Bad Išl u Austriji, Tartu u Estoniji i Bodo u Norveškoj – to su kulturne prestonice Evrope ove godine. Tamo spremaju kulturne spektakle
Bad Išl je poznato turističko odredište u Austriji, pitoreskni alpski gradić u blizini Salcburga kuda je na odmor odlazilo i nekadašnje austrijsko plemstvo, poše Dojče vele.
Turizam – i današnja poplava turista je i jedan od motiva mnogih od 300 kulturnih projekata koje priređuje Bad Išl zajedno s 22 okolna mestašca koja su još 1997. uvrštena u Svetsku kulturnu baštinu.
Kako objašnjava kuratorka tamošnjeg programa Elizabet Šveger, cilj je „osvetliti pozitivne i negativne strane čitavog regiona, a ne tek od toga prirediti vatromet ili nekakav festival“.
No spektakla ipak mora biti: na otvaranju 20. januara nastupa Tom Nojvirt – mnogo poznatiji kao pobednik(ca) Pesme Evrovizije Končita Vurst koji potiče iz te regije, i to zajedno s reperima i horom jodlera sa hiljadu učesnika.
Drugi važni motiv kulturnih manifestacija je, osim prekrasnog krajolika, bio i razlog i bogatstva tog područja i poplave turista, a po tome je i Salcburg dobio ime – po nalazištima soli.
„Iznikli smo iz soli, od soli postali bogati, a sa njom idemo u budućnost“, sažima Šveger. „Sad je vreme dodati još jedan element kao neophodan: kultura, ona je motor za suživot.“
Svoje viđenje eksploatacije soli tog područja će prikazati i kineski umetnik Ai Vejvej, a priređuje se i posebna manifestacija o zloupotrebi tamošnjih rudnika soli u nacističko doba – tamo su pokušali da sakriju umetnine koje su poharali širom Evrope.
Makar daleko veći, Tartu na istoku Estonije nije tako poznat. Zapravo je sa svojih sto hiljada stanovnika drugi po veličini grad zemlje. Tartu je prastari univerzitetski grad koji je pripadao udruženju hanzeatskih trgovačkih gradova još u ranom srednjem veku.
„Tartu je oduvek bio centar nauke, obrazovanja i kulture u Estoniji“, hvali se gradonačelnik Urmar Klas.
To je jedan od najstarijih gradova čitavog Baltika, a tamo je bila i kolevka nacionalne svesti Estonaca, rodno mesto festivala estonskih pesama, kolevka estonskog pozorišta i zapravo čitave države.
Upravo tamo je u februaru 1920. potpisan mirovni sporazum sa Sovjetskim Savezom – u kojem su komunisti iz Moskve priznali suverenost Estonije koja je i stvorena tek 1918.
No i kao u mnogim drugim sporazumima s Kremljom, tada ta nezavisnost nije dugo trajala tako da je, sasvim primereno toj baltičkoj zemlji, glavni motiv manifestacija „umetnost preživljavanja“.
Otvaranje će biti 26. januara posebno komponovanom himnom Tartua kao „grada mlade krvi“.
Ipak, u „umetnosti preživljavanja“ je i tamo bilo najvažnije biti duhovit: tako će se u leto održati manifestacija masovnog ljubljenja „Kissing Tartu“, priređuje se i „Naked Truth“ – festival polemika u sauni, a premijerno će se prikazati i predstava „Business as usual“ o skandalu s pranjem novca Danske Bank u Estoniji.
U avgustu će biti održan i Tartu Pride – od ove nove godine je i u Estoniji zakonom dozvoljen istopolni brak.
Treća kulturna prestonica Evrope, norveški Bodo, poseban je barem iz dva razloga: on leži sasvim na severu uz zapadnu obalu Norveške i time će biti prva prestonica koja se nalazi iznad Polarnog kruga.
Druga je osobitost prostora u kojem će se biti održano više od hiljadu manifestacija: one će biti širom goleme regije Nordlanda koja se prostire na oko 800 kilometara.
I tamo je zadivljujuća lepota arktičke prirode jedna od glavnih atrakcija kojom se organizatori nadaju da će u 2024. privući pola miliona posetilaca. Zato je i odnos prema prirodi i održivost jedan od glavnih motiva i Bodo želi da bude „najodrživija“ kulturna prestonica ikada.
„Bodø2024“ je najveća kulturna manifestacija koja je ikad priređena u tom delu Norveške. Tako će posebno mesto imati kultura Sama, indigenog stanovništva tog područja, ali isto tako je to i kultura današnjice.
Tako će već na otvaranju 3. februara biti priređen spektakl na plivajućoj pozornici u luci Bodoa, a posebna manifestacija će biti održana i 22. juna, na dan koji tako severno nema noć.
Posebne manifestacije svetla će pak biti priređene sledećeg novembra i decembra kad Sunce jedva uopšte izlazi.
Film Vladimira Tagića je aktuelan, promišljen, pažljivo urađen, nežan i grub istovremeno, protkan odličnim humorom, što ga, uz prvorazredan glumački rad, smešta na sam vrh domaćih i regionalnih filmskih poduhvata
Često mi čitaoci kažu da im knjiga izaziva nelagodu, ponekad košmare. Moj cilj, naravno, nije da se iko oseća loše, ali istovremeno ne znam koja je svrha pisanja koje samo sklizne i ne ostavi nikakav utisak, nikakav miris, nikakvo sećanje. U tom smislu drago mi je što Naprsline pobuđuju emocije, pitanja. Nelagodu
Verisimove dosetke poput “smrt je poslednje što želim da mi se dogodi”, ili “kada pomislimo da znamo sve odgovore, dođe život i promeni sva pitanja”, ušle su u svakodnevnu upotrebu
U knjizi „Vixera“ Srđan Cvijić detaljno dokumentuje ubistva koja je jugoslovenska služba sprovodila u emigraciji. U novom broju, „Vreme“ razgovara sa Cvijićem
Nije nelogično da se malo pribojavaš tuđih navijača kada odeš na utakmicu, pa i reprezentacije. Ali da strepiš da će te tvoji prebiti - to samo u Srbiji postoji
Aleksandar Vučić je dobio packe iz Evropske unije. Hoće li se sada Najhrabriji Srbin usuditi da ponovo šalje policiju da mlati građane i vređa zvaničnike isntitucija EU?
A da šta smo drugo očekivali dame i gospodo, građanke i građani? Da će predsednik svih građana po povratku s onog bala vampira u Kini da shvati kako je budućnost ove zemlje u poštovanju zakona, demokratskim procedurama i republikanskoj podeli vlasti, obrazovanju i uzdizanju kulture?
Vreme nasilja: Protest u Novom Sadu u pet slika
Bes, pendreci i suzavac Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
