Istorijski putokazi

Monah, teolog, diplomata, prosvetitelj, besednik, književnik, zakonodavac, državnik, prvi arhiepiskop samostalne Srpske crkve. Ove uloge i činjenja Svetog Save prikazuje izložba Sveti Sava Srpski, nedavno otvorena u Istorijskom muzeju Srbije. Iako će se lako nametnuti „formalni“ razlozi za održavanje izložbe, kao što su godišnjice koje dolaze – osam vekova od kada je Srbija postala kraljevina (2017), i isto toliko od samostalnosti Srpske pravoslavne crkve (2019), njen autor dr Andrej Vujnović kaže za „Vreme“ da je ona pripremana dugo, ali da je sticajem okolnosti tek sada otvorena.

„Ja sam se dvadeset godina bavio Svetim Savom, to je velika tema. Reč je o izuzetnoj ličnosti i postoji dosta toga pisanog, kako onoga što je on napisao tako i o njemu što je valjalo pročitati, ali autentičnog muzejskog materijala ima veoma malo i to je otežavalo posao na koncipiranju i na realizaciji izložbe“, kaže Vujnović. Izložba sadrži arhivsku građu, kopije ikona, čuvenu mileševsku fresku rađenu za vreme života Svetog Save, kao i manje poznati portret iz paraklisa Svetog Simeona u Studenici, koji je takođe živopisan za vreme svetiteljeva života, zatim fotografije zadužbina, interaktivnu mapu njegovih putovanja, a najvredniji eksponat je žezlo za koje se smatra da je pripadalo Svetom Savi, a koje se inače čuva u riznici manastira Mileševa. Patrijarh SPC-e Irinej je otvarajući izložbu kazao, između ostalog, da je Sveti Sava pokrenuo točak istorije i kulture našeg naroda.

Izložba je neka vrsta vodiča kroz delovanje i život Svetog Save, a i prikazuje kako je slavljen kod drugih naroda, Rusa, Bugara, Grka, Rumuna, kao i kasniji odnos prema njemu, te kako se njegov kult u srpskom narodu gradio i menjao.

„Imamo dva lika Svetog Save – jedan su naslikale hagiografije i taj Sveti Sava je prikazan u visokom teološkom stilu. Međutim, desilo se da je s padom srpske srednjovekovne države postajao sve istaknutiji narodni, popularni lik Svetog Save. Taj narodni kult njegovom svetlom istorijskom i hrišćanskom liku dodaje tamnu senku. On, npr. postaje zaštitnik vukova koji ume da bude vrlo surov prema ljudima i spreman je da ih žrtvuje zverima“, objašnjava Vujnović, dodajući da se u vremenima kada je snaga Crkve, za vreme urušavanja države, takođe slabila, javila u narodu potreba „iz donjih slojeva duše“ za nekim manje prosvećenim Savom, koji nije takav podvižnik kakav istorija govori da jeste bio, za Savom koji je nalik na boga starih „prirodnih religija“.

VREDNOSTI KOJE (NE) PROLAZE: Kada je reč o istoriji, ona je, osim što je učiteljica života, sklona da bude (zlo)upotrebljena i tumačena po „željama“ i potrebama onog ko je tumači. Takođe, u opasne tendencije spadaju njeno nekritično slavljenje, ali jednako i odbacivanje značaja prošlosti i njenih vrednosti. Konačno, još jedna zamka krije se u pokušaju da se istoriji nametnu sopstvena merila, pa da se kroz naočare savremenosti sudi jednom prošlom vremenu, zanemarujući njegov kontekst i shvatanja. Iza svih tih zastora važno je prepoznati koje su prave vrednosti koje bi, prevedene na jezik današnjice, mogle da služe kao uzori.

Iz tog ugla postavlja se pitanje kako bi se moglo opisati autentično svetosavlje, koje su vrednosti koje ono nosi.

Andrej Vujnović govori o Savinoj težnji za stalnim duhovnim usavršavanjem, o posvećenosti da u svakom aspektu svog delovanja uradi najbolje, bilo da je reč o dovođenju najboljih majstora da oslikaju crkve ili o smirivanju sukoba u zemlji. „Sveti Sava je do Nemanjinog dolaska na Svetu Goru, nekih pet, šest godina, živeo strogo asketski, prvo u ruskom manastiru Sveti Pantelejemon, a onda u grčkom Vatopedu. Nemanjinim dolaskom stvari su se promenile. Njih dvojica uspevaju da, uz sve romaneskne zaplete, dobiju manastir Hilandar za srpske monahe. I Sveti Sava pravi u jednom trenutku otklon od dotadašnjeg monaškog života, smatrajući da je njegova želja da individualno dosegne vrhunske hrišćanske vrednosti egoistična i vraća se u Srbiju.“

Vizantija se urušila, a Srbiju je razarao građanski rat između njegove braće, Vukana i Stefana. Savina uloga u smirivanju situacije u zemlji je bila velika. Kasnije, kada su njegovi sinovci, sinovi Stefana Prvovenčanog, ušli u sukob oko prestola, Savinom zaslugom je, tvrde istoričari, i ova epizoda srpske istorije prošla bez krvi.

NEMANJIĆI NA FILMU: Osim izložbe, priprema se i planira još nekoliko umetničkih projekata o Svetom Save odnosno dinastiji Nemanjića. Radio-televizija Srbije je najavila snimanje serije Krunisanje Stefana Prvovenčanog: Prva nemanjićka kraljevina, koje će imati 12 epizoda, a biće rađena po tekstu Gordana Mihića. Početak je najavljen za jesen 2017. Upitan, marta ove godine, da li postoje neke veze iz vremena Nemanjića sa današnjim vremenom, u izjavi za RTS Mihić je kazao, između ostalog, da mu deluje da se polazi od slične stvari kao pre 800 godina – pitanje Istoka i Zapada, ko će nam pomoći, šta treba da uradimo, „kako smo pravili velike crkve, kako smo istovremeno pravili i velike grehe i kako smo konačno uspeli da tu prvu srpsku državu očuvamo skoro 200 godina.“ Zatim je, opisujući književno umeće Stefana Prvovenčanog, zaključio da nam to govori koliko je vladar iz prvih godina trinaestog veka bio obrazovan, kulturan i talentovan, koliko je držao do kulture i obrazovanja za razliku od skoro svih današnjih političara.

Potaknuti činjenicom da ne postoji film o Svetom Savi, a istovremeno uvereni u ogromnu važnost snimanja takvog filma, grupa ljudi osnovala je fondaciju „Nasleđe Otaca“, da bi tu ideju realizovala. Film će se zvati Otac i govoriće o Stefanu Nemanji i Svetom Savi. Jedan od ključnih ljudi u projektu, kao i ko-scenarista Oca uz Vladimira Petrovića, jeste đakon Nenad Ilić. Objašnjavajući koje su vrednosti, ključne i bezvremene koje predstavlja Sveti Sava, a zbog kojih smatra da je izuzetno bitno da se on „uprisutni“ u umetnosti, Nenad Ilić za „Vreme“ govori o onome što je Sveti Sava pisao i što je živeo: „U svojoj čuvenoj, žičkoj besedi o pravoj veri on kaže da apostoli, koji su krenuli da šire veru po svetu, nisu stigli do nas, ali njihovi nastavljači jesu i njemu je dato da tu veru da svom narodu; da ispravimo greške i nastavimo dalje zato što smo dobili nepojmljiv dar – da ne umremo nikad. To je sablažnjivo jednostavno – postoji mogućnost da ne umreš, da se postojanje već u ovom životu raširi na večnost, da večnost uvedeš u sadašnji život i da preko toga, preko večnoga, procenjuješ smisao ovih odnosa, pojedinačne i zajedničke podvige.“ U onome kako je Sveti Sava živeo, Nenad Ilić vidi život na krstu, ne u mučeničkom smislu, već kao življenje razapetosti između duhovnog i zemaljskog, razapetosti koja pokazuje da stvari koje se predstavljaju kao nespojive, nisu nužno osuđene na „ili – ili“ postojanje. „Nasuprot onima koji tvrde da je to nemoguće, on je pokazao da politika i moral mogu da se spoje, da je moguće biti veliki asketa, a istovremeno biti odličan diplomata, spojiti ono duhovno, nebesko sa veoma konkretnim. On je, takoreći, izvučen sa Svete Gore gde mu je bilo najbolje, i vraćen u blato Srbije, pune sukoba, da se bavi političkim i ekonomskim problemima. Takvo spajanje je zavet koji nam je ostavio Sveti Sava, ali nama je često lakše da idemo u krajnosti, u jedne ili druge ekstreme i da se ‘nišanimo’ iz tabora.“ Kao tačka u kojoj bi mogli da se slože svi kada je reč o Svetom Savi, bez obzira na versku (ne)pripadnost, za Nenada Ilića je Savino delanje koje je celi njegov život bilo oslobođeno od ideologije i vođeno nečim višim od njega samog. „Ako sledimo i svedočimo istinu, ako se oslobodimo svih ideologija, mi ćemo uvek biti na tragu svetosavske priče. Svetom Savi su verovali zato što su znali da ne radi za sebe, da sebe ne postavlja kao vrhovnog sudiju i vrhovni cilj, već je vođen vrednostima većim od sebe.“ Ilić ističe da je ideja filma Otac upravo bila da se predstavi jedan obrazac, ključ koji je postavio Sveti Sava – a tiče se ovog mosta između prividno suprotstavljenog – i koji prikazuje kako je jedan talentovani mladić iz vladarske porodice postao duhovni svetionik. Naravno, za snimanje kvalitetnog filma, poduhvata dostojnog onoga o kome je reč, nedostaju finansijska sredstva, pa je film Otac projekat koji čeka da bude realizovan. Po rečima Nenada Ilić, film načelno ima veliku podršku, ali se traži „kritična masa“: „Film će biti snimljen u trenutku kada se ta kritička masa ljudi stvori, bez obzira kolika ona bila. To će značiti da je došao trenutak za autentičnu obnovu srpskog naroda, bez obzira na to u kojoj meri će ona biti obeležena hrišćanskim nasleđem ili ne“, kaže Ilić dodajući da je nezamislivo govoriti o društvu danas, bez njegovih korena. „Neophodno je kreativno prevoditi istorijsko nasleđe za savremenost, ali ako odbacimo to nasleđe, mi gubimo tlo i plutamo anestezirani u bezvazdušnom prostoru. I tako ne možemo da učinimo ništa.“ U međuvremenu, dok se strpljivo radi na realizaciji filma, sprema se i roman Otac inspirisan scenarijem, u stvari događajima kojima će se baviti film – duhovnim sazrevanjem Svetog Save i njegovim povratkom u Srbiju.

U ROMANIMA: Poslednjih godina izašlo je više romana koji govore o nekim od vladara iz loze Nemanjića. Među njima je i ilustrovana knjiga o Stefanu Nemanji, autora Vladimira Kecmanovića i Dejana Stojiljkovića, U ime oca. Ona je prva iz trilogije, dok su ostale planirane tokom narednih nekoliko godina. Kako Dejan Stojiljković objašnjava za „Vreme“, „krivac“ je Dragan Bjelogrlić, koji ih je angažovao da napišu tritment za seriju o Nemanjićima, koja, nažalost, nije realizovana. Pošto su već imali dosta materijala, Kecmanović je došao do ideje da naprave knjigu koja bi bila „za sve od 7 do 77 godina“, zatim su angažovali ilustratora Dragana Paunovića i stvari su se složile. Stojiljković se, inače, već duže bavi izučavanjem srpskog srednjeg veka, napisao je i roman koji se odigrava u tom periodu, Duge noći i crne zastave. Govoreći o važnosti Svetog Save za obrazovni sistem u Srbiji, naš sagovornik kaže: „Skoro mi je jedna gospođa, inače prosvetni radnik, rekla da ona uopšte ne ceni Svetog Savu, jer on, po njoj, nije učinio ništa za školu i obrazovni sistem, nego ga, eto, Crkva tako nameće. Gospođa je diplomirani filolog i o Svetom Savi zna ono što je učila na fakultetu studirajući književnost. Znači – vrlo malo. Iznenadila se kada sam joj rekao da je Sveti Sava prvi približio običnom narodu pismenost i znanje koji su do tada bili rezervisani isključivo za vlastelinske sinove tako što je osnivao škole koje su zajedno pohađala i sebarska i gospodska deca. To je bila revolucija u obrazovanju, ne samo za tadašnju srpsku državu već celu Evropu i šire. To je temelj današnjeg srpskog obrazovnog sistema. Ali eto… Jedna osoba koja danas radi u tom obrazovnom sistemu ne da o tome ne uči decu – već taj podatak i ne zna. Eto vrednosti koje predstavljaju Nemanjići i Sveti Sava posebno, ingenioznost, istrajnost, težnja opštem dobru, odricanje od prolaznih ‘vrednosti’ ovog sveta.“

Detalji sa izložbe Sveti Sava Srpski