Kako je neobično što nas je tehnika preselila na svijet bez čvrstih mjesta. Govorimo niotkuda, možemo biti svugdje, a budući da se ništa ne može provjeriti, sve što zamislimo u biti je i istinito. Ako mi nitko ne može dokazati gdje sam, ako čak ni ja nisam s tim skroz–naskroz načisto, gdje bi bila instanca koja odlučuje? Stvarna i čvrsta mjesta u prostoru postojala su prije nego što smo posjedovali malene voki–tokije i dok još nismo pisali pisma koja su u trenutku odašiljanja već na cilju.
Danijel Kelman (Daniel Kehlmann), rođenjem Bavarac (1975) koji živi u Beču, jedna je od ovećih evropskih književnih zvezda u poslednjoj dekadi, barem kad se radi o onim piscima koji ne odstupaju od onoga što je kanonizovano kao „ozbiljna“ iliti „umetnička“ književnost, dakle, po strani od megapopularnih žanrovskih niša, koje su jedan (para)literarni svet za sebe. Najviše je slave, moglo bi se reći, zahvatio romanom Merenje sveta, prevedenim i na srpski, kao i knjigom Malerovo vreme, ali je literarno najuzbudljiviji ipak bio s romanom Ja i Kaminski, na vreme prevedenim i kod nas (v. Vreme br. 797).
Na tog i takvog Kelmana, zaigranog i briljantnog, podseća nas i njegov novi(ji) roman Slava (izvorno iz 2008), kao njegovo svakako do sada najrazrađenije delo, štaviše, pravi trijumf pripovedačkog umeća. A čitalac zna šta to znači, to jest čime će biti nagrađen ako se poduhvati takve knjige: čistim užitkom kao osnovnim i nezaobilaznim pra-principom, razlogom, smislom i suštinom vaskolike erotike čitanja…
Slavu je pisac podnaslovio kao „roman u devet priča“, i zaista se ne može biti tačniji od toga. Svaka od ovih proznih celina savršeno funkcioniše sama za sebe, i kada biste je čitali bez svesti o postojanju „tekstualnog ostatka“ koji zajedno sačinjava Slavu, na primer, kad biste je čitali u nekom književnom časopisu, ništa vam ne bi bilo „sumnjivo“. A opet, Slava je romaneskni tekst par excellence, a ne tek zbir priča nekako ovlašno ulančanih tek toliko ne bi li nekako bile povezane u jednu veću celinu, žanrovski hermafroditsku.
Bivajući u ne baš neznatnoj meri svojevrsnom tragikomedijom zabune, roman Slava isprepliće sudbine svojih junaka na naj(za)čudnije moguće načine, mada opet i dosledno bez onog „sudbinskog“ mistifikatorstva kakvom se rado utiču mediokritetski pisci uzalud pokušavajući da iskroje priču i isfircaju joj junake, a da se nigde ne vide šavovi… U prvoj priči Ebling, tehničar u telekomunikacionoj kompaniji, kupuje nov mobilni telefon sa, ispostaviće se, „starim“, od nekoga već korištenim brojem, mada će ga svi uveravati da je to „nemoguće“. Još kad se ispostavi da je taj broj verovatno pripadao slavnom glumcu za kojim se lomataju žene, sivi i anonimni mediokritet Ebling će se polako opustiti i doći na nekoliko, hm… kreativnih ideja. Naposletku, zašto pomalo ne biti neko drugi, „kome nije muka od onoga što jeste“, što bi rekao Jovan Hristić? U jednoj od narednih priča, taj će se isti slavni glumac, Ralf Tanner, suočiti sa ozbiljnom insuficijencijom identiteta: on je „sam sebi postao nestvaran“, a koliko će uopšte vremena moći da protekne dok i drugima ne postaneš nestvaran, to jest, dok prestanu da ti veruju da si to zaista – ti…
Za ove je zapetljancije zaslužan, dakako – pisac. A on se u ovoj knjizi zove Leo Richter, i poprilično je egocentričan, pekmezast, naprazno paranoičan, zapravo, u osnovi čovek-iz-više-klase koji je navikao da u njegovom svetu sve bude potaman, pa će praviti dramu i od običnog kašnjenja voza… A u međuvremenu će, budi na oprezu čitaoče, biti opsednut idejom o pisanju „romana bez glavnog lika“! Njegova, recimo, devojka Elisabeth, „lekarka bez granica“, videla je i osetila užase i patnje o kojima Leo zapravo ne zna ništa; utoliko joj sopstvena iskustva deluju kao iskustva stvarnosti, a Leova više kao nekakvo elegantno vetropirstvo, mada teško odoljivo. Kako god, pošto je Richter i autor, kako od njega saznajemo, priče o neizlečivo bolesnoj ženi koja odlazi u Cirih na kliniku za eutanaziju, eto nam i te priče u knjizi; no, hoće li ona uopšte ikada dospeti na tu kliniku? To je jako neizvesno, s obzirom da će je tamo povesti zagonetni pleased–to–meet–you lik pomalo ne-od-ovoga-sveta, a koji se povremeno pojavljuje u Slavi, ne bi li još malo iskomplikovao stvari tamo gde treba… Kako god, razmaženom Leu će biti smor da putuje u neki Tadžikistan, Uzbekistan ili tako negde na nekakvu konferenciju, pa će tamo otići Marija Rubinstein, spisateljica krimića; i dakako, zauvek će se izgubiti u zaumnom svetu Istoka, sačinjenom od bede, korupcije, savršeno nerazumljivih običaja i shvatanja i, uopšte, neke zapadnjačkom mozgu použasne neprozirnosti ljudi i stvari. Priča na nivou ludila Ilje Stogoffa… Nazad k telekomunikacijama: šef će te firme – s karakterističnim užasom pred „nestvarnošću“ situacije – voditi dvostruki život, muževljevski i preljubnički, i ta će se priča – koja opet nije, kao i skoro sve u ovoj knjizi, ništa drugo nego priča o krhkosti i nestalnosti naših identiteta – okončati svojevrsnim razgolićavanjem kao olakšanjem, u više mogućih smislova… U međuvremenu, zavaravajući trag, na nekakvu će konferenciju morati da pošalje najneuglednijeg među potčinjenima, grotesknog Mollwitza, jednog od onih internetsko-forumaških pacova čija je egzistencijalna stvarnost u svakom smislu i aspektu posve mizerna, i koji otuda svoj „pravi“ život zapravo žive na webu, pod pseudonimom, kao sablasti modernog doba, dokono i napadno toročući o pitanjima i ljudima o kojima ne znaju ništa, to jest, znaju taman toliko da im se neizdržno pričini da nešto znaju… I gde će, to jest – na konferenciji, naleteti na sirotog Lea Richtera, urnisanog već od takvih likova, od nametljivih duhovnih parazita… Koji Richter, pak, koliko god poznat pisac bio, ne može da se meri sa svojevrsnim latinoameričkim new age guruom Miguelom Auristosom Blancosom (čuj – Blancos!), bezveznim mistifikatorom čija pseudomudra trućanja pobožno gutaju milioni… Ako ste naslutili kakvu zločestu aluziju na nekakav stvarnosni koeljovski (id)entitet, ne mogu vas osuditi. Kako god, Blancos je još jedan od lajtmotivskih likova koji se virtuelno pojavljuju u valjda svim celinama ove knjige, da bi u jednoj od priča postao glavnim junakom, i čak dobio šansu da časno okonča svoj bezvezni, prevarantski život; hoće li je iskoristiti? Recimo da to zna samo Leo Richter, ili čak ni on.
Slava kroz svojih devet priča pomalo funkcioniše baš u skladu sa znamenitom „teorijom haosa“ (koja je i sama, da se ne lažemo, znatnim delom popularizatorska mistifikacija): mali, sitni životni trikovi, smicalice ili beznačajna odstupanja od rutine, mikronski ispadi iz uobičajenog toka stvari, koji su jedva primetni u jednoj priči, u nekoj od narednih – ili čak, čitalac retroaktivno shvata, u nekoj od prethodnih! – izazivaju ogromna, sudbinska pomeranja i lomove. Na koncu, Danijel Kelman na sjajan način ostvaruje san Lea Richtera: ovo jeste „roman bez glavnog junaka“, no nipošto i roman bez romana: Slava je knjiga iza koje stoji besprekorna autorska inteligencija i duh (bez sekire), koji čeka čitaoca spremnog na avanturu. Naravno, većini će uvek biti milija „dubina“ vejanja ovejanih suština jednog Miguela Auristosa Blancosa, ali dobro sad – možda i za njega ima nade, samo ako skupi hrabrosti da neopozivo presudi sopstvenom postojanju!
