Kako je Suzan postala Zontag

Film Zelig, jedan od petnaestak (!) ponajboljih u razuđenom i prebogatom opusu Vudija Alena, neverovatno inventivna paraistorijska mistifikacija o liku koji je imao kameleonsku sposobost da se i duhom i telom transformiše u skladu s bilo kojim društvom i ambijentom u kojem bi se našao (a iz do patološko-paranormalnih razmera razvijene potrebe da „ne štrči“, da se ne razlikuje, da se doslovno asimiluje), otvara se kvazidokumentarnim uvodnim delom u kojem nekolicina vodećih severnoameričkih javnih intelektualnih figura i opinion-makera govori o kriptičnom Leonardu Zeligu onako kako se već u televizijskim „features“ mudruje na bilo koju temu: s aurom Autoriteta koji sve zna bolje od vas, pa bi vam bilo pametno da ga dobro slušate. Osoba koja se pojavljuje prva, kao samo diskretno glamurozno otelotvorenje arbitra elegancije i isturenog intelektualnog mandarina levo-liberalne strane Amerike i celog Zapada je – Suzan Zontag. Potom i nekolicina drugih, među njima i Sol Belou, ali amblematska uloga prvosveštenice svih prvosveštenika onih-koji-znaju ipak je dodeljena Zontagovoj. Pošto je Alen genije, a ne pajac (kako su nekad mislile „desne“ budale i zamlate, a sada valjda misle „leve“), on zna da je Zontag neophodna baš na tom mestu. Godina je devetsto osamdeset i treća, autorka Stilova radikalne volje je negde sasvim blizu vrhunca ugleda i uticaja, na korak (a taj će korak, ili polukorak, možda ipak zauvek izostati) da zauzme simboličko mesto kakvo je koju deceniju pre pripadalo Hani Arent, njenom u neku ruku nedostižnom uzoru iliti role-modelu. Naravno, Zontag i ostali ne govore svoje reči nego Alenove, oni pristaju na igru u kojoj glume same sebe onako kako ih Alen vidi, a on ih vidi bolje nego što bi oni mogli videti sami sebe, ne zato što je „pametniji“, nego zato što ih gleda iz boljeg ugla…

Setio sam se ovog filma čitajući biografiju Suzan Zontag Sontag: život i djelo (a onda i ponovo odgledao Zeliga…) koju je napisao Benjamin Mozer (Moser), a na našem jeziku objavio sarajevski Buybook, u prevodu Senade Kreso. Mozer negde uzgred spominje i taj veselkasti detalj iz života spisateljičinog ne eksplicirajući ga opširnije, ali on je vrlo znakovit: verovatno već tada, a naročito u godinama koje će uslediti, Suzan Zontag već u velikoj meri igra ulogu Suzan Zontag, onako kako se to već dešava tzv. javnim intelektualcima koji postanu nešto između „drage Savete“ za pitanja kulture, politike i morala i pop ikone za one koji vole da veruju da se ne pecaju na pop ikone. Nije ovo problem neke lične tj. osobne „neautentičnosti“, nego je stvar više „sistemske“ naravi, i gotovo je neizbežna u savremenoj društveno-kulturnoj konstelaciji.

Ali, krenuli smo u priču o Suzan Zontag iz pozicije „sredina prema kraju“, samo što je do tog Zelig-trenutka valjalo uraditi mnogo i preživeti svašta… Kakve su uopšte bile šanse jevrejske devojčice iz disfunkcionalne nomadske porodice i iz u najboljem slučaju srednje klase da dospe tako visoko? Nabrojte bilo koje njeno nebirano svojstvo – i svako je hendikep: geografija, klasa, pol, seksualnost; u osnovi, čak i njeno pučko, periferijsko, sirotinjskim imigrantstvom još obeleženo jevrejstvo. Ono što mala Suzan jedino želi jeste da nadraste, da transcendira okolnosti u kojima se odvijaju njeni rani jadi, ne iz nekog poriva za banalnim društvenim usponom po meri korporativno-konzervativne Amerike iz preužasnih poznih četrdesetih i pedesetih, nego zarad poriva za afirmacijom koja će nekako verifikovati njenu ogromnu, neutaživu glad za znanjem, a potom i za aplikacijom znanja u kreativnost: za pisanjem, za autorstvom.

Kada jednom, u nekoj iz prspektive mlade i zelene Zontag nezamislivo dalekoj budućnosti, eksplodiraju šezdesete, sa seksualnom revolucijom, sa svim kontrakulturnim pokretima, strujanjima i modama, sa dekonstrukcijom tzv. građanskog poimanja estetske – pa bogme i etičke – hijerarhije između „visoke“ i „niske“ kulture, sa antiratnim pokretom, sa traženjem alternative postojećem i ušančenom u valjda ama baš svakom aspektu javnog i privatnog (jer, „privatno je političko“!) života, Suzan će Zontag biti ta koja je svojim pisanjem i govorenjem ali i životom i zračenjem svoje pojave te šezdesete prvo učinila mogućim, a onda ih tako minuciozno i lucidno opisala. Ili ih je prvo opisala, napisala, pa ih je tek time učinila mogućim? Teško je reći, ali Mozer pedantno, mada nikada dosadno, prati proces u kojem Suzi postaje Zontag, sa svim lutanjima i posrtanjima, ranim uspesima i zabludama, sa dugotrajnim i bolnim (i zapravo nezavršenim, nezavršivim?) traženjem sebe i svog pravog mesta, kako u intelektualnom pejzažu epohe, tako i u haotičnoj privatnosti, obeleženoj bezbrojnim vezama sa muškarcima i ženama (u svom će dnevniku zabeležiti nekoliko desetina njih još dobrano pre svoje osamnaeste!), sa svojim trajno nezalečenim traumatičnim odnosom sa majkom, koji će postati trajno nestabilan odnos sa sinom, i sa svim onim kontroverzama koje će naposletku pretvoriti u svoju prvorazrednu esejistiku (i osetno manje prvorazrednu beletristiku, s čim se ne baš uspešno rvala celog života) i njome označiti jedan tinjajući prevrat u životima svojih savremenika. Sve njene ključne knjige, poput O fotografiji, Beleški o kempu, Stilova radikalne volje, Bolesti kao metafore etc., proizilaziće ne samo iz njenih zapanjujuće iscrpnih i sistematičnih lektira, nego i iz njenog života, njene „intime“, od emotivnih i seksualnih bura pa do bolesti. Kao kulturni svežder fascinantne energije i požude (Mozer opisuje kako bi znala s društvom gledati filmove do duboko u noć, pa bi dočekali jutro u nekom zadimljenom džez baru raspravljajući o njima; eh, Menhetn… u Lajkovcu je to bilo nešto teže), Zontag kao da vlastito bivanje pretvara u protočni bojler ideja, ponekad neprevrelih i zrelih za odbacivanje (recimo, podrška „levim“ tiranijama; tipična boljka epohe), ali uvek radikalnih utoliko što se ne oslanjaju na staze koje su već dobrano iskrčene od prethodnika.

Mozer je „pitbul“ od biografa, neko koga biste poželeli i sebi i svom najgorem neprijatelju: sebi zato što će istražiti i do detalja osvetliti ama baš svaki (ne)relevantan aspekt vašeg života i rada, a neprijatelju… hm, pa iz istog razloga. Jer Mozer nije ni fan ni hagiograf: on s neverovatno tankoćutnom i upravo već i sitničavom akribijom ispisuje povest jednog ljudskog života koji je po svemu ekstraordinaran, i više je nego dobro opremljen dokazima njegove izuzetnosti i značaja, ali takođe i povest jedne nesigurne ljudske duše, ponekad sklone tome da padne prilično nisko, i da tamo povuče još ponekoga, najčešće onoga ko to najmanje zaslužuje. To je ona druga strana „glamura Zontag“: osoba koja je uvek imala veliki problem da elementarno izbalansira svoj emotivni život, trpeći ili nanoseći sumanute količine poniženja i patnje.

Kao i svaka uistinu dobra bografija te, uostalom, kao i svaki izuzetan život kojim bi se takva knjiga mogla baviti, i Mozerova je knjiga koliko priča o Suzan Zontag, toliko i vrlo pronicljiv portret epohe u kojoj je živela. Ili epoha? Jer, čini se da ih je bilo više. Nema naizgled mnogo veze između „crno-bele“ makartijevske Amerike njenog odrastanja i tobože „postistorijskih“ devedesetih, u kojima će Zontag otići u opsedano i granatirano Sarajevo i, u uslovima ni po čemu bitno različitim od onih u kojima su živeli njeni domaćini, provesti nedelje i nedelje bez vode i struje i uz stalnu opasnost po život režirati Čekajući Godoa. Bila je to predstava – za one koji su je mogli videti, a za nas ostale to je bio Gest: onakav za kakav je kadar samo jedna nekadašnja provincijska devojka neutažive gladi za čitanjem, znanjem, slobodom i ljubavlju, devojka koja će biti možda i prva i poslednja kritičarka koja će biti veća i sjajnija zvezda od većine onih o kojima je pisala.

Mozerova je knjiga zamašan komad „cigle“ od šestotinak strana plus fusnote i ostalo, mnogo je važnih aspekata i te knjige i života i rada Suzan Zontag u ovom kratkom prikazu ostalo nespomenuto, ali on ionako treba da posluži samo kao poziv i kao uvod u čitanje. Zontag je znala, a nakon nje znamo i mi, a i ova izuzetna knjiga to na svoj način dokazuje, da je čitanje zapravo neposredno egzistencijalno iskustvo a ne nešto što se dešava u nekakvoj zavetrini od „stvarnosti“; ono je zavodljivo, rizično, opasno i ostavlja trajne posledice jer nas menja, kao svako pravo iskustvo.