Kam bek @ Majdanpek

Bio je to dobar dan za gitaristički rokenrol u Beogradu: Partibrejkers su promovisali svoj najzad/pr(a)vi album uživo, skladno naslovljen Krš i lom (Odličan hrčak), a Džef Bek (Jeff Beck, dalje: JB) zatvarao je Summertime Festival. Doduše, odziv publike prethodnih večeri u Sava centru podsticao je mišljenje da bi JB veće šanse imao najavljen samo kao Beck, ali na kraju su obraz sebi, festivalu, Beogradu i starinskom roku opet osvetlali oni sredovečni posetioci koji su se prethodnih par meseci masovno istakli pri gostovanjima Džefovih kolega-ispisnika starijih od (svojih) 60, i ukorenjenih u (prošlovekovnim) šezdesetim. Dakle, s ulaznicama po ceni 2.200-3.200 din. parter su napunili oni koji bi voleli da je Beck’sperience novi trio Džefa Beka sa Hendriksovom ritam-sekcijom, npr. Ipak, najbliže grupi Yardbirds što sam tog dana čuo ostaje izvanredna električni ritam-i-bluz Nebojše Antonijevića-Antona na Krš i lom.

Oduvek neizostavno među prvosveštenicima britanskog bluz-buma, hiroviti Džefri Arnold Bek (r. ‘44.) kroz decenije, žanrove, nagrade, nestalnu karijeru i neobične saradnje ostao je zvezda instrumentalne muzike i gitarista-za-gitariste. Neki ga najbolje pamte po lomljavi u Antonionijevom Uvećanju (Blow Up, ‘66), pre video-spotova, a najveće nasleđe ostavio je s prvom postavom Jeff Beck Group 1967–69, uklj. Roda Stjuarta. Ne keširajući na temeljcima i putokazima hard-roka, svoju sviračku tehniku, zvuk i stil do vrhunca je doveo 1975/76. solo-albumima Blow By Blow i Wired. (Na potonjem je prvi put sarađivao s bubnjarem Narada Majkl Voldenom, pre nego će taj multitalentovani top-liste i milione omlatiti producirajući uglavnom pevačice). Kasniji sporadični radovi i čudni, diskretni životni putevi samo su doprineli da JB ostane visoko cenjen, ali manje poznat nego što zaslužuje, utoliko i nepoznanica za publiku podložnu legendama. Njegov glavni uticaj već par decenija čuje se uglavnom kroz spektakularne tehnologe solo-HM-gitarisanja, od linije Satriani-Vaj naovamo.

Pošto instrumentalisti stare sporije/bolje od pevača, JB na bini deluje vernije svom imidžu. Manji problem što je vizuelno bio naklonjen Seadu Lipovači, veći da koncepcijski naginje Zlatku Manojloviću, ako dozvolite da se poslužim domaćim poređenjima. Početne numere šarale su od džeza i fanka do bluza i regea, uključujući ‘ondašnje’ kompozicije Kobema, MekLoklina i za Džefa neobično gaženje wah-pedale do oponašanja Hendriksa… Imali smo priliku da se lično uverimo u Bekovu izvanrednu tehniku sviranja prstima desne ruke, u vibrato prstima leve i naravno ‘menjačem’ tj. vibrato-ručicom obaveznih belih Stratocastera. Bilo je i upravljanja mikrofonijom, rokerskom nuspojavom čije se pionirsko kreativno korišćenje između nekolicine gitarista pripisuje baš i Džefu. No, najmanje beše muzike. Formalno, jesu bile kompozicije s naslovima i aranžmanima, ali češće delovale kao ‘bluz tema’, ‘fank-šablon’, a sad ona ‘rege-improvizacija’, pa soul-varijacija …Higher, sve same podloge i izgovori za zvezdine solaže.

Srećom je JB dovoljno star/iskusan, a i fini, tih g-din pa nit’ je divljao niti preterivao. Štaviše, dovoljno prostora/pažnje dobili su robusni, tutnjajući Narada, bezlični klavijaturista Džejson Rebelo (Jason Rebello, saradnik brojnih džezera, zvezda, a poduže i Stinga), i efektna crna basistkinja Ronda Smit (Rhonda Smith, od Prinsa naniže), ponovo žensko na tom radnom mestu u JB-postavi. Upravo je Ronda u par eksplozivnih, maštovitih sola bas-gitare pokazala suštinu onoga što bi trebalo da je veličina Dž. Beka na gitari; uz to, u pravim trenucima preuzimala je kontrabas, a ponekad i zapevala – njen režeći glas učinio je Rollin’ and Tumblin’ jednim od vrhunaca večeri. Promašaj pripada Rebelu, kad god je manjak pevača u postavi pokušavao da nadoknadi iritirajućim vokoderom.

Promovišući ovogodišnji Emotion & Commotion (Atco), svoj prvi album od 2003, JB naravno ne može da se osloni na gostujuće pevače (najzapaženija je Džos Stoun u I Put A Spell On You, naravno), ali nisu izostale Hammerhead i Britnova Corpus Christi Carol.

Perfekcionista JB najbolje je funkcionisao interpretirajući dobro poznate, ujedno strogo omeđene numere, kao People Get Ready Kertisa Mejfilda (koju je Džef pre četvrt veka obradio s R. Stjuartom, kasnije izvodio i s drugim vokalima), a milozvučnim tumačenjem balada kao Over The Rainbow previše podseća na Henk Marvina (Shadows), još jednog virtuoza s manjkom originalnog materijala. Sat i četvrt koncerta odgovarajuće je završila obrada raznolike, dinamične i zahtevne A Day In The Life Bitlsa, ovacije su izmamile Beka za živahnu posvetu nedavno preminulom velikanu Lesu Polu – pa je i JB opasao gitaru Les Paul, i uz matricu izveo Lesovu hit-verziju How High The Moon – da bi sam kraj razvodnio picanskom Pučinijevom Nessun Dorma. Laka klasika, koga briga.

Na kraju dana, svakom svoj Cane. A srećnima, i Anton.

Foto: Samir Delić