Ko je kome dodao grašak?

Nakon što se pronela vest da je Lemi napustio ovaj svet, nije bilo medija u regionu koji u poslednjem pozdravu možda poslednjem pravovernom rokeru, nije sa ponosom istakao činjenicu da su se Lemi i Tito jednom prilikom sreli. Nekoliko ljudi javilo se Muzeju istorije Jugoslavije tražeći informacije o tom susretu, koji se desio leta 1965, dok je Lemi svirao gitaru u sastavu Rokin Vikers (The Rockin’ Vickers; otprilike „rokerski popovi“), koji je tada imao nekoliko nastupa u Jugoslaviji. Bili su zainteresovani za fotografije, jelovnik svečane večere koja je bila upriličena, transkripte razgovora i slična čuda. Dužnost je nalagala da se o tom susretu sazna nešto više.

Taj događaj je prvi put opisan prilično zagonetno, 1982. u časopisu „Džuboks“, povodom prvog gostovanja grupe Motorhed u bivšoj državi, u Zagrebu. U članku se navodi da su Vikersi bili: „prvi britanski sastav koji je posetio zemlje sa ove strane gvozdene zavese, uključujući Jugoslaviju, odakle je Lemmy poneo uspomenu na jedno rukovanje na najvišem državnom nivou“. Od tada pa do danas, prilikom gotovo svakog pominjanja Lemija i grupe Motorhed, istaknuto bi bilo da je Lemija i družinu primio ili svečano dočekao ili čak pozvao na turneju Tito lično. Verzije događaja su katkad bivale vrlo živopisne: „Lemi je i prvi roker koji je ikada svirao u Jugi! 1962. (sic) je nastupao u Beogradu s bit-sastavom Rocking Vicars (sic) i jedva ostao živ pod kišom cigala kojom su ga zasuli revoltirani konzervativci. Lemi je čak doživeo da mu se drug Tito lično izvini! Ponosno čuva fotografiju na kojoj je snimljen kako se rukuje sa Maršalom“ (Glas Javnosti 2002). Jedan muzičar je svedočio: „Oni su bili na prijemu kod Maršala Tita lično, koji im je tom prilikom uručio orden! Kada sam 1983. bio u Londonu (…) Lemi mi je tada i pokazao orden – rekao mi je da je od Tita tražio nešto za uspomenu, i ovaj je verovatno naredio da im podele nekakvo ordenje, iako ne znam tačno kakvo…“ (intervju s Peđom Vraneševićem, „Vreme“ 2013). Sam Lemi je o tome poslednji put govorio 2015. prilikom gostovanja na EXIT festivalu, prilično šturo: „Ako se tačno sećam, svirali smo sa vojnim orkestrom, pa nas je Tito pozvao na večeru. Nismo uopšte razgovarali sa njim. Bio sam na drugoj strani stola i on nam se nije ni obratio“ (Blic 2015).

Zanimljivo da o tom susretu Lemi nije pričao samo nama. Dok je još bio u bendu Hokvind, u časopisu „Melodi mejker“, početkom 1975, objavljen je tekst pod senzacionalističkim naslovom: „Lemi Grozni… Titov prijatelj, Rokerski pop, tehnički pomoćnik na koncertima Džimija Hendriksa, jedinstveni kosmički ratnik…“ Tu je o Vikersima i Lemiju napisano sledeće: „Taj bend je imao čast da bude prvi koji je svirao iza Gvozdene zavese, u Jugoslaviji, gde su bili i počasni gosti na večeri kod predsednika Tita. Zamislite samo, da se sve zbilo nešto ranije, Lemi je mogao da glumi narodnog heroja u nekom epskom Ajzenštajnovom filmu… da bude Lemi Nevski ili Lemi Grozni. – Tito je bio okej – veli (Lemi). – Dobar momak. Zovi me Josip, reče, kad sam ga na toj večeri zamolio da mi doda grašak.“

U tri i po decenije kasnije objavljenoj biografiji benda sećao se: „Bili smo prvi britanski sastav koji je išao na turneju iza Gvozdene zavese. Fotografisali su nas pored nekih kanti za mleko. Večerali smo nekakav grozni boršč sa predsednikom Titom, ali bio sam ispod stola i ne mislim da je bio nešto naročito oduševljen nama.“ Na internetu se mogu pronaći još neki intervjui u kojima Lemi govori kako je on zapravo dodao grašak Titu koji je onda ceo tanjir prigrabio za sebe, ili da su jeli neku po život opasnu komunističku krompir-čorbu, da sa Titom nije moglo da se priča jer nije znao reč engleskog, da su nastupi bili organizovani kao deo neke recipročne razmene i da je zauzvrat orkestar Crvene armije nastupao u Britaniji, da je na koncertima publika bila potpuno pomahnitala jer nikad ranije nije videla električne gitare i da je tajna policija morala da je mlati, da bi je prizvala pameti.

Šta se zaista desilo? Prema izvorima iz štampe vidi se da su Vikersi u prvoj polovini jula 1965. svirali dva puta u Rijeci, a potom tri puta u Zagrebu, u okviru „Zagrebačkih ljetnjih večeri“, kao i da su svirali u Nišu, ali se ne može utvrditi da li pre ili posle ovih koncerata. Njihovi nastupi nisu bili mnogo zanimljivi za medije, tako je nastup u Nišu samo retrospektivno spomenut jednom rečenicom u lokalnim „Narodnim novinama“. Nešto opširnije, sa fotografijama, izveštavaju regionalni „Novi list“ o nastupima u Rijeci, kao i „Studio“ o nastupima u Zagrebu. Publika ih je izgleda bila dobro primila i kao što je red, skakala je i vrištala, dok im se kritika podsmevala: „s dugom, onduliranom i bojadisanom kosom koje se ne bi stidjele ni najpoznatije vračare srednjeg vijeka, skakali su, previjali se, kreveljili se i punih sat i po proizvodili uz pomoć pojačala zaglučnu dreku dostojnu najveličanstvenijeg Zoo-ansambla“ (Studio 1965). Prema retkim sećanjima savremenika, Vikersi su došli u Jugoslaviju u okviru neke omladinske kulturne razmene, trebalo je da sviraju i u Beogradu, ali je koncert iz nekog razloga otkazan. Važno je napomenuti da tadašnja aktuelna dešavanja u rok muzici nisu nepoznata jugoslovenskoj publici, u revijalnoj štampi se već piše i o Bitlsima i o Stonsima. Vikersi, međutim, nikad nisu bili ništa više od lokalne atrakcije u Blekpulu.

Kako je došlo do susreta sa Titom? Nažalost, ni u Muzeju istorije Jugoslavije, gde se nalazi foto-arhiv koji detaljno svedoči o svim aktivnostima Josipa Broza Tita kao predsednika, ni u Arhivu Jugoslavije, gde je sav materijal nastao radom kabineta predsednika i protokola, nema nikakvog traga da je do tog susreta zaista došlo. Tito je u junu bio u poseti Čehoslovačkoj, Demokratskoj Republici Nemačkoj i Sovjetskom Savezu. Iz Sovjetskog Saveza se vratio 1. jula i sledećih nekoliko dana obilazio je poplavljena područja u Vojvodini i Slavoniji. Od 7. jula bio je na Brionima, na Vangi. Tamo je narednih dana primio premijera Ugande, Apola Miltona Obotea, zatim Veljka Mićunovića, ambasadora u SAD, Marka Nikezića, državnog sekretara za inostrane poslove, kao i predstavnike Zagrebačkog velesajma, koji su mu poklonili automobil; sudeći po fotografijama, neku američku limuzinu. Krajem jula primio je Aleksandera Dupčeka, sekretara KP Slovačke, išao je na otvaranju XII filmskog festivala u Puli i primio je Jozu Bačića, novoimenovanog ambasadora u Boliviji, da bi 28. jula bio ponovo u Beogradu gde je primio američkog ambasadora Averela Harimana. Istog dana je dočekao i indijskog premijera Lala Bahadura Šastrija, sa kojim je sutradan odleteo u Pulu pa otišao na Vangu. Početkom avgusta na Vangu je stigao predsednik Gvineje Ahmed Seku Ture. U prvoj polovini avgusta Tito je primio dva američka građanina jugoslovenskog porekla, zatim je Galebom otplovio u Split, pa otišao na takmičenje Sinjska alka, obišao Bakarića na Hvaru, posetio Šibenik i Zadar, da bi se vratio na Vangu, gde je 18. avgusta primio sovjetskog maršala i jednog od komandanata Staljingradske bitke, Andreja Jerjomenka sa porodicom. Teško je zamisliti zašto bi primio prilično anonimni britanski bend, upriličivši im svečanu večeru. Nema pomena ni o bilo kakvom grupnom susretu koji bi mogao da obuhvati i Vikerse.

Ali zašto je onda Lemi uporno ponavljao da se video sa Titom? Ko zna. Možda je u pitanju bio njegov uvrnut smisao za humor. Nedoslednost priče o susretu, kao i brkanje Sovjetskog Saveza, Istočnog bloka i Jugoslavije, nagoni nas na sumnju u njenu verodostojnost. Međutim, prema nekim svedočanstvima, postoji čak i fotografija susreta! Da li je do toga zaista došlo nekim neobičnim spletom okolnosti i da li su tragovi toga izgubljeni, ostaje dakle i dalje predmet nagađanja.

Možemo zaključiti da je ova priča u stvari folklor, savremena, urbana legenda, gde faktografija nije toliko bitna, već značenja i funkcije same priče, što tek treba dalje analizirati. Prepričavana od ranih osamdesetih među jugoslovenskim rokerima, ova legenda o neobičnom i nemogućem susretu, verovatno na nekom nivou govori o shvatanju jugoslovenske posebnosti, o socijalističkoj Jugoslaviji kao mestu susreta Istoka i Zapada, komunizma i kapitalizma, zemlji punoj neverovatnih kontradikcija i paradoksa, koja poslednjih godina sve češće postaje tema raznih novih istraživanja i novih interpretacija.

THE ROCKIN’ VICKERS, 1965: Lemi Kilmister drugi sleva

NA DOČEKU NOVE 1979: Josip Broz Tito, Lokice i vojnik JNA Zdravko Čolić