Slavna i nepodnošljivo (zlo)rabljena Borhesova objava smrti priče, u međuvremenu propuštena kroz žrvanj postmoderne zbunjenosti, a potom otpremljena na đubrište opštih mesta zajedno sa idejom koja ju je nosila, ponovo je počela da se pomalja u vidu opomene ležernom i impotentnom realizmu koji iz pređašnjeg, postmodernog iskustva, nije izvukao ništa. Žak Šeseks, švajcarski pisac francuskog govornog područja, našoj publici poznat pre svega po romanima Ispolin (1999) i Ispovest pastora Burga (1999), priča jednu od najispričanijih priča u istoriji književnosti, bez bojazni da će naleteti na šiljke opšteg mesta: naime, on zna da piše. Vreme odigravanja: sredina XVIII veka. Mesto: dvorac bogatog i obrazovanog vlastelina Žaka Klavela, smešten nedaleko od Lozane. Likovi: lepa Alda i mladi Žan de Vatvil (u Aldu nesrećno zaljubljen), praćeni svitom filozofa, umetnika, naučnika…
Ona, lepa Alda, san je svakog pubertetlije: mlada, sočna, nedostižna, lišena predrasuda i kao takva spremna na raznorazne seksualne poduhvate, ali ne sa njim, Žanom de Vatvilom u kojem se stiče gomila nesrećnih okolnosti presudnih za njihov odnos: mlađi je od nje, nepodnošljivo razigranog, ama dozlaboga neiskorišćenog libida i, naravno, zaprepašćujuće zaljubljen. Da stvar bude još gora oni se, iako krvlju nepovezani, voljom i milošću gospodara Klavela imaju smatrati rođacima. U stvari, priča počinje poizdalje i Alda se pojavljuje u času kada mladi i neiskusni Žan de Vatvil pomisli da je, zahvaljujući širokogrudosti i strpljenju svoga dobročinitelja, dospeo u neku vrstu raja. Alda će mu, razume se, prirediti jedan mali, privatni pakao na licu mesta.
E sad, kakve to veze ima sa Volterom? Dvorac gospodara Klavela pribežište je i odmorište najviđenijih intelektualaca toga doba, a Volter, u to vreme već u dubokoj starosti, ali živog duha i još dovoljno dobro očuvanog tela, uz to redovni gost i prijatelj seigneur Klavela, postaje neka vrsta dvostruke opsesije mladoga Žana de Vatvila. S jedne strane on obožava oštroumnog filozofa, s druge, u ludilu ljubomore, njemu se pričinjava da se lepa Alda ustremila upravo na Voltera, ili on na nju, svejedno, važno je da on, nesrećni Žan, ostaje bez mračnog predmeta svoje želje. Tela usijanog od žudnje i duše iskidane u paramparčad, on odlučuje da krene u akciju, raskrinka matorog jarca, i lepu Aldu, najzad, pridobije za sebe. Kako se priča završava, čitalac će otkriti posle dva prijatna sata čitanja. Ono, međutim, što je ovaj neveliki roman učinilo vrednim prevođenja jeste upravo suverenost Šeseksovog pripovedanja, potpuna ekonomija izraza, sutenovska svedenost i preciznost opisa složenih likova među kojima su Ruso, Gibon, ili Kazanova, a odsustvo svakog filozofirujuščeg diskursa, uprkos silesiji filozofa i intelektualaca koji se muvaju unaokolo, potpuno je očaravajuće: Šeseks ne filozofira, on priča priču. Intelektualne i životne putanje tih, kako se uobičava reći „istorijskih ličnosti“, sustiču se u dvorcu i ukrštaju sa sudbinama istorijskih anonimusa, a da se ni u jednom trenutku ne oseti izveštačenost odnosa koji su, po definiciji, u neravnoteži. Pisac se oslanja na istorijske izvore (dakle ne piše „iz glave“) koje znalački – u izvesnom smislu „borhesovski“ – spliće sa fikcijom, hitrim pokretima ocrtava duh vremena, ali priču nipošto ne opterećuje istorijom. Drugim rečima, istinsko je olakšanje videti kako istorija može da ostane u pozadini (kao logistička podrška, a ne oružje) i tako bude fini zamajac priče koja nije ona sama (l’histoire = priča).
Najzad, valja pomenuti prevod Olivere Petronić, koji se iz gomile skandalozno loših, polupismenih prevoda (za koje su direktno odgovorne najuticajnije izdavačke kuće i njihovi ugledni urednici) izdvaja odličnim jezikom, preciznošću, uspelim rešenjima i potpunom bistrinom.
