Neimenovanog dana meseca novembra 1971. u parter londonske kancelarije izdavačke kuće „Island“ ušao je visok mlad momak u sakou i sa tada uobičajenom dužom kosom, stiskajući pod miškom magnetofonsku traku. Neko ga je na vratima prepoznao i uputio na sprat, gde je oko pola sata sedeo u službenim prostorijama, odbivši ponuđeni čaj, čekajući da mu se neko obrati. Nije se desilo ništa.
Momak se posle nekog vremena uputio u pravcu vrata. Posle sat vremena, devojka sa portirnice je dežurnom među zaposlenima donela paket, rekavši: „Nik Drejk vam je ovo ostavio kad je izlazio.“
Tako je svet saznao za postojanje matrice albuma Pink Moon, danas ocenjenog kao remek-delo singer–songrwriter scene s početka sedamdesetih i jedno od najupečatljivijih dela modernog britanskog poetskog folka. Njegov autor, Nik Drejk (Nick Drake), izašao je tog novembarskog dana na ulicu da se više nikad ne vrati ni u jednu izdavačku kuću.
TRI LISTA DUVANA: Iznenadno pojavljivanje Nika Drejka na britanskoj folk sceni 1. septembra 1969. sa pločom Five Leafs Left prošlo je potpuno neprimećeno, uprkos podršci slavnih muzičkih ličnosti i dobrog izdavača. Sledeći pokušaj usledio je sa albumom Bryter Later, 1. novembra 1970, ali i on se završio potpunim fijaskom i ignorisanjem od strane kako publike tako i kritike. Posle ove dve ploče, koje su svojom prefinjenom atmosferom postavile standard svakom prigušenom glasu koji za Drejkom dolazio, svakom budućem understatement iskazu na muzičkoj sceni, dolazi tiho razorni album Pink Moon – snimljen bez ponavljanja kao susret glasa i gitare u dve duge noći 30. i 31. oktobra 1971. Ovaj mini ciklus od jedanaest pesama svojom svedenom osećajnošću na koju se čovek može poseći nadrastao je i prethodna dva – sa neumitnim prolaskom vremena polako je postajao dugo traženi, uzvišeni romantičarski tour de force tog doba. Ali tada, niko to nije želeo da zna.
Savremenici tvrde da Nik Drejk nije umeo da reklamira ništa što je radio. Za dve godine dao je jedan jedini, poprilično nemušt intervju u kome je pričao uglavnom kako ne voli da nastupa, što je uostalom bilo tačno. Njegovih koncerata je bilo tako malo da ih se jedva iko seća, a poslednji je prekinuo i napustio. Svedoci kazuju kako je Drejk tada izašao na scenu sam sa gitarom, seo, i bez najave počeo da svira i peva svoje tada sasvim nepoznate pesme; kada je posle par numera shvatio da publika više priča nego što ga sluša, zastao je, ustao i otišao sa bine, kao da na njoj nikad nije ni bio.
Više se nije vraćao. Ne postoji nijedan njegov verni koncertni zapis, ne postoji nijedan filmski zapis Nika Drejka, samo fotografije uglavnom zaprepašćujuće unutrašnje lepote… Čini se da je ostvario bar dva duboka i nežna prijateljstva sa devojkama, ali nijednu ljubavnu vezu, sa bilo kim… Drejkova egzistencija bila je očigledno mimo svih uobičajenih tokova, do te mere da je ni u ono vreme nisu mogli detektovati sredstvima koje pruža svakodnevna životna rutina.
Možemo samo da sedimo i ćutimo pred tri Drejkova albuma, objavljena između 1969. i 1972, usred eksplozivnih, prelomnih godina rokenrola. Dok su drugi snimali sve glasnije i sve komplikovanije, Drejk je snimao sve tiše i svedenije. Dok su drugi snimali sve duže, on je snimao sve kraće i pesme i ploče. U toku snimanja poslednjeg albuma, autor je navodno objasnio snimatelju njegovo trajanje od svega pola sata rečima: „Nisam imao više šta da snimim.“
To ne znači da Nik Drejk nije imao šta još da kaže. Svi su izgledi da je imao i te kako puno toga da stvori, ali ga je životna epizoda provedena u šou-biznisu odvratila od toga i odvela na nepoznati put koji se nesrećno završio novembra 1974, tokom jedne naizgled uobičajeno probdevene noći, u sporednoj sobi doma svojih roditelja, sa kojima je živeo, posle verovatno slučajnog uzimanja prevelike količine antidepresiva. Nestao je u svojoj 26. godini, nesvesno se narugavši popularnom mitu o 27. godini kao godini kad prognane i namučene rok zvezde umiru. Ni u taj deo rok mitologije nije mogao da se uklopi.
NAĆI SEBE: Danas, njegova revalorizacija naizgled stalno teče, a slava kao arhetipskog ukletog autora modernog doba samo raste, dok se tiraži kako originalnih izdanja tako i posthumnih kompilacija dupliraju iz godine u godinu – praktično je skoro sve potpisano njegovim imenom obeleženo oznakom „zlatne ploče“. U današnjim vremenima internetske povezanosti muzičke zajednice širom sveta, u kojima je neumitno svako sam kod svoje kuće, Nik Drejk je za sve posvećene u tajnu postao neka vrsta stalne pratnje svakom trenutku ozbiljne usamljenosti.
Mada je prošlo najmanje dvadeset godina od ponovnog otkrivanja ovog suptilnog pesnika i inovativnog svirača, od sredine osamdesetih putem raznih kompilacija, tek relativno skoro počele su da se pojavljuju knjige i dokumentarci koji su obelodanili mnoge detalje vezane za njegovu pojavu i nestanak.
Možda malo neočekivano, u školi nije bio previše stidljiv, bavio se uspešno atletikom i ragbijem – pa opet, Nika je razredni starešina još tad u jednoj zabelešci opisao kao nekog „koga niko od nas ne poznaje dobro“. No svakako ga je dobro poznavala njegova majka Moli, obrazovana i talentovana mlada žena, koja je nekim slučajem bila samo domaćica, posebno nadarena za pisanje i pevanje svojih kompozicija po kući. Snimci na audio-kasetama otkriveni posle njene smrti 1993. frapantno liče kasnijim Nikovim, prožetim dragocenim fatalizmom i poverenjem u emocije.
Nik je prvo naučio da svira klavir, potom i saksofon, dosta pre akustične gitare. Poznavaoci kažu da u tome leži deo tajne neobičnih struktura njegovih kompozicija i nestereotipnog mesta koje u njima dobija njegov glas, što nikad ne peva refren tamo gde ga očekujete, i stalno produžava pesmu – dovoljno je samo zamisliti kako saksofon svira tamo gde Nik peva, i dobićete rešenje zagonetke jednog dela njegove originalnosti.
Naravno, to je samo početak – utvrđeno je do koje mere je slušao džez, posebno onaj Džona Koltrejna, koji ga je inspirisao svojim modalnim oblicima, pa je taj pristup uneo u sviranje akustične gitare. Voleo je da sluša i bosa nove jednog giganta kakav je Žoao Žilberto, tada na vrhuncu popularnosti. Sa tim senzibilitetom unetim u autorski folk tipa onog u tumačenju njegovih voljenih Boba Dilana i Berta Janša, nije ni mogao da zvuči kao ostali.
Kad je došlo vreme studiranja, pokušavao je na Kembridžu 1967, baveći se Bodlerom i simbolistima, ali je brzo otišao na godinu dana u Francusku, na Univerzitet Aix-Marseille, da navodno popravi svoj francuski… i slobodno troši marihuanu koliko hoće. To je tada bio hipi raj, u kome se Nik konačno odlučio da gitarom odsvira ono što je čuo u glavi. Iz Francuske se vratio kao muzičar, sa idejama kako da razvije drugačije štimove, od kojih se neki kod njega pojavljuju prvi put – i to je finalni deo priče o njegovoj originalnosti. Dok su ostali folk izvođači ipak bili utemeljeni u američkim formama, on je dolazio odnekud drugde, iz sveta koji je jedino on čuo.
Pošto se konačno 1969. zaputio u London, sam sa svojom muzikom, veliki britanski folkeri Fairport Convention primetili su ga u tada čuvenom klubu „Roundhouse“ i povezali sa Džoom Bojdom – ranije production managerom Newport Folk festivala, a tada mladim i uspešnim producentom folk i psihodeličnih grupa u Engleskoj. Bojd je Drejka kao pravi umetnički vodič doveo u kontakt sa svima u poslu koji su učestvovali u kasnijem snimanju njegove muzike.
A ona je bila revolucionarna. Upotreba glasa kao još jedne melodijske linije, raskošni gudački aranžmani Roberta Kirbija, te Harija Robinsona, Bojdovo umeće producenta da čuje kako će to drugi čuti, te Drejkov perfekcionizam u fingerpicking tehnici sviranja gitare, dali su rezultat kakav ranije nikad nije zabeležen. I mada neki tvrde kako je Nik stihove pisao samo kao dopunu već smišljene strukture pesme, zastrašujuće duboki pesnički uvidi u Riverman ili Fruit Tree otkrivaju nam Drejka kao direktan most između poetskih halucinacija Roberta Džonsona i Bodlerovih naslućivanja čovekovog pada.
POSLEDNJI DANI: Tumačenja zbivanja u Drejkovom životu van muzike, od 1972. do 1974. razlikuju se od svedoka do svedoka: najvažnije je razumeti kako je njegova borba sa depresijom bila medicinske prirode, te da zaista nikakvo depresivno stanje ne može biti inspiracija za vrhunsku umetnost. Poslednje napore da nešto snimi Drejk je imao isključivo u fazama remisije, a jedna koja se nazirala obećavala je i četvrti album. Period lutanja poslednje dve godine bio je zaista period gubljenja na širokim prostranstvima oko porodične kuće u selu Far Leys, Tanworth-in-Arden. Poslednjih meseci života vozio se kolima po okolini dok ne bi ostao bez benzina, pa bi zvao roditelje da dođu po njega; šetajući se obalom mora, pojavljivao bi se ispred kuće prijatelja, ali ne javljajući se nikom, sve dok ga neko ne bi slučajno primetio i pozvao unutra; ostajao bi kod druga ili drugarice ceo dan i noć, tako što bi samo došao i bez pitanja seo da sluša neku muziku sa njihovih ploča, odlazeći isto tako iz čistog mira kako je došao. Kad nije bio stabilan, nije izlazio, ostajući budan noćima.
Strašno je kad znate da ste u pravu, a vaš plan se ne ostvari. Ako nešto Nik Drejk nije mogao da preživi, bila je to zabluda da je pop muzika, ovakva kakva je dirigovana od industrije zabave – tu da predstavi muziku svetu. Naravno, ona je uvek bila tu samo da bi se zaradilo na prodaji snimljene muzike kao proizvoda – na nepoznavanju ili nepristajanju na ovu brutalnu činjenicu slomila se pre i kasnije mnoga nežna i manje nežna duša, ali nijedna ne tako strmoglavo brzo kao on.
Kanon preosetljivosti Nika Drejka nije dopuštao vulgarnu direktnost bilo kakve vrste, niti da išta naruši monolitnu intimnost obraćanja samo nama i nikom drugom. Njegova muzika je prosto tu, kao apsolutni zvuk neobične čulnosti, nalik na milovanje ili možda šapat – i biće da je tako: on je svima dao onaj preko potrebni šapat koji jednako dovodi u pitanje ravnodušnost sveta kao što nam potvrđuje da negde ipak ima nekog kome je stalo.
TAKO DALEKO, TAKO BLIZU: Pre mnogo godina, na nekoj muzičkoj konferenciji u bliskom inostranstvu, srećni obrt mi je dao priliku da upoznam pomenutog Džoa Bojda, legendarnog američkog producenta koji je svoje najbolje ploče uradio u Engleskoj, snimajući neke od prevratničkih albuma sa psihodelične i folk scene – od ranog Pink Floyda, preko Fairport Conventiona, Incredible String Banda, Džona Martina i prva dva albuma Nika Drejka, pa sve do REM-a. Pitao sam tog visokog Bostonca širokog osmeha, u starinski kariranom sakou, da li bi jednom, kad bude imao više vremena, bio voljan da mejlom odgovori na neka moja pitanja, i pristao je. A onda sam priznao i, ne znajući, pokrenuo razgovor u pogrešnom smeru: „Verovatno će većina biti u vezi sa Nikom Drejkom.“ Pogledao me je iz drugog vremena, ukočenog lica koje je otkrivalo koliko je još bio vezan za tu temu, i rekao: „Slobodno pitaj šta želiš. Želim ti svu sreću. Njega niko nije poznavao.“ Nikad nisam poslao nikakva pitanja.
Nika Drejka niko nije poznavao dok je bio živ, ali na kraju su ga svi upoznali kao nekog najbližeg; onog časa kad ga više nije bilo, tad su ga po prvi put saslušali. Šta to govori o nama nego koliko često ne znamo ništa?
Kladim se da je Nik baš to hteo da nam kaže.
