Paralelno sa velikim beogradskim Sajmom knjiga, 27. oktobra biće održan Međunarodni sajam Biblioteke XX vek u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Ove godine – deseti put. „XX vek“ je najdugovečnija biblioteka sa ovih prostora opredeljena ka humanističkim naukama, esejistici, a iznad svega slobodnoj misli. Na ovogodišnjem Sajmu će predstaviti nova, i više od stotinu ranijih izdanja. Ujedno, osnivač i urednik „XX veka“, Ivan Čolović, istaknuti teoretičar povezanosti simbola, mitova, politike i nacionalizma, ovogodišnji je dobitnik nagrade „Mirko Kovač“ za knjigu Smrt na Kosovu polju. U društvenoj atmosferi pojačane umetničke inspiracije i analitičnog interesovanja za temu Kosovo, u atmosferi jubileja „XX veka“, kao i same nagrade, nesumnjivo, steklo se nekoliko veoma značajnih povoda za ovaj razgovor.
„VREME“: Kada se govori o nagradi koja nosi ime pisca Mirka Kovača i koja nastoji da očuva njegov duh, obično se tu ne podrazumeva samo dobro stvaralaštvo nagrađenih. Neko će reći prisutan je i „kvalitet više“, ali zapravo, kako biste to tačno opisali?
IVAN ČOLOVIĆ: Dani Mirka Kovača u Rovinju i ova nagrada jedan su od toposa u postjugoslovenskom kulturnom prostoru. Taj prostor nije ostatak onoga što je bila kultura u Jugoslaviji, mada se na mestima koja ga čine okupljaju i jugonostalgičari koji nastavljaju, obnavljaju drugarstvo, saradnju. Postjugoslovenski kulturni prostor je ipak nešto drugo, novo, ako mogu tako reći – mlado. Nastao je kao reakcija na zatvaranje stvaralaštva u granice nacionalnih, odnosno etničkih kultura, kao reakcija ljudi koji vide da ih u okviru nacionalno određenih granica kulture nešto žulja i steže, da oni tu ne mogu da dišu. Kao što je Eliot rekao za književnu kritiku, da bez nje književnost ne može da diše, mislim da to važi i za političku kritiku. Društvo i politika bez nje ne mogu da dišu, a ovaj „naš“ prostor je otvoren i ljudi se tu osećaju komotnije.
Osim što je zvanično regionalna, da li je ova nagrada još i jugoslovenska ili hrvatska? I kako je doživljena u regionu, koliko je, recimo, medijski zastupljena?
Ne može se reći da je nagrada „Mirko Kovač“ jugoslovenska. Takođe, mada je dodeljuje fondacija, odnosno udruga koju je osnovala Mirkova životna saputnica slikarka Boba Matić, sa sedištem u Rovinju, nije ovo ni hrvatska nagrada. Kao i pisac čije ime nosi, ova nagrada nema mesto u nekoj od naših nacionalnih, to jest nacionalističkih kultura, kultura stavljenih u službu nacionalnog identiteta. To je razlog što se o njoj, i u Hrvatskoj, i u Srbiji, i u Crnoj Gori, i u Bosni govori malo i nerado. Ne samo sada kada sam je ja dobio, nego i ranije, ni nagrada, a ni Dani Mirka Kovača u većini najvećih srpskih listova nisu ni pomenuti, isto kao ni na televiziji. Malo ko zna da su pre mene ovu nagradu za esej dobili Ivan Lovrenović i Svetlana Slapšak. Ali to što se o njoj ćuti, ne znači da ne vredi. Naprotiv.
Kao dugogodišnji izdavač, odlučili ste pre deset godina da više ne izlažete na Beogradskom sajmu knjiga i da za svoju, po mnogima, kultnu Biblioteku XX vek organizujete paralelan, „lični“ sajam. Zašto?
Na velikom sajmu mala izdavačka produkcija kao što je Biblioteka XX vek je neprimetna. Kad smo bili izlagači, na mapi sajma bili smo na dalekoj periferiji, tako da je bio potreban GPS da nas nađete. To je logično, opravdano, jer je na ovakvim sajmovima kvantitet knjiga presudan i sasvim je u redu što izdavači koji godišnje proizvode stotine novih naslova imaju velike štandove u centru. Ali, biti na sajmu u senci ovih giganata nije dobro za izdavača koji nudi mali broj knjiga i koji hoće da ljudi primete njihov kvalitet, njegov trud da predstavi nove autore, nove teme. Pokazalo se da je za nas bolje da organizujemo mali sajam, svoj sajam. I evo, to traje već deset godina. U međuvremenu, i neki drugi takozvani mali izdavači krenuli su istim putem.
Od 1971. godine, kad ste osnovali Biblioteku XX vek, prošli ste mnoge sisteme, razna vremena, teme i autore. Postoji li neka konstanta koja zaokružuje taj period? Ili značajna razlika koja ga deli na nekad i sad?
Kad je reč o uslovima u kojima smo radili nekad i u kojima radimo danas, jedna stvar se nije promenila. Bilo je i ostalo teško sačuvati slobodu i nezavisnost u izboru tema i pisaca. O tome podrobno piše istoričarka Dubravka Stojanović, inače moja supruga, u knjizi Noga u vratima. Kao ilustracija za „nekad i sad“, u toj knjizi se pominje i problem koji sam imao kada sam radio u BIGZ-u, i kad smo listu „Politika“ poslali oglas za novo izdanje Frejzerove Zlatne grane. Nisu hteli, odnosno nisu smeli da objave oglas, jer je u njemu – objasnili su nam – krupnim slovima naveden podnaslov knjige „Studije magije i religije“. Objavili su oglas kasnije, tek kad smo smanjili font podnaslova. A danas je pomen magije i religije u nekom oglasu ili tekstu signal za urednike da ga bez oklevanja objave.
Danas, posle 46 godina truda da održim ovu seriju kao mali „krug slobode“, mogu da kažem da se trud isplatio. Kako kaže Ištvan Bibo, Evropu ne čini jedna slobodna teritorija nego mreža malih krugova slobode. Svako može tome da se priključi i da radi nešto čime tu mrežu dopunjava, proširuje. Tako, kad zavirim u bibliografiju knjiga iz oblasti kulturologije, lingvistike, antropologije, iz interdisciplinarnog područja koje ovde negujem, po pravilu ću naći neko od mojih izdanja. Šta sam najpre potražio među knjigama u radnoj sobi Mirka Kovača u Rovinju? Razume se, moje knjige, moja izdanja. Ima ih, naravno, bar desetak. A postepeno će se u mnoge bibliografije preseliti i naslovi knjiga najnovijih izdanja Biblioteke XX vek: Samo Bosne nema Azre Hromadžić, Nije rečnik za seljaka Vojka Gorjanca, Mapiranje stare Srbije Srđana Atanasovskog.
Smrt na Kosovu polju, knjiga za koju ste dobili nagradu „Mirko Kovač“, svestran je i kompleksan istraživački esej o kosovskom mitu, i to esej koji demontira gotovo sve zablude u vezi s njim.
Reč je zapravo o prvoj i jedinoj knjizi koja daje kompletan pregled političkih pozivanja na Kosovsku bitku od XIV veka do dana današnjeg. Trudio sam se da pročitam sve najvažnije dokumente, najvažnije primere sećanja na Kosovsku bitku, evokacije bitke radi ostvarenja nekog političkog cilja ili učvršćivanja, legitimisanja neke ideologije. A takvih primera ima sve vreme, prvi se pojavljuju odmah posle bitke, a lako je primetiti da ih ima i danas, takoreći svakodnevno.
S obzirom na količinu informacija, zapažanja, raznih tumačenja iznesenih u knjizi, čitalac gotovo na svakoj stranici iznova uči. Da li ste i sami bili iznenađeni nekim podacima na koje ste nailazili?
Kad sam počeo da istražujem materijal, meni je, na primer, pravo otkriće bilo to da je prvu priču, prvi narativ o Kosovu napisao firentinski pisar Kalučo Salutati. Nekoliko meseci posle bitke, Tvrtko I je požurio da se pohvali svojim susedima na zapadu i poslao je pisma, između ostalog, i Firenci. Njegovo pismo nije sačuvano, ali u odgovoru se vidi da je on tu sebe predstavio kao pobednika na Kosovu, posle čega je Firenca zadužila svog majstora epistolarne proze da sroči odgovor. I u tom odgovoru se nalazi prva priča o tome kako je ubijen Murat, koji su junaci došli do njegovog šatora, kojih 12 vitezova je probilo lanac od povezanih kamila pomoću kojih se čuvao Muratov štab itd. Dakle, ne govorim ovde o prvom pomenu Kosovske bitke, jer toga je bilo i ranije, nego o prvoj priči.
U kom ključnom trenutku tema o Kosovskom boju postaje mit, ili praktično, kada iz rodoljubive poezije prerasta u političku propagandu?
Na osnovu ranijih saznanja i mojih istraživanja, došao sam do zaključka da je kosovski mit nastao početkom XIX veka, tačnije u drugoj deceniji. Pojava pesama takozvanog kosovskog ciklusa u Vukovim zbirkama narodnih pesama bio je jedan od ključnih momenata za
uspostavljanje mitskog diskursa o Kosovu, takvog u čijem je centru kult nacije. Sam Vuk je u vezi s tim upotrebio u to vreme nov termin „nacionalizmus“ i od tada su narodne pesme, gusle, Kosovo i nacija išli zajedno. U to vreme, najpre kao folklorna naracija, nastao je savremeni kosovski mit. Njegova istorija traje dva veka, a starije naracije o Kosovu mogu se posmatrati kao predistorija ovog mita.
Analizirajući kosovski mit, do kakvog zaključka ste došli, koja je njegova osnovna poruka?
Jedan od mojih zaključaka u ovom radu jeste da u toku poslednja dva veka postoji kontinuitet mita o borbi, smrti i uskrsnuću nacije na Kosovu, ali da ne postoji jedna njegova poruka, jedinstven i jednoznačan kosovski zavet, nepromenljivo opredeljenje za jednu vrednost. Tvrdi se da je to nebesko carstvo, ali ono je, u stvari, retko vrednost koju afirmišu pripovedači ovog mita. Mnogo češće je to zemaljsko carstvo, odnosno poziv da se ono obnovi. I pritom, i to je nešto što će čitalac ove knjige primetiti, izgubljeno zemaljsko carstvo koje treba ponovo zadobiti nikad nije mala Lazareva država, nego je to po pravilu veliko Dušanovo carstvo. Moglo bi se reći da glavni junaci kosovskog mita nisu ni Lazar ni Miloš, nego car Dušan, jer ovaj mit najviše govori o čežnji živoj i danas da se obnovi veliko srpsko carstvo.
Ako ne postoji ta jedna poruka kosovskog mita, šta je onda to što ga u kontinuitetu čini živim, prisutnim?
Proučavajući razne primere kosovskog mita uvideo sam da ga mitom ne čini njegova specifična sadržina, smisao njegovih poruka, nego status koji ima u političkoj zajednici organskog tipa, odnosno u nacionalizmu. Imamo posla s mitom onda kad je priča o Kosovu predstavljena kao neupitna, sveta, obavezujuća, kad se o njoj ne može diskutovati. Političari to ponekad eksplicitno kažu, kao nedavno Marko Đurić, kada je rekao da vidovdanski zavet mora biti zavet svakog Srbina. Naravno, niko ne zna šta taj zavet znači, ali je jasno ljudima šta znači ono „mora biti“. Ili ranije, kada je Koštunica govorio da „nema pripadnika našeg naroda koji ne zna šta nam Kosovo znači“. Ni od njega nismo čuli šta bi to moglo biti, ali je jasno da se tu ne misli na znanje iz knjiga, nego je to takoreći znanje organskog porekla, znanje s kojim se rađaš, koje je tvoja rasna odlika.
U mnoge političke događaje u istoriji Srbije upleten je kosovski mit, kako u knjizi pokazujete. Period od Gazimestana do Andrićgrada pripada najnovijoj istoriji, ali kako je taj mit korišćen u prethodnim periodima?
Za vreme okupacije, na primer, srpski nacisti su koristili kosovski mit da pokažu ispravnost Nedićeve saradnje sa okupatorima, jer je on to navodno radio da bi spasao srpski narod, kao što je kneginja Milica, takođe radi spasa svog naroda, sklopila savez sa Osmanlijama i udala svoju ćerku za Bajazita, ubicu svoga muža. Takođe je interesantno na koji način je komunistička Srbija negovala kosovski mit, tumačeći ga kao primer slobodarskog duha srpskog naroda koji će puni izraz dobiti u NOB-u. Zaboravlja se da su spomenik na Gazimestanu 1953. podigli komunisti, zaboravlja se da je u isto vreme komunistička vlada Srbije od slikara Petra Lubarde naručila veliku sliku Kosovski boj, kojom je dekorisala glavnu dvoranu u svom sedištu.
Kako izgleda današnja upotreba kosovskog mita i imate li utisak da će on još dugo trajati?
Pre dve godine, u vreme kad sam završavao ovu knjigu, izgledalo je da je kosovski mit u krizi. Danas mi se čini kao da je kriza prošla, da se ovaj mit lepo oporavio. Dobio je važno mesto u strategiji razvoja kulturnog razvoja Srbije koju je ponudilo Ministarstvo kulture. Tu se pominje pod imenom „kosovski zavet“. Rado ga eksploatiše pomenuti šef Kancelarije za Kosovo, Đurić, a on pak preferira da govori o „vidovdanskom zavetu“. U oba slučaja izbegava se termin „mit“, možda zato što je Vučić, najavljujući takozvani unutrašnji dijalog o Kosovu, rekao da će to biti „bez mitskog pristupa“. Javio se pre neki dan i jedan istoričar da nam objasni da je kosovski mit danas subverzivan jer potkopava zapadni materijalizam i hedonizam. Konstruktivan ili subverzivan, opet je tu. Ja se ipak nadam da će doći vreme kad će kosovski mit biti demobilisan i prihvaćen i proučavan kao deo zajedničke prošlosti balkanskih naroda.
