nečijim talentom i otada živi sa nezasluženom literarnom slavom ali i sa strašnom tajnom na savesti i naslednik nepotpisanog autora koji dolazi po željenu nadoknadu. Taj motiv najbolje znamo po drami Cijanid u pet Pavela Kohouta, Škotskom filmu Morvern Callar te filmu Čista formalnost Đuzepea Tornatorea. U ubedljivijim verzijama ovog narativa kradljivac nema literarnog dara i pretenzija već prosto uživa u slavi tog jedinog objavljenog romana. U ovom filmu bogati pisac istočnoevropskog porekla Daniel Boltanski lagodno nastavlja da piše pod istim pseudonimom pod kojim je objavio rukopis svog prijatelja iz mladosti. Znate onu izreku “stil je čovek“. To je najmanje što se može reći za stil. Ideja da neko može da oponaša ili preuzme lične pripovedačke karakteristike i talenat od nekog drugog, i to pisca navodno genijalnog romana, prosto je smešna svakom ko je pročitao više od jedne knjige u životu. Ovo je jedan od detalja koji ilustruju pretencioznost i nategnutost ovog filma. Svaki od upotrebljenih motiva dopunjen je još jednim koji celu stvar razvodnjava. Seksualna veza, još jedna od lepota ovog ostvarenja, između matorog pisca i ćerke njegovog bivšeg prijatelja, mogla je da napravi neophodan emotivni most ka prošlosti i bude vidljiv simbol te mitske Krivice, ali je, nepotrebno prepletena sa jednom drugom temom – naime, mlada dama je i žena njegovog pastorka. Preplitanje ove dve krivice, sa malim i sa velikim “k“, čini da se pažnja i strpljenje gledaoca rasipaju bez ikakvog plana. Slično je i sa svim drugim dramaturškim postupcima: uvek je prisutan razlog više koji unosi totalnu konfuziju. Ovaj galimatijas isprepletanih motiva školski je primer neefikasne dramaturgije. Autori su prekomplikovali stvar kao da su verovali da će prostim nagomilavanjem ova priča dobiti na težini.
Svakako najvidljiviji od ukrasa filma Pod lažnim imenom jeste prelepa glumica-manekenka Ana Mugali, koja je bila gost FEST-a pre nekoliko godina. Ako ne zamerate na ovom muškom uglu gledanja, sama njena pojava vredela je cenu ulaznice. Drugo, tu je odlična gluma francuskog veterana Danijela Oteja. Kao što možete unajmiti Šona Pena da odigra tešku, karakternu ulogu u bilo kom prosečnom filmu (vidi: Prevodilac Sidnija Lameta) tako je i Otej postao robna marka dobre glume, bez obzira na ostatale aspekte projekta u kome se zadesio. Ostali detalji opšte nakićenosti ovog ostvarenja su i odlična fotografija, scenografija i muzika.
Uhvativši se nekolicine velikih tema, koje se prepliću, mešaju i potiru jedna drugu, osnovni nedostatak ovog filma je što je zagrizao više nego što može da sažvaće. Da je manje dobar bio bi bolji i da je manje lep bio bi lepši.
Film Pod lažnim imenom je kao novogodišnja jelka: lepo sija, ali brzo dosadi.
