Neke grupe imaju sudbinu ispisanu još na samom početku. Svojevremeno smo The Cure upoznali kao krajnje simpatičan sastav iz druge generacije novog talasa na debi albumu Three Imaginary Boys (1979), a potom i kao ključni proto–gothic sastav na trilogiji Seventeen Seconds (1980), Faith (1981) i Pornography (1982). Usput izmislivši i darkersku stilizaciju (crna odeća, šminka, raščupana frizura), frontmen i glavni autor Robert Smit (r. 1959) zadužio je pop kulturu pokretanjem celog žanra. Uradio je to da bi se sakrio od materijalističkog sveta koji je svuda u to vreme pobeđivao (Tačerova u Velikoj Britaniji, Regan u SAD, jeftini elektro–pop na top listama), i sačuvao bar malo idealističkog romantizma za neka buduća vremena.
Isti taj nepresušni romantičarski impuls ga je terao da 1985. konačno preuzme potpuno kreativno vođstvo nad grupom The Cure i napiše sve pesme na prekretničkom albumu Head on the Door – bilo je to da bi ih utemeljio kao mainstream pop–rock grupu sa umetničkim ambicijama. Nošena brilijantnim singlovima Inbetween Days i Close to Me, ova kolekcija gitarskih čuda nije bila samo tržišno uspešna – ona je lansirala emotivnost kao nešto što je i dalje u modi, te su od tad svi zavoleli Roberta Smita u ulozi osećajne rokenrol ikone ovog ciničnog doba. Grupa je postala nešto što možemo nazvati “tajnim velikim engleskim bendom” – nikad na prvim stranama tabloida, ali sa ogromnim brojem fanova kojima su oni uvek na vrlo, vrlo posebnom mestu u srcu.
Tri sledeća izdanja – dvostruki LP Kiss Me, Kiss Me, Kiss Me (1987), remek-delo Disintegration (1989) i komercijalno najuspešniji Wish (1992) – zacementirala su poziciju The Cure na tržištu do te mere da su dalje mogli da rade šta hoće. U to vreme smo na naslovnu stranu časopisa “Ritam” stavili jednu dobru fotografiju Roberta Smita i prodali sve što smo štampali… Zato i ne čudi podatak da je njihov dvoipočasovni koncert na otvaranju Exita 2019. ne samo jedna od najuspešnijih produkcija tog festivala, već i jedno od najuspešnijih stranih rok gostovanja kod nas svih vremena.
Da The Cure spadaju među najveće žive engleske bendove potvrđeno je i na papiru, kad su te iste 2019. primljeni u Rokenrol kuću slavnih.
OKO SVETA
Nepokolebljivu romantičnost potvrdili su još jednom pre neki dan, kad su objavili Songs of a Lost World (Fiction), prvu ploču posle šesnaest godina: radi se o epskoj elegiji u osam činova, što zaokružuje karijeru The Cure grandiozno aranžiranim, barokno raskošnim songovima o neumitnom primicanju kraja.
Album je ponovo napisao isključivo Robert Smit, i jasno je zašto se posle četrdeset godina još jednom odvažio da uzme stvari u svoje ruke: opet je nastupio presudan trenutak. Poslednji projekat 4:13 Dream izašao je još 2008, a od tad smo imali seriju brutalnih slomova – svetsku ekonomsku krizu, pandemiju, ozbiljne ratove u Evropi i na Bliskom istoku… nedavno mu je i brat preminuo. Bend je, sa druge strane, koncertirao više nego ikad, konačno uživajući u kontaktu sa publikom širom sveta, što je eksponencijalno rasla zahvaljujući širokom spektru internetskih usluga, te su oduševljenje za ovu jedinstvenu grupu i njene bajkovite teme počeli da dele i oni rođeni posle 2000.
Svi su izgledi da je sam notorno spori Robert – podstaknut svojim susretima sa ljudima širom planete – konačno rešio da napiše set numera koje bi sa unutrašnje strane mapirale ovaj uznemireni svet. Koliko je željan tih saznanja, uverio se i ovaj potpisnik, kad je u svojstvu umetničkog direktora Exitove glavne bine 2019. bio pozvan u njegovu garderobu, gde je doživeo da mu se čuveni umetnik obrati pitanjem: “Ne morate da mi pričate o istoriji Exita, pročitao sam o njoj sve na Vikipediji – kažite mi, molim vas, kako je običan, mali čovek stvarno ovde živeo tokom devedesetih? Ne verujem medijima”.
BEZ POVRATNE KARTE
Zato ništa na Songs of a Lost World nije obično, niti “samo još jedna pesma”, i sve zvuči kao proživljeno. Smit više nije mili klovn koji peva deci dok sanjaju o tome šta je to život u svojim spavaćim sobama. Nije više ni našminkani pesnik koji sipa nežne stihove iz rukava impresionirajući krhke djeve. Strašne stvari se događaju svuda oko nas, i on prvi put kao da hoće da nam kaže da nemamo gde da se sakrijemo. Klovn je skrhan.
Njegovo samorazotkrivanje počinje odmah u prve tri stvari: Alone, And Nothing Is Forever i A Fragile Thing. Kao što nam se Dejvid Bouvi u svom autobiografskom hitu Ashes to Ashes (1980) lično obraća objašnjavajući koliko je usamljen i ranjiv jer polako nestaje – tačno takav je efekat suočavanja sa Robertom Smitom koji nam dočarava sve nijanse svoje sve veće samoće. Potresno je to što je autor skinuo svoju dobro poznatu masku i ni jednog se trenutka ne trudi da nas potrese, nego samo iznosi činjenice o sopstvenoj usamljenosti i ranjivosti i osećaju da polako nestaje… i ne prepoznaje više ni sebe samog.
Ozbiljnost nas dodatno stegne svojim kleštima kad se melanholičan ton albuma negde na pola drastično promeni sa Drone:Nodrone, čija nas ogorčena visceralnost i glasnost podsećaju na to da su The Cure pre svega rok bend, sposoban za konfrontaciju, kad treba. Ona predstavlja svođenje računa sa nekim drugim, besan sudar sa uznemirujućom spoljašnošću. Ali to je samo trenutak. Protivtežu kroz svođenje računa sa sobom dalje nudi delikatna klavirska tema I Can Never Say Goodbye, posvećena umrlom bratu, a verovatno i drugim nedavno otišlim članovima porodice – tihi sudar sa uznemirujućom unutrašnjošću, koji još jače odjekuje posle buke.
Ispod orkestracije rok benda, čiji zamah iz kompozicije u kompoziciju doseže simfonijske razmere a la The Beatles, na Songs of a Lost World često teku reke bubnjeva. Bubnjevi koji nas uvode u desetominutnu finalnu Endsong jasni su da jasniji ne mogu biti, jer sugerišu marševski korak u svom nagoveštaju neumitnog nasilja, dok Robert peva o tome kako je sve prošlo, vrlo direktnim rečima opisujući kraj celog svog životnog iskustva, od dečjeg doba do danas, u rokerskoj baladi čija epopeja ne ostavlja mesta sumnji da je u pitanju epopeja svakog od nas ponaosob. To je pesma koja opisuje završetak života – zbog toga što više ne prepoznajemo ovaj svet kao svoj.
To može biti dilema starog čoveka, ali može biti i precizan opis dileme svakog mislećeg pojedinca suočenog sa vrtoglavom neprepoznatljivošću savremenog sveta, što nas kao tobogan, klizeći nadole, nosi u nešto potpuno nepoznato.
Robert Smit je u skorašnjim intervjuima najavio da je ovaj album prvi deo trilogije koju je godinama pisao i da će u brzom ritmu izdati još dva. Na omotu ovog se nalazi monumentalna kamena skulptura Bagatelle čuvenog slovenačkog i jugoslovenskog vajara Janeza Pirnata (Smit je sponzor godišnje manifestacije posvećene njemu na ostrvu Braču, gde je umro 2021), a koja kao da se vrti u kosmosu, u slobodnom padu. Robertova vezanost za ove prostore i način na koji se ovde vidi delovanje sudbinskih sila, posle ovog saznanja – neporeciva je.
Bolji svesno-oproštajni album nije snimljen od Blackstar, opet, Dejvida Bouvija.
The Cure su ostali svoji do kraja.
