Istorijska figura, mitsko ogledalo

Ne događa se tako često u našoj sredini da knjiga posvećena jednoj naučnopopularnoj temi odmah nakon objavljivanja doživi više izdanja. Marko Kraljević – Čovek koji je postao legenda, u izdanju Lagune, pojavila se u knjižarama krajem maja, a svega nešto više od tri meseca kasnije već je doživela peto izdanje… Pre ove knjige, njen autor Marko Aleksić, po zanimanju arheolog, objavio je brojne naučne radove u zemlji i inostranstvu, pre svega iz oblasti srednjovekovne arheologije i istorije, a u stručnim krugovima prvenstveno poznat kao jedan od naših najvećih poznavalaca srednjovekovnih mačeva. Njegova knjiga Srednjovekovni mačevi u Jugoistočnoj Evropi (objavljena na engleskom jeziku 2007), naišla je na veoma dobar prijem u stručnoj javnosti. Ipak, Aleksić je prisutan i na sceni koja bi moglo da se nazove „popularnom“ – naučnopopularne članke objavljivao je u „Politikinom zabavniku“, pisao tekstove za kultnu emisiju „Dobro jutro, deco“ Radio Beograda itd.

Jedna od činjenica vezanih za njegov novi rad, a koja će po svojoj prilici često biti ponavljana, jeste da do sada nije bilo knjige koja se bavila istorijskom ličnošću Marka Mrnjavčevića (oko 1335–1395), već su se istraživači pre svega koncentrisali na mitsku ličnost Marka Kraljevića. „S obzirom da je Marko Kraljević ne samo naš već i nacionalni junak svih Južnih Slovena“, objašnjava Marko Aleksić u razgovoru za „Vreme“, „i s obzirom na značaj koji pojam nacionalnog junaka ima u svakom društvu, teško je naći pravo objašnjenje kako to da nije bilo knjige koja bi se bavila isključivo njegovom istorijskom ličnošću. Pretpostavljam da u jednom razdoblju nije postojalo dovoljno odlučnosti da se jedan epski motiv čiji značaj je daleko prevazilazio istorijsko i imao važno društveno pa i političko značenje podvrgne zakonima moderne nauke, možda iz bojazni da će se time eventualno izgubiti njegova veličina. Kasnije je možda baš to šire značenje ovog epskog junaka za našu kulturu smetalo da mu se pruži istorijski legitimitet. Tako je Marko Kraljević bio doživljavan gotovo isključivo kao literarni lik, bez jasnog utemeljenja u istoriji, pa samim tim ni u istini. Ipak, pokazalo se da njegov istorijski lik nije u suprotnosti sa našom uobičajenom predstavom o njemu kao junaku i vitezu, a sa druge strane on donosi mnoge vrednosti svoje epohe koje su opšteljudske i globalne.“

PRAVI MARKO: Jedan od zanimljivih momenata ove knjige jeste i originalno zapažanje Marka Aleksića koje bi moglo da rasvetli način na koji je jedno umetničko delo, tačnije freska, uticalo na stvaranje mitske predstave. Naime, u selu Sušici kraj Skoplja nalazi se Crkva Svetog Dimitrija (u narodu prozvana Markov manastir), porodična zadužbina Mrnjavčevića, čiju je gradnju započeo Vukašin, a dovršio sam Marko 1377. godine. Šezdesetih godina prošlog veka, ispod sloja kreča na ulaznom pročelju, otkrivena je freska svetog ratnika (Svetog Dimitrija). Prema Marku Aleksiću, upravo je ta freska postala uzor narodnoj predstavi o Marku Kraljeviću, a ne njegov realistički portret, odlučnog i vrlo strogog izraza lica, koji je sačuvan u unutrašnjosti iste crkve. Predstava svetog ratnika koji u ruci drži buzdovan šestoperac (a ne mač, što je uvreženije), i koji jaše na šarenom konju, možda i zahvaljujući centralnom mestu freske na ulazu u crkvu, kasnije će postati predloškom za ikonografiju Marka Kraljevića kakvog poznajemo u narodnim pesmama i predanjima. Ukoliko bi ova pretpostavka bila tačna, to bi značilo da je u pitanju jedinstven slučaj da je utvrđeno za jednu konkretnu slikovnu predstavu da je pokrenula kolektivnu imaginaciju i prizvala mnogo dublje mitske sadržaje, čak i uprkos činjenici da je predanje o Marku Kraljeviću tokom vekova u sebe ukorporiralo i mnogo starije mitske slike. Marko Aleksić naglašava: „Dobro ste prepoznali taj za mene jako uzbudljiv događaj kada nauka može da uhvati tačan trenutak nastanka istorije i to tako važnog i opštepoznatog pojma. Sećam se kako sam bio zapanjen kada sam, nadvijen nad ovom slikom, postao svestan da taj konjanik ne drži u ruci mač, što bi bilo uobičajeno za srednjovekovnog viteza, već buzdovan šestoperac, i da njegov konj nije beo, već pravi šarac. Iako to nije bio primarni cilj mog rada, bilo mi je uzbudljivo da istražujem kada su nastale i prvi put zapisane najstarije pesme o ovom junaku, kako je nastajao njegov epski lik i kako se širio našim prostorima.“

Na pitanje koja je njegova omiljena pesma o Marku Kraljeviću, imenjak Marko Aleksić izdvaja Marko i Mrnjavčevići: „U njoj mogu da se prepoznaju prave vrednosti evropskog srednjovekovnog viteštva, o kojima se u knjizi takođe govori.“ Međutim, koji su to zapravo novi podaci o Marku Mrnjavčeviću, koji su tek u novije vreme verifikovani, i kako oni menjaju našu predstavu o ovoj istorijskoj ličnosti?

„To što o našem junaku do sada nismo imali detaljnu istorijsku studiju, nije nikog sprečavalo da o njemu gradi vlastito mišljenje. Međutim, u nedostatku činjenica, često se stvaraju poluistine pa i stereotipi. I za mene je bilo uzbudljivo otkriće kada sam shvatio da je jedna od najčešćih tvrdnji o njemu, da je bio turski vazal, zapravo daleko od prave istine. Do sada nedovoljno korišćeni turski izvori pokazali su da je on najveći deo svoje vladavine proveo uspešno braneći slobodu i samostalnost svoje države. Postao je vazal tek kada su svi okolni preostali hrišćanski vladari to bili i kada je to postao jedini način da pomogne svom narodu. Još jedan podatak iz njegove biografije koji je fascinantan je njegov bogat porodični život, jer danas pouzdano znamo da se ženio najmanje tri puta i to – što je gotovo nezabeležen presedan u srednjem veku – dva puta jednom istom ženom. Knjiga detaljno prati i život njegove žene Jelene, a to nam je omogućilo da otkrijemo i da je Marko, suprotno svim dosadašnjim naučnim mišljenjima pa čak i narodnom predanju, najverovatnije imao potomke. Pored toga, knjiga se trudila da razbije dosadašnje stereotipe o srednjem veku kao mračnom dobu, ali i da osvetli mnoga druga pitanja kao što je na primer položaj žene u srednjovekovnoj Srbiji.“

EPSKA ZAGONETKA: Kada u svom radu Aleksić rekonstruiše prelomne tačke u životu Marka Mrnjavčevića, koje su (u manje-više šturom obliku) do nas doprle iz srednjovekovnih vremena, ipak ostaje da lebdi pitanje svih pitanja: zašto je narodna mašta baš od te ličnosti načinila glavnog epskog heroja južnoslovenskih prostora, a ne od neke druge „važnije“ istorijske figure? „Istorijski Marko je bio vitez, i vladar. On je još za svog života bio poštovan od svojih savremenika o čemu svedoči i to da su zapamćene njegove poslednje reči koje je izgovorio pred pogibiju u bici na Rovinama 1395. godine. Takođe, nema sumnje da je on bio sposoban čovek i uzoran plemić i vladar svog vremena, ali po meni jedina njegova konkretna osobina ili životna odluka koja ga je u jednom trenutku izdvojila od mnogih drugih vlastelina ili vladara toga vremena bila je odluka da do kraja ostane uz svoj narod. Iako su njegova braća Dmitar i Andrejaš napustili zemlju i otišli u Ugarsku, njegova odluka da ostane deluje pomalo iracionalno, ali možda baš zbog toga principijelno. To je možda bilo ono nešto ‘posebno’ čime je zaslužio ugled. Međutim, njegova kasnija slava višestruko prevazilazi bilo kakve realne vrednosti jednog čoveka. Zato mislim da je u veličini njegovog lika zapravo ostalo sećanje na veličinu i slavu srednjovekovne države i kulture koja je bila u tako drastičnoj suprotnosti sa položajem naroda u kasnijim stolećima. Mislim da je Marko vekovima u narodu simbolizovao sećanje na slavne trenutke sopstvene prošlosti.“

Činjenica da je mitski Marko Kraljević postao centralna ličnost srpskog, ali i šireg južnoslovenskog i balkanskog eposa, učinila ga je zanimljivim i daleko van granica regiona. Postoji nešto što se može imenovati „Zagonetkom Kraljevića Marka“, kako je Jovan Deretić nazvao svoju studiju na ovu temu. Ona je tumačena na različite načine: da je mitski Marko nastao sintezom drugih istorijskih ličnosti, njegovih savremenika, u prvom redu Stefana Lazarevića (ali i Marka Viteazula ili Marka Barbadiga, npr.), zatim drugih epskih junaka (grčki Digenis Akrita ili ukrajinski Marko Prokljatiji…) ili da su se u njega ulili stariji balkanski kultovi, na primer kultovi Svetog Đorđa, Tračkog konjanika, sve do kultova Dioskura, Herakla i Aleksandra Makedonskog. O tome su pisali, pored ostalih, Veselin Čajkanović, Dragoslav Srejović, Jovan Deretić, Ivan Zlatković, Nenad Ljubinković…

Kako Marko Aleksić objašnjava nastanak mitskog lika Marka Kraljevića, kao i njegovu evoluciju sve do naših dana? „Sama okolnost da su se brojni i tako istaknuti naučnici bavili nastankom ovog epskog lika, govori o njegovom značaju. Ja sam istoričar i svakako nemam toliko znanja o literarnom fenomenu Marka Kraljevića, ali kao neko ko se dosta bavio ovim motivom, stekao sam utisak da je on zapravo u najvećoj meri naše ogledalo. Generacije su vekovima ugrađivale u ovaj epski lik svoje emocije, očekivanja, nadanja, sve ono što je opšteljudsko i čemu zapravo svi heroji širom sveta i epoha i služe. Ono što se čini sigurnim jeste da njegov literarni lik nije monolitan nego da sadrži različite slojeve. U njemu su spojene osobine arhajskih, paganskih junaka drevne Evrope koji, poput na primer starogrčkog Ahila ili germanskog Beovulfa, imaju izuzetnu snagu i neobuzdanu prirodu. Otud našem junaku herkulovska snaga, ali i želja da ore carske drumove, dotera cara do duvara ili da bude neumeren u piću. Sa druge strane, u njemu su sadržane i prave osobine jednog srednjovekovnog evropskog viteza koji poštuje zakon koji štiti slabije, pa tek onda svoje i interese svoje porodice. Zanimljivo je da su ovi motivi zapravo suština srednjovekovnog evropskog viteštva, a nastali su kao zaštita slabih i nejakih, u početku najpre poklonika koji su putovali u Svetu zemlju. Kao i kada je mitski Marko u pitanju, i viteški moralni kodeks je bio zasnovan na hrišćanskim vrednostima svoga vremena, što su zapravo opšteljudske vrednosti koje i danas simbolizuju viteštvo.“ Uprkos tome što se nekako podrazumeva da su vitezovi, mačevi i srednjovekovlje uopšte tema koja pre svega zanima desničare i tradicionalizmu sklone, reklo bi se da Aleksić izmiče ovakvim predrasudama, već i zato što je njegov pristup širi, sveobuhvatniji. I što svojim radom dokazuje da je duboko svestan važnosti popularne kulture, kao dimenzije koja je bitan deo savremenog života uopšte. „Moje uže stručno interesovanje su srednjovekovno oružje, vojska i viteštvo, ali upravo simbolika i šira značenja ovih pojmova su mi posebno zanimljivi“, kaže Aleksić. „Istorijske nauke su pokazale da upravo pojmovi kao što su heroj, podvig ili magično oružje pripadaju najstarijim poznatim narativnim sižeima. Oni su sadržani u najstarijim sačuvanim ljudskim pričama širom sveta, kao što su Ep o Gilgamešu, Mahabharata, staroindijske vede, nordijske sage, slovenske skaske, starogrčki mitovi, što nam govori da dolaze iz još starijeg vremena i da su pripadali nekoj, danas izgubljenoj ‘prapriči’, ‘priči svih priča’ koja se hiljadama godina govorila ili pevala uz praistorijske vatre. Zanimljivo je da su i u psihologiji ovi pojmovi prepoznati kao arhetipski, prema kojima je naša svest najotvorenija, i zato ih najlakše prihvata. Zbog toga se danas u sociološkim naukama vodi računa o upotrebi ovakvih pojmova u javnom govoru, posebno u političke ili ekonomske svrhe, jer su oni najsugestivniji za našu svest. Sa druge strane, baš zato što su tako puno zastupljeni u popularnoj kulturi, sa ovim pojmovima smo se svi mi vrlo rano susreli i oni su postali deo naših predstava još iz detinjstva, dakle nešto veoma lično. Zbog toga se trudim da budem što pažljiviji kada govorim o njima i ne želim da im dajem neka suvišna značenja koja bi mogla da nekoga povrede.“

KAKO GOVORITI O ISTORIJI: Na pitanje kako tumači veliko interesovanje za svoju knjigu, Aleksić kaže: „Sigurno da je sama popularnost Marka Kraljevića bila važna i da je njegova biografija očigledno dugo isčekivana. Možda je jedan od razloga i to što je ovo neuobičajena naučna knjiga, koja je pisana na razumljiv način, sa dosta ilustracija i istorijskih karata. Svakako da je za veliko interesovanje veoma zaslužan i moj izdavač, koji je uspeo da knjigu predstavi na dobar način. Konačno, mi smo narod koji veoma voli istoriju i mislim da bez te velike radoznalosti prema pričama iz prošlosti ne bi bilo ni tolikog interesovanja za ovu temu.“

Međutim, kakve su reperkusije kada jedan arheolog, naučnik, krene da se bavi naučnopopularnom literaturom? Da li našoj sredini zapravo nedostaje literature koja bi o naučnim činjenicama govorila razumljivijim jezikom najširem čitateljstvu, umesto samo stručnjacima (bez namere da na bilo koji način omalovažavamo stručne radove)? Da li bi baš to moglo da bude lek protiv laičkih mitomanskih projekcija i jalovog busanja u grudi, i te kako prisutnih u našoj sredini tokom proteklih decenija? Aleksić zaključuje: „Mislim da je važno da nauka danas bude što je moguće razumljivija. Informatička revolucija kojoj prisustvujemo promenila je davno uspostavljene odnose, i nauka danas mora da se izbori za svoje mesto u medijima kako bi stigla do što većeg broja ljudi. Količina i konkurentnost informacija se povećavaju, a ljudska pažnja se smanjuje, pa je danas i za vodeće kulture u svetu imperativ da svoju nauku predstavljaju putem TV kanala, interneta i drugih masmedija. Istorijske nauke su u tome posebno važne jer operišu opštepoznatim, arhetipskim pojmovima koji najviše privlače našu pažnju. Zapravo, celokupni koncept znanja i učenja se ubrzano menja. Za razliku od ranijeg vremena, sada za uspeh procesa učenja više nije odgovoran samo onaj koji uči, već pre svega predavač, odnosno onaj ko prenosi znanje. Njegov zadatak je da motiviše svoje slušaoce ili čitaoce, maksimalno im olakša učenje i prenese znanje. Pažnju publike je sve teže osvojiti i u tome se koriste sva raspoloživa sredstva, pa pojmovi kao što su učenje i zabava postaju mnogo bliži nego što smo doskora mogli i da zamislimo. Ideja mi je bila da napišem knjigu koja će pružiti vrhunska naučna saznanja, ali da istovremeno može da se meri sa svim drugim popularnijim izdanjima. U tome mi je pomoglo i iskustvo u pisanju tekstova za ‘Politikin zabavnik’; zamislio sam da stil kojim će knjiga biti napisana bude kao za ‘Zabavnik’. To bi trebalo da bude neka naša varijanta onoga što se već dešava u razvijenim sredinama u svetu. Koncept popularne nauke ima dugu tradiciju kod nas, ne samo zahvaljujući listu koji sam spomenuo, već i trudom nekih drugih časopisa, pa i nekadašnjeg obrazovnog programa državne televizije, tako da u publici još uvek postoji otvorenost za ovakav pristup. Mislim da je to dobar način da se nauka nametne i izađe na kraj sa pojavama koje često zloupotrebljavaju interesovanje publike za teme o kojima ovom prilikom govorimo.“

Marko Mrnjavčević, Kralj Marko na fresci, Markov manastir u Sušici kod Skoplja, kasni XIV vek

Freska svetog ratnika sa glavnog ulaza u Markov manastir

Crtez Aleksandra Deroka prema Markovom portretu na fresci iz Prilepa

Marko Kraljević, slika Đure Jakšića, 1856.

Kraljević Marko, skulptura Ivana Meštrovića, 1909.

Marko Kraljević i Musa Kesedžija, slika Vladislava Teleblaha, 1900.