Kovači lažnih dinara

Jedini Srbin u Božanstvenoj komediji velikog Dantea Aligijerija je kralj Stefan Uroš II Milutin. Njegov novac je nalikovao mletačkom, pa ga je Dante ovekovečio u 19. pevanju „Raja“ („… i onaj iz Norveške i Portugala/ tu će se zret, i taj kom Raška služi/ što u zlo vidje žig mletskog metala“, stih 139-141). Nije mogao da ga baci u „Pakao“ zato što Milutin nije bio falsifikator, već je samo „izmenio leguru svojih groša tako da su sličili na mletačke srebrnjake“, kako su u komentarima Danteovih Djela u izdanju hrvatskog Libera iz 1976. godine objasnili priređivači Frano Čale i Mate Zarić.

Priča o monetarnoj pometnji koju je kralj Milutin priredio moćnoj Mletačkoj Republici deo je izložbe „Srednjovekovni dinar – pravi i lažni“, jedne od 14 iz projekta „Leto u Narodnom muzeju“. Od juna do septembra, umesto stalne postavke koja je povučena u depoe, Narodni muzej je ponudio publici retko izlagane i izuzetno atraktivne eksponate. Naš srednjovekovni novac nije izlagan više od deset godina, a priča o pravom i lažnom novcu veoma je privlačna, što je dokazala posećenost prve izložbe „Leto u Narodnom muzeju“.

DINAR NA BOLONjSKOJ PIJACI: Izlagan je srebrni i zlatni novac, pravi i lažni. Vesna Radić, viši kustos Kabineta numizmatičke zbirke i autor ove izložbe, priču o pravom novcu smešta u vreme između vladavine kralja Radoslava i pada despotovine. Objašnjava da se za kovanje novca koristila ruda iz preko deset rudnika, srebro je bilo izuzetno visokog kvaliteta, a u onom iz novobrdskog rudnika bilo je i primesa zlata. Kovala se velika količina novca, u vreme Dušanovog kraljevsko-carskog perioda i na milione komada. Sve emisije su bile vrlo kontrolisane, vladar je kovao onoliko koliko je mogao.

U svetu postoji samo desetak novčića iz vremena kralja Radoslava, a u Narodnom muzeju čuvaju dva primerka. Zna se da je njegova prva emisija iskovana 1230. godine u Rasu. Vesna Radić podseća da je Radoslav bio i muž i sin vizantijskih princeza, pa se može reći da je prirodno što je kovao novac po ugledu na Vizantiju. Njegov novac nije ravan, čankast je, a isti takav novac kovao je i njegov tast, solunski car Teodor Anđel. Dok u tvrđavi Ras nisu pronađeni ostaci kovnice i novčići pripremljeni za kovanje novca, verovalo se da je novac iz vremena Radoslava kovan u solunskoj kovnici – toliko liči na vizantijski. Na aversu novčića koji je izlagan u Narodnom muzeju nalazi se lik vladara, ispisano je njegovo ime, a pored je Hrist, znak da podržava vladavinu Radoslava i blagosilja je. Na reversu novčića je arhanđel Mihajlo – predstave koje su i na vizantijskom novcu.

Posle kralja Radoslava srpsko novčarstvo okreće se Zapadu, Mlecima, najvećoj monetarnoj, i ne samo monetarnoj, sili tog dela sveta, pa je prirodno što srpski vladari žele da njihov novac liči na venecijanski. Kao što su na mletačkom novcu iskovani likovi dužda i svetog Marka zaštitnika Venecije, na novcu kraljeva Dragutina, Milutina i Stefana Dečanskog su njihovi likovi i lik svetog Stefana zaštitnika Nemanjića. Osim ikonografije, i predstave potpuno podražavaju mletački novac: tip krune, presto, odeća. „Cirkulacija robe je bila živa kao i sada, naši kraljevi su svojim novcem trgovali sa celom Evropom, pa je u jednom momentu srpski novac, sličan mletačkom, preplavio zapadno tržište. U Bolonjskoj arhivi postoji akt koji dokazuje da se oko 1305. godine u tom gradu trgovalo isključivo srpskim novcem. Zna se da su Mleci, štiteći svoj, zabranili unošenje srpskog novca na njihovu teritoriju.“ U Veneciji se protestovalo protiv onih koji su ih proturali, napomenuli su priređivači Danteove Božanstvene komedije uz stihove koji se odnose na kralja Milutina.

Dolaskom na presto, Dušan uvodi monetarnu reformu adekvatnu njegovoj državničkoj politici. Uvodi sistem nalik vizantijskom, što dolikuje njegovim osvajačkim ambicijama. Vesna Radić kaže da novac otkriva istoriju: Dušan se na novcu potpisuje kao Rex Rascie Stef. imp. Romanie – Stefan kralj Raške car Vizantije, iz čega je nedvosmisleno jasno šta je imao na umu. Na krunidbenom dinaru Dušan je u odeždi vizantijskog imperatora u kojoj su se predstavljali i vizantijski carevi, što je izuzetna smelost, ali i znak njegove moći. Dva anđela mu stavljaju krunu, simbol božanskog porekla njegove vlasti, što je bilo dozvoljeno samo vizantijskim carevima koji su smatrani božanskim izaslanicima na zemlji. Dušan je uveo nove predstave u naše novčarstvo: car na konju, natpis koji ispunjava celo polje, dakle profane scene, i zakon po kome: „ako se nađe zlatar da kuje novac tajno, da se zlatar sažeže, a da grad plati globu što reče car. Ako se nađe u selu, da se selo raspe, a zlatar sažeže.“

Posle Dušana, Urošu je ostalo mnogo očevog novca koji je trebalo prekovati i dati mu aktuelne oznake. U zbirci Narodnog muzeja puno je komada na kojima se vide ostaci predstave prethodnog vladara. Osim Uroša, i Dušan je nakon proglašenja za cara inovirao svoj novac iz kraljevskog perioda. Carski period bio je zenit srpskog srednjovekovnog novčarstva. Ugasio se smrću cara Uroša, Maričkom bitkom 1371. godine.

Kraj srednjovekovnog novca najavili su despoti Stefan Lazarević i Đurađ Branković. Despot Branković uspeva nakon Kosovske bitke da reorganizuje državu. Počinje da kuje novac i uspostavlja monetarnu reformu, tako da se javljaju brojne emisije i novac dobija nove predstave. Na njemu su profane predstave sa monogramom, vladarev lik je realistički nacrtan i očigledna je potreba da novac lepo izgleda. „Mislim da je novac despota Đurđa s njegovim komplikovanim monogramom možda jedan od najlepših komada“, kaže Vesna Radić. „To je portret koji kao da je naslikan, nije šematizovana predstava koja može da bude bilo koji kralj, nego je upadljiva potreba da se on verno predstavi. To je odraz onoga što se dešava u Evropi i prirodno je da kovanje srpskog novca prati monetarne tokove. To nikako ne znači da je despot Branković podražavao evropski novac, već je reč o potvrdi veze i ravopravnosti sa novcem Evrope.“

LAŽNI KOSOVSKI ZLATNICI: Odgovor na najčešće pitanje: da li je srednjovekovna Srbija imala zlata, negativan je. I tu počinje priča o lažnom, zlatnom srpskom srednjovekovnom novcu.

U drugoj polovini XIX veka na Kosovu polju pronađena je velika riznica srpskog srednjovekovnog novca sa preko 6000 komada. Njen najveći deo se nalazi danas u Narodnom muzeju. Pretpostavlja se da je otkriće ostave pune srebrnjaka nekome dalo ideju da proglasi kako je uz to srebro pronađen i zlatan novac. Ko je taj neko, nagađa se, a u pretpostavkama se pominje i Milan Obrenović, kako bi, navodno, povezujući se sa Nemanjićima, povećao svoj ugled. U svakom slučaju, kada je ostava otkrivena, u okolini Peći i Prizrena iskovani su zlatnici koji su ličili na srednjovekovne srebrnjake. Sve je bilo toliko dobro urađeno da je izazvalo pometnju. Čak je i naučnik Sime Ljubić, čiji je katalog zbirke o srpskom srednjovekovnom novcu i danas referentan, poverovao da su to pravi zlatnici. Vesna Radić kaže da se „četrdeset godina o tome pričalo po raznim numizmatičkim krugovima Evrope, bila je to prava senzacija. Počelo je da se sumnja tek kad su u ordenju koje je, navodno, takođe tada iskopano, bečki numizmatičari prepoznali ostatke austrijskih dukata. Tako je počelo da se istražuje. Naš poznati profesor Ljuba Kovačević, veliki kolekcionar čija se zbirka nalazi u Narodnom muzeju, uspeo je da u Peći i Prizrenu od nekih trgovaca otkupi kalupe koji su bili neoboriv dokaz da zlatni novac nije pravi. Četrdesetak tih lažnih zlatnika nalazi se u Narodnom muzeju.“

Numizmatičar Miroslav Jovanović, autor kataloga Srpski srednjovekovni novac, u kome je pisao i o falsifikovanom novcu, kaže da bi uvek radije dao novac za original nego za falsifikat, ali ipak ima lepu zbirku lažnog srebrnog i bakarnog novca. Bakarni falsifikati koji su nastajali istovremeno kad i originali identični su pravom, a da bi bili još verniji, presvlačeni su tankim slojem srebra. Međutim, vremenom se srebro izlizalo i pojavio se bakar. Takvog novca ima kod svih vladara, a kod Đurđa Brankovića najviše. Mimo državnih kovnica, kovan je i srebrni novac. Falsifikatori su zarađivali smanjivanjem težine i finoće srebra. Pravili su ih velikaši ili trgovci koji su kontrolisali proizvodnju srebra u vreme nepostojanja centralne vlasti, najčešće pri smeni na prestolu. Najviše ih je bilo za vreme cara Uroša. Posle falsifikata srednjovekovnih zlatnika nađenih u vreme kralja Milana krajem XIX veka, pojavila se oko 1934. godine serija retkih vrsta novčića, ali ih je bilo lako prepoznati zato što je njihova izrada odudarala od srednjovekovnog načina rada. Oko 1970. godine pojavilo se nekoliko stotina primeraka novca sa likovima cara Dušana i carice Jelene iz sredine XIV veka. Međutim, pod prstima su bili idealno ravni, što je otkrilo savremenog majstora. Oko 1996. godine pojavilo se nekoliko hiljada čestih primeraka srednjovekovnog novca u lošem stanju, a zatim i veći broj ređih vrsta u manjem broju. Za kalup je upotrebljen otisak originalnog primerka.

NOVAC KRAljEVIĆA MARKA: Miroslav Jovanović pominje i novac sa likovima danas potpuno nepoznatih osoba: „Gazda Jezda je kovao zlatnike sa svojim likom. Kako će kroz par vekova ljudi tumačiti takav novac? Da li će se znati šta je on bio u našoj istoriji ili će se o njemu suditi na osnovu novca? Ima dosta takvih velikaša o kojima ne znamo šta su bili, a sačuvan je novac sa njihovim likom i imenom. Na primer Vlatko, ima ih nekoliko u istoriji koji se tako zovu, pitanje je koji je od njih ovaj, možda je to neki tadašnji gazda Jezda.“

Kakve su cene starog novca na numizmatičkom tržištu? “ Zna se da ima nekih 150 komada novčića Kraljevića Marka, ali oni ne mogu da se nađu na tržištu – ko ih ima neće da proda. U mom Katalogu najviša cena, od 1200 evra, odnosi se na Markov novčić. Mnogo je ređi novac njegovog brata Andrijaša, ali je jeftiniji zato što Andrijaš nije važan koliko Marko. I cena novčića župana Nikole Altomanovića je 1000 evra, kao i portretnog novčića kneza Lazara koji je redak, inače, njegov ostali novac nije skup“, kaže Miroslav Jovanović.

Falsifikati nisu deo srpske srednjovekovne monetarne istorije, kaže Vesna Radić, ali je priča o njima zanimljiva i govori o mnogo drugih važnih stvari o nama, pogotovo kad se, kao što smo uradili u Narodnom muzeju, ispriča paralelno sa pričom o pravom novcu.