Klinte, pomeri se!

Dok je Bog/Alah stvarao svet, Đavo/Šejtan mu se garant neprestano pleo među noge, kevtao i rovario, podlo kvaruckajući savršenstvo Božijeg nauma i dela: samo se tako, naime, može objasniti ovako tužno stanje sveta… Ili to tako bar izgleda. No, jedno je sigurno: Šejtan je morao imati znatnog učešća u kreiranju napasti zvane mobilni telefon. Tu šejtan-spravu najbolje je ne posedovati, ili je barem vazda držati isključenom. U protivnom, đavo će ga znati kuda te odgovor na telefonski poziv može odvesti! Evo, recimo, moj slučaj: pre nego što sam i shvatio šta mi se dešava, našao sam se u raljama Zle Filmske Industrije. A tu kad jednom uđeš, povratka ti nema – eno te kako primaš Feliksa, pa Oskara, pa ondak unovčavaš ček na šesnaestak miliona dolara (neto, PDV plaćen) za ulogu krvožednog i kanibalskog kung fu-kolumniste u neobično inteligentnom i suptilnom filmu Kill Bill XVI. Drugim rečima, eno te na stranputici…

Šalu na stranu, kad mi se javilo dvoje inače simpatičnih klinaca, Nataša Vranješ i Stevan Filipović, i počelo da me ubeđuje/obrađuje kako bi bilo divno & krasno da se pojavim u njihovom (tj. Stevanovom) diplomskom filmu, bio sam najsigurniji na svetu da od tog posla nema ništa: nisam ja, bre, tamo neki čkalja, jok more, ja sam maltene ozbiljan čovek! Onda sam se setio da za hleb, vino i bioskop zarađujem kao novinar, tako da mi je taj argument neslavno propao. A ovo dvoje, mada umetnici, dozlaboga poslovni, pragmatični i vešti (to ovi japi-naraštaji valjda posisaju s majčinim mlekom): doneli još zaguljeniju šejtan-spravu u vidu laptopa mega-giga generacije, pa mi sve pokazuju šta su već snimili i kako će to moćno da izgleda – još samo ja da se ukažem na ekranu, pa smo završili posao! Neće da boli! Hm, a film? Šejtanov ratnik se vika. To će, eto, da bude tinejdž–horor–komedija. Molim?! Tog trenutka sam iznova zapao u iskušenje da odustanem, ali bilo je dockan: bio sam već kupljen. Malo mesta, kolega Klinte, eve i Serbian Superstara!

Posle nekog vakta, dođe i dan, tj. veče snimanja. Mesto: prostor ispred KST-a. Jakako, nikada ranije nisam bio „na setu“. Maglovitu predstavu o tome kako bi to moglo izgledati imao sam samo preko gledanja filmova o snimanju filmova. A takvi me, bajdvej, nikada i nisu mnogo zanimali. Pa ipak, reći ću vam – sve to u stvarnosti baš nekako tako i izgleda: haos u kojem čuče neki jedva primetni tragovi poretka, vika, strka, komešanje, akcija, likovi koji glavinjaju okolo sa nekakvim sokoćalima na ramenima dok se za njima vuku bezbrojni kablovi, plus gomila tu-se-muvajućih kibicera neodredivog svojstva i profila, koji prate filmske ekipe kao što groupie girls prate rok-zvezde, sve se valjda nadajući da će i za njih da iskrsne neki poslić, da će možda obnoć da se proslave. Tako je to: neko igra loto, neko kibicuje snimanja; rezultat je uglavnom isti. Moja „uloga“ je da stojim pred ulazom u KST i da izgledam mrko & opasno, pošto sam izbacivač u istom; teksta nikakvog nema: dobar izbacivač nije tu da priča, nego da sprečava ponašanje. U prikolici-garderobi mi nude majice za ulogu: hoću li Iron Maiden ili Metallicu? Biram Metallicu, majku mu, pa nešto dostojanstva ipak mora da se sačuva… Uzalud pokušavam da se prisetim koji Dunster ono nosiše takvu majicu – Bivis ili Bathed? Na ljubazne pokušaje šminkanja, tapiranja kose i slično, izgovaram svoje odlučno istorijsko Ne: devojko draga, možda je tim vašim glumcima neophodno da se našminkaju da bi izgledali strašno, ja sam dovoljno strašan i bez toga… Prirodni talenat!

E, onda me postave U Položaj: stojim na vrhu ulaznih stepenica, klatarim se prekrštenih ruku i intenzivno Emitujem Strahotu. Cane, Tića i Mirko (tj. Radovan, Staša i Miloš) dolaze do podnožja, zastanu, padne jedna kratka replika, i onda se bojažljivo penju i ulaze u KST, dok ih ja Opako Gledam. I posle se cinično zasmejuljim, znajući da ih unutra čeka belaj. I to je to: tri-četiri sekunde filma, u najboljem slučaju; ako imate malko duži treptaj, može vam se desiti nesreća da me propustite… Megjutoa, da bi tih par sekundi ušlo u film, potrošismo gotovo celo veče. Bogami, otkad iskusih muke glumačkog zanata, mnogo više cenim taj plemeniti ceh. Prvo smo – kad su se svi doveli u red – nekoliko puta isprobali scenu, bez uključivanja kamera; onda sa uključenim kamerama; potom smo ponavljali i ponavljali – te ne valja ovo, te ono, ovaj je prebrzo krenuo, onaj nije dobro intonirao, prošao je bučni automobil, mačka se nakašljala, leptir na južnom Cejlonu je energično zamahnuo krilima… Jednom je sve bilo odlično, ali smo morali ispočetka jer je baš u tom trenutku neko u zgradi ETF-a uključio svetlo… Na kraju, kad sam već bio siguran da ću dobiti bore od silnog mrštenja, Zli Demijurg (u civilstvu: reditelj) nam je saopštio da je to to, da je scena bila savršena, da smo obavili posao. Tja, meni je bila ista kao i prethodne, ali ako je gazda Stevan zadovoljan, i ja sam. Onda još popijem piće-dva sa delom ekipe, promuvam se po onim Kolima Sa Ekranima, razdužim majicu i puste me da idem kući. The rest is history…

A film, kakav li je? E, to vam ja ne mogu objektivno kas’ti: ja sam, bre, Član Ekipe (khm, u poverenju: odličan je!). Al’ što ima jedna scena, tamo negde u triespetom-šestom minutu filma: strava, boli glava!