Između svadbe i sahrane

U drami Naš grad Tortona Vajldera, u sceni venčanja, stoji da se u dnu scene oslikava vitraž. Mia Knežević tu postavlja špalir od svetiljki koje su kao vojnici poređane jedna do druge. U toj sceni, koja nosi u sebi nešto gotovo sakralno, rediteljka nam otvara onostrani prostor i podseća da je on imanentan ne samo sceni nego i životu.

Naš grad je prvi put izveden 1938. godine, neposredno pred rat, i Vajlder je za njega dobio Pulicerovu nagradu. To je drama pisana u tri čina, smeštena u izmišljeni američki gradić Grovers Korners. O ovoj Vajlderovoj drami gotovo uvek se ističe da je metateatatska, što se u trenutku i kontekstu kada je pisana smatralo senzacionalnim. Osim toga, Vajlder govori da je piše jer opaža da se teatar nalazi u krizi i želi da ga iz te krize pokrene. Naš grad je vrsta američko-čehovljevske sage o životu, prolaznosti, svrsi i smrti. Vajlder u prvoj sceni uvodi pozorište u pozorištu, inspicijent je glavni narator (u predstavi tu scenu kao narator otvara glumac Jovan Torački), iako su naratori i glumci koji neprestano prelaze iz privatnog u lik.

Razmak između prvog i drugog čina iznosi tri godine, a između drugog i trećeg devet. Vešto baratajući ciklusima vremena, Vajlder nas u prvom činu uvodi u završetke, često prerane, života naših junaka. Grad i sudbine njegovih junaka govore o životu koji nameće malograđansko društvo, a ono vas, ako mu se predate, drži u jednoj vrsti polusna u kojem se odviju i prođu ljudski životi. Jedini problematičan u Grovers Kornersu jeste vođa hora Sajmon Stipson koji pije, a gradski lekar Gibs u jednom trenutku napominje da on pije zato što nije svako rođen za život u malograđanskoj sredini.

Američka književnost je sklona transcendenciji a ne metafizici, u maniru njihovih transcendentista Emersona i Toroa. Na tom tragu Vajlder u dramu uvodi transcendentnu dimenziju, i to sa smrću naše junakinje Emili Veb u trećem činu. Emili umire na porođaju, mlada, a kroz dramu pratimo njenu vezu sa Džordžom Gibsom – njihovo zaljubljivanje i venčanje, da bi se priča zaokružila u njenoj smrti. Emili se sa druge strane vraća tako što izabere trenutak iz detinjstva – svoj dvanaesti rođendan – u koji se vraća. Povratak u detinjstvo koje obećava bezbrižnost završava se njenom gotovo nepodnošljivom teskobom. Ona se brzo vraća u svet mrtvih sa uvidom da život prođe a da ga ne cenimo niti dovoljno uživamo u njemu.

Mia Knežević spretno uvodi transcendentno na scenu, dobro baratajući prostorom. Zaumno se kod nje događa dekonstrukcijom scene. Hor, čiju probu pratimo, peva u dubini scene. Muziku za predstavu radio je izvrsni Branko Džinović, koji je i izvodi uživo. Muzika je ključna za razumevanje i osećanje višeg smisla postojanja. Asocirala me je na tezu da su Bahove Pasije jevanđelja. Rediteljka transcedentno uvodi odlučno i tačno, i prateći Vajlderov komad briše granicu između scene i publike.

Stolice su kod Vajldera, kako sam navodi, simbol smrti, a ona ih u jednom trenutku spretno obara u neku vrstu spirale. Spirala nas povezuje sa oba sveta. Scena venčanja najupečatljivije donosi teskobu malograđanskog života i najavljuje mladinu preranu smrt, najpre kostimom (Selena Mladenović): svi su u crnom osim mlade, tako da na toj ceremoniji sve vreme stojite negde između svadbe i sahrane.

Scenografija Daniele Dimitrovske, sva u drvetu, jasno otvara plan za zaumno, jednako kao i pokret koji je radio iskusni Deneš Debrei.

Dramaturg Đorđe Petrović u dramu interpolira delove koji povezuju Vajlderovo vreme sa našim, dajući mu neku vrstu ekstenzije, šireći kontekst: gospođa Gibs, naša junakinja, mašta da ode u Pariz, ali nikad ne otputuje tamo. Proda antikvarnu komodu za trista pedeset dolara, sa planom da štedi za put u Pariz, ali taj novac da sinu i snahi, a komoda iz Bostona proputuje dobar deo sveta, da bi iz Nice stigla u Pariz kod jednog mladog bračnog para. Naredne godine će ta mlada žena, nedugo nakon porođaja, biti ubijena u terorističkom napadu u drugoj deceniji našeg dvadeset i prvog veka, a na restauriranoj ploči komode njen muž će napisati otvoreno pismo teroristima sa naslovom „Nećete dobiti moju mržnju“. Dramaturg tačno prati Vajlderov narativ i jednako tačno ga proširuje, podsećajući nas da je život na zemlji ujedno uvek i Šeherezadina priča.

Cikličnost vremena, prolaznost i potreba da se ljudskom životu i trajanju da smisao, ono je o čemu svedoči ova predstava. Glumci: Jovan Torački, Nataša Ilin, Milan Kolak, Nataša Luković, Mirko Pantelić, Mia Radovanović k.g., Miloš Vojnović k.g., Dejan Karlečik i Stefan Juanin vrlo koncentrisano deriviraju uloge koje igraju.

Transcendencija se, kako nam poručuju svi naratori ove predstave, moćno ogleda u granici između života i smrti, u mogućnosti da se čovek, iako dobro uzemljen, svesno otvori za postojanje onostranog, jer teško da se bez toga može uhvatiti smisao. Na kraju ostaje otvoreno pitanje koje u programskoj knjižici postavlja dramaturg Đorđe Petrović: da li nas je protekli vek naučio da postavimo nova pitanja ili da samo drugačije formulišemo stare odgovore?