Kartografija progona

„Bežanje, to je povlačenje linije, linija, čitava jedna kartografija.“ (Žil Delez).

Šta povezuje An Olivije i Petera Handkea, dakle mladu francusku slikarku, koja ima sklonosti ka pisanju i koja je napravila knjigu o ljudima izgnanim iz Krajine 1995. godine i nekada odličnog austrijskog pisca, koji dugo već pati od stvaralačke insuficijencije, ali to uspešno nadoknađuje viškom ljubavi prema Srbima? Odgovor: ništa. Ono što bi se na prvi pogled moglo učiniti kao sličnost zapravo je mesto odlučujuće razlike: Handke piše o Srbiji i Srbima; An Olivije o ljudima koji su prošli užas. Kada Handke govori o izbeglicama to izgleda kao literarna vežba za razneživanje dobrostojećih tetki iz Klagenfurta; An Olivije pušta prognane ljude da govore sami. Handke je nekako pogođen što Milošević iz svoje skromne sobice hotela B kategorije u Hagu nema baš najbolji pogled; An Olivije, za to vreme, strpljivo sluša priče Miloševićevih žrtava. Najzad, ali ne i na poslednjem mestu – Handke je neopisivo dosadan; knjiga An Olivije čita se u dahu. Nagurati, zato, An Olivije i njenu knjigu Deset godina posle u koš sa Handkeovim putopisima o zemlji Srbiji (tekstovima Patrika Besona, istupima Danijela Šifera, ili kojeg god već profesionalnog prijatelja ovdašnjih ili tamošnjih infernalnih pajaca) bila bi besramna zloupotreba jednog nenametljivog i dragocenog poduhvata. Umesto ljubavi prema čitavim narodima, što ume dovesti do previđanja pojedinaca, An Olivije pokazuje fino, nepatetično, s merom ispoljeno saosećanje sa ljudima koji su možda i najmanje krivi za ono što im se dogodilo.

Crtežom i tekstom – pri čemu nije sasvim jasno da li je crtež komenar teksta ili je tekst komentar crteža (slično onome što radi Zograf) – ona pravi mapu jedne od najmučnijih epizoda skorašnje evropske istorije: desetoro ljudi iz Krajine govori o tome šta im se događalo posle napada hrvatske vojske od 1. avgusta 1995. do danas. Najpre kratak osvrt na njihov dotadašni život (dvoje „junaka“, recimo, već je 1991. bilo izbeglo iz Zagreba), zatim svedočanstvo o samom napadu, potom jezivo iskustvo bekstva kroz Hrvatsku i Bosnu do granice sa Srbijom gde se prognani ljudi susreću sa ljubaznom Miloševićevom policijom, pokušaji da prežive u često negostoljubivoj sredini lišeni svake brige države, najzad njihov život danas. Sve to ispisano je i iscrtano potpuno jasnim, gotovo svedenim linijama koje se na nekim mestima dodiruju, na drugima presecaju, na trećim mestima tek približavaju, ali sve zajedno tvore mrežu puteva – kako pravih tako i metaforičnih – koji se mogu pratiti na karti razrušenih ljudskih života. Pribeležene epizode ponekad su tek odblesci sećanja, apsurdni zevovi (pod)svesti („U jednom trenutku izgubila sam cipelu“, kaže Vaska, jedna od ličnosti iz knjige, i to je sve, to je čitav komentar, to je ono što je Vaska imala reći, a An Olivije je njene reči propratila crtežom klompe, kao da se tada nije imalo šta drugo primetiti i kao da se danas samo to može reći.) Na drugim mestima, svemu uprkos, pročitaćemo svedočanstva koja će nas zasmejati, pronaći ćemo i primere divne ljudskosti, duboke solidarnosti, ali ćemo pročitati i kako je izbezumljeni otac, u beskrajnoj koloni užasa koju bombarduju hrvatski avioni, poubijao članove svoje porodice, a potom ubio i sebe.

Nije potrebno biti filozof da bi se znalo kako je čak i najdublja briga za činjenice, samo činjenice i ništa osim činjenica, zapravo tumačenje, jedna vrsta komentara, a da je nepolitičnost vrsta politike. Utoliko, koliko se god trudila da izbegne svaki komentar, a naročito da izbegne političke sudove, knjiga An Olivije prvorazredni je politički tekst. Iako nam se može učiniti da o onome o čemu knjiga govori znamo sve – a tačno je da se zna dosta – nikada zapravo neće biti dovoljno svedočanstava koja će opisati sav užas tog bekstva i nikada neće biti dovoljno ljudi da podigne optužnicu protiv ekonoma smrti na sumornom Balkanu, s koje god strane Drine oni dolazili. Ova je knjiga mnogo više od brižljivo pribeležnog svedočanstva: ona je teška optužnica protiv ondašnje hrvatske države i bestijalnosti sa kojom se iživljavala nad ljudima bez oružja, ali i svedočanstvo najdubljeg beščašća srpske države koja se prema izbeglicama ponašala gore nego prema stoci (stoka se, naime, može pojesti, ili u krajnjoj liniji poubijati, dok sa prokletim izbeglicama čovek naprosto ne zna šta bi; zato, nazad u klanicu, ili na Kosovo s njima!).

Knjiga Deset godina posle dragocen je i potresan tekst, bilo da ga čitamo kao dokument, kao spisateljsko/crtački eksperiment, ili kao međužanrovski umetnički pokušaj. Zahvaljujući pažljivim ljudima iz nevladine organizacije Grupa 484, koji su se, za razliku od Miloševićevog Kartela, brinuli o prognanim ljudima – An Olivije dobila je šansu da pokaže šta znači saosećanje. I ona je tu šansu iskoristila.