Ispovedaonica za olakšavanje duha i tela

Branislav Nikolić bavi se vajarstvom, slikarstvom, dizajnom i kustoskim radom. Osnovne studije slikarstva i master studije crteža završio je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Diplomirao je i na holandskom umetničkom institutu “Enshede”. Autor je brojnih javnih skulptura i samostalnih izložbi, njegovi radovi se nalaze u kolekcijama prestižnih domaćih i inostranih institucija.

Najnovija izložba Branislava Nikolića priređena je u prostoru “Funnel Contemporary Art” u Beogradu. Pored skulptura, izložba obuhvata i druge umetničke rodove, slike i crteže. Dominantna skulptura “Pad”, po kojoj je naslovljena cela izložba, predstavlja ostatke srušene i spaljene crkve. Skulptura je postavljena taktički, tako da se i u okolni prostor malene galerije projektuje osećaj bolne destrukcije, iza koje ostaju samo krhki obrisi starih struktura.

“VREME”: Arhitektura preovlađuje u tvojim radovima?

BRANISLAV NIKOLIĆ: Postoje modeli, teme kojima se bavim, a to su uglavnom arhitektura i njeni elementi. Nekako se uvek vraćam arhitekturi u skulpturi i usput dotičem razne stvari. Ne zanima me da na određenom mestu napravim nekakvu specifičnu građevinu, kuću ili crkvu – više me interesuje određeni arhetip kroz koji se može posmatrati stanje konkretnog društva ili društvene grupe kroz tipičan, arhitektonski model. Veoma mi se sviđaju ti modeli – nekad su mali, a nekad veoma veliki, ali ih uvek vidim kao skulpture koje mogu da reprezentuju društvene fenomene. Arhitekturu sam shvatio kao određenu sliku društva. Najlakše mi je da vizuelizujem društvo kroz arhitekturu.

foto: branislav nikolić

To znači da je uračunata i određena funkcija. Arhitektura uvek ima funkciju.

Arhitekturu uvek prevodim u skulpturu koja pak nema funkciju. Ipak, postoji nekoliko radova koji mogu da se koriste, odnosno da imaju funkciju. “Sekundarnu arhitekturu” radio sam sa Romima i ona se može upotrebiti za stanovanje. Drugi primer je skulptura “Ispovedaonica”, u kojoj se stvarno može ispovediti. Taj rad je nastao zahvaljujući inicijalnoj narudžbini jednog katoličkog sveštenika. Naime, prilikom prezentacije “Sekundarne arhitekture” u Gracu, taj čovek mi je prišao i čestitao mi jer su mu se moji radovi baš dopali. Iz njegovog ugla, takva umetnost je potpuno demokratska, može se napraviti i postaviti bilo gde; može poslužiti kao sklonište ili pribežište. Iako je tada trajala kriza sa izbeglicama, sveštenik je hteo da mu napravim ispovedaonicu za njegovu katedralu u Gracu. Rekao sam mu: “Ovo je najbolja narudžbina u mom životu. Treba li da promenim veru?” (smeh). Zezali smo se. Nažalost, dogovor se nije ostvario jer je sveštenik ubrzo postao biskup u Inzbruku, dobio je mnoštvo sekretara i nikad više nisam uspeo da stupim u neposredan kontakt sa njim. Inače, oni u okviru crkve imaju budžet za savremenu umetnost i realizovali su fenomenalne projekte. Na primer, u katedrali u Inzbruku bila je postavljena skulptura sa tri “kalašnjikova”. Pošto je upravo počinjao rat u Ukrajini, rad je ipak sklonjen i to nakon intervencije Vatikana. U svakom slučaju, on mi je otvorio “treće oko” za religiju – univerzalnu i zanimljivu oblast koju uzimamo zdravo za gotovo samo zato što se neke stvari naprosto ponavljaju hiljadama godina. Zato sam počeo da razmišljam o tome šta bi se tu moglo promeniti. “Ispovedaonicu” sam napravio kasnije, za izložbu u Novom Sadu, a zatim sam je izložio i u Rijeci. Tamo su neki ljudi ozbiljno protestovali, pogotovo sveštenici. A samo je potrebno preći austrijsku granicu e da bi taj isti rad postao ne samo poželjan već i plaćen. Velika je to razlika…

Zanima me kako rad deluje na ljude koji ne idu u galerije i muzeje. Zbog toga me jako privlače javne skulpture, koje se kod nas, nažalost, jako teško izvode.

Arhitektura i mobilijar uvek imaju funkciju. Kod tebe se ona menja u zavisnosti od konteksta.

foto: kadarjan roman

Slažem se. Ako se “Ispovedaonica” nalazi u crkvi, onda prelazi u primenjenu umetnost, u smislu da je neko samo redizajnirao ispovedaonicu. Ako se rad prebaci u galeriju, onda postaje skulptura. Međutim, čak i u galeriji ljudi su želeli sednu i pričaju međusobno kroz te rupice, da skulpturu zapravo koriste na tradicionalan način. Bilo je redova za ulazak u “Ispovedaonicu”.

Iz takve ideje nastao je za sada samo nacrt za rad “Toi-toi ispovedaonica”, u kojoj može da se olakša i telo i duh. Zašto bi to bilo tabu? Mislim da umetnost treba da razbija tabue. Ali to mi trenutno već ne bi prošlo (smeh).

Moć crkve se očitava i u tome da li je ideološki inkluzivna ili ekskluzivna.

Mislim da kod nas to uopšte ne shvataju. Imaju tvrd stav, odbijaju ljude. Niko više ne želi da mu neko “popuje”. Rad “Majka Crkva” u obliku grudi i bradavica umesto kupole i krsta jeste rad na koji ni crkvenjaci ne bi trebalo da se žale, jer crkva jeste majka koja treba da prima ljude i da im pomaže. Zatim, kod skulpture “Convertible”, na osnovnoj arhitektonskoj formi mogu da se menjaju vrhovi, odnosno tornjevi. Tako možemo da imamo crkvu, džamiju ili fabriku. Dakle, objekat se menja ako se promeni primarni vizuelni znak. Posetilac može da menja te označitelje.

Boris Grojs insistira na razlikovanju prostora u kome se pojavljuje neko delo. Religiozni ljudi, recimo, uglavnom ne obavljaju versku praksu ispred ikona koje su izložene u istorijskim muzejima. Ipak, za njih je muzej neprijateljska teritorija jer moraju da se autocenzurišu. Da li si ti religiozan?

Kao i većina. Porodično poštujemo tradicionalne običaje, ali nismo dogmatski religozni. Ne smatram, međutim, ni da sam daleko od vere koja toliko određuje našu kulturu. Od detinjstva znam sve običaje, išlo se u crkvu, pop je dolazio… Zato i mislim da imam pravo da kažem nešto kritički o tome.

Najnovija skulptura “Pad” nastavak je takvog razmišljanja. U prenosu rata između Rusije i Ukrajine video sam sličnu sliku – izgorelu konstrukciju tornja crkve – i razmišljao o tome koliko je sve to besmisleno… Ali ovog puta nisam mislio samo na rat, već i na pad religije, koja je, do početka 20. veka, držala pod kontrolom mnoga moralna načela. Pred sudom u 19. veku bila je validna zakletva pred bogom – svedok nije bio potreban. Institucija je priznavala iskaz “tako mi boga” i tome se apsolutno povinovala. S druge strane, mislim da sam estetizacijom religijskog objekta dobio i efekat uzvišenog i svetog. Sama materija spaljene konstrukcije koja po sebi upija svetlost priziva estetiku crteža ugljenom.

Što bi rekao Nik Kejv, “ja verujem uprkos crkvi”. U tom smislu jesam religiozan, jer verujem da ne treba ubiti, krasti, drugom činiti zlo… Postoji važna razlika između institucije i vere.

Sve vreme pričamo o institucijama – verskim, kulturnim i konačno političkim. Šta ćemo s političkim institucijama?

Ne znam. Borimo se za svoje vrednosti i nadam se da postoji dovoljno ljudi koji takve vrednosti podržavaju i za koje mislim da su prave. Mnjenje je zamenilo institucije. Svako ima svoje mišljenje i plasira ga na društvene mreže. A zapravo, reč je o tri pijanca koji sede na gajbama ispred prodavnice i kažu: “zemlja je ravna”. Onda milion ljudi na Fejsbuku kaže, “tako je”! Tako od tri idiota nastane pokret. Sad su i oni dobili svoj glas. Problem je šta da radimo sa takvom demokratijom. Kako radikali zamišljaju državu? Oni koriste sve blagodeti te države, zaštićeni su zakonom, dok istovremeno ruše taj isti zakon.

Naravno da ga ruše…

A zašto “naravno”? Pa valjda i oni žive u tom sistemu. I njih štite iste institucije. Ne možeš da kažeš “ja neću da šaljem dete u školu ili neću da ga hranim, neću da ga lečim”. Postoji zakonska obaveza. Ne možeš da uzmeš pištolj pa da se okolo svetiš, već zoveš policiju. Dakle, svoje slobode si predao u ruke državi, da bi ona obavljala servis za tebe. Ali ako država krene protiv tebe – šta ćemo onda? Oni su potpuno okrenuli stvari. Ali i pravda za njih je u rukama države…

Ne izgleda tako…

Ne trenutno, ali takvo stanje ne može da traje večno. Inače će se sve pretvoriti u anarhiju i ponovo ćemo se vratiti u rodovsko društvo. Jer oni štite samo svoju rodbinu, samo svoje prijatelje. Zakon je tu da štiti i one koji se ne poznaju međusobno. Postoje civilizacijski, antropološki primeri. Ako pomažeš samo svom rodu, vraćamo se u rodovsko društvo. Ali savremeno društvo to neće dozvoliti, to naprosto ne može da se desi. Može neko vreme, pa i Hitleru je to prolazilo samo neko vreme…

Imaš izuzetan osećaj za materijale u skulpturi. Na primer, dimnjak napravljen od ručno rađenog sapuna može da ima mnoga značenja.

Naravno, ali ja ne razmišljam o značenjima unapred. Uglavnom se trudim da proces teče intuitivno, dok u nekom trenutku ne shvatim da bi bilo sjajno upotrebiti baš određeni materijal. Možda mi ne bi bilo ni privlačno da istražujem i stvaram ako bih sve znao unapred. Volim da se i sam iznenadim – to je osećaj kao kada se dođe do nekog važnog otkrića. Tek kasnije pokušavam da nađem tačno značenje. Ali to se ne dešava uvek, pogotovo ne u skulpturi. U slikarstvu možda i može, proces je brži. Skulptura se pravi mesecima i dešava se da posle tri, četiri meseca uvidim da možda i nije trebalo poći od sapuna, možda je trebalo od kamena (smeh). Srećom, davno sam shvatio da ne treba čekati idealnu situaciju za izvođenje nekog rada. Mnoge radove ne bih realizovao da sam čekao, i zbog toga dosta radim sa recikliranim materijalima. Tu uvek postoji istorija materijala, nekakav upis u te daske i ploče koje su nekad korišćene. Trudio sam se da ih nikad ne farbam, već da ih postavljam u originalnom stanju. Naravno, voleo bih da radim sa skupljim materijalima, ali nemam prilike. Osim toga, ispostavlja se da je reciklaža savremena tema. Dopao mi se radni naslov teksta Branislava Dimitrijevića povodom izložbe “Superstructure”, koji je glasio “Stvari u pokretu”. Stvari su samo u jednom trenutku tvoje. Pre toga su bile nečija vrata ili okvir prozora, a onda su postale otpad od koga neko pravi kuću ili ga koristi za loženje. Pun je buvljak šolja kao što je ova koja je trenutno samo tvoja. Šolja će biti razbijena, ili će ući u reciklažni proces. Nekako si opušteniji kad tako razmišljaš. Razgovarao sam sa fotografom Ivanom Petrovićem – on tvrdi da stvari završavaju ili u muzeju ili u đubretu, nema trećeg mesta za stvari. On je na buvljaku (slično Aleksandru Zografu) našao hiljade starih fotografija koje prikazuju ljude koji idu na more, igraju tenis, a više niko ne zna ko su zapravo te osobe. Neki praunuk je sve to bacio.

Možemo govoriti o prolaznosti ne samo običnih predmeta, već i umetničkih dela.

Upravo zato se bavim instalacijom u skulpturi. Ljudima je žao kad neka skulptura više ne postoji, kad nije sačuvana. Pa dobro, imam dokumentaciju, fotografije, ali ne moram da pravim još krša na svetu, i to krša koji će pritom još neko i da čuva. To je moj način razmišljanja o reciklaži. Ne mora sve da bude trajno, niti jeste. Neke radove u startu pravim kao prolazne, kao stvari koje imaju funkciju samo u datom trenutku, odnosno kad ih neko vidi i kad reaguje na njih.

foto: milenko savović

Kako u Srbiji umetnik uopšte može da postane vidljiv?

Bio sam najvidljiviji kada su radovi isplivali u sferu opšte kulture ili kada su dospeli u medije. To je bio slučaj sa kućicom koju sam radio zajedno sa Bobanom Mladenovićem u sklopu “Sekundarne arhitekture”. Njegova porodica živi u u nehigijenskom naselju. Tim povodom smo imali okrugli sto o oblicima života marginalnih grupa, dobili smo nagradu “Nadežda Petrović”, zatim i nagradu na Salonu arhitekture. Ta skulptura je postala socijalni projekat. Skulptura “Kiosk”, koju smo postavili u Knez Mihailovoj, ispred Kulturnog centra Beograda, isprovocirala je ljude. Reč je o zatvorenom modelu, nekoj vrsti portreta kioska 1:1, koji ne može da bude funkcionalan. Reakcije su uglavnom glasile: “Evo još jedan kiosk, nasred Knez Mihailove! Ko vam je to dozvolio?” Izgleda da je kod nas provokacija neophodna da bi se došlo do šire javnosti. Ako si good boy, onda si vidljiv samo kolegama.

Zatim, tu je i javna skulptura u Čačku, koja je rađena po uzoru na Brankušijev “Beskonačni stub”. Izdaleka, stub je izgledao jako dobro, kao niska nekakvih bisera. Tek izbliza publika može da vidi da je stub sagrađen od WC šolja. Tada sam bio na svim medijima. Skulptura je srušena, polupana je bejzbol palicama. Dobio sam na hiljade komentara na Fejsbuku u smislu “ovaj misli da su Čačani sranje”. Shvatili su to veoma lokalno. Ali takav ishod i nije potpuno loš jer je skulptura ionako trebalo da bude sklonjena, a pritom sam dobio neverovatnu medijsku pažnju. Ljudi su reagovali – skulptura im je smetala. Tada sam se najviše proslavio. Da je skulptura postavljena u Nemačkoj, na primer, sličnih tumačenja ne bi bilo. Tamo svako vodi brigu o sebi, država i društvo se staraju o ugroženima… Čini se da, što je društvo na nižem stupnju razvoja, to se stvari više shvataju na ličnom nivou. S druge strane, ako je neka stručna komisija odlučila da skulpturu postavi u javni prostor, onda bi to trebalo da bude u redu. Otuda se postavlja pitanje zašto je dozvoljeno da se sruši nečiji umetnički rad. Trebalo bi da ti ljudi budu sankcionisani, ali nisu. Da jesu, više niko ne bi mogao da uništi umetnički rad.

Danas svako može da sruši i Generalštab.

Da, ali onda treba da snosi i posledice.

Uprkos takvim iskustvima, tvoji radovi nisu direktno angažovani.

Nisam svesno angažovan, ali sam uvek istraživao granice do kojih može da se ide, u smislu iskoraka iz mainstreama, prelaska iz arta u društvo, a da provokacija ipak ostane u nekakvim granicama. Ja nisam Rambo Amadeus (smeh). Pritom, uvek ostajem u jeziku umetničkog izražavanja i istražujem njegove mogućnosti, pogotovo u javnoj skulpturi. Mislim da umetnost ipak treba da bude uključena u život, da ne ostane samo nekakva lepa stvar nasred Knez Mihajlove – to nije poenta mog rada. Umetnost treba da provocira javni dijalog, da jasno postavi neka pitanja.

Na kraju, kakva je budućnost skulpture “Pad”?

Fizički ili posle izložbe? To se nikad ne zna. Mnogima se rad dopao, ali bi ga u ovom trenutku mogao otkupiti jedino neki muzej. Međutim, ne verujem da bi u ovom vremenu neko imao hrabrosti za to. Mogu samo reći da sam prodao najluđe radove, a da su svi oni “lepi”, za koje sam mislio da će visiti po stanovima, i dalje u mom ateljeu. Na primer, otkupljen je rad “Kajlovanje”, u kome sam potkajlovao celu galeriju u formi potpornih stubova, pošto je kod nas sve nekako na klimavim nogama. Tako sam poturao kajle malo pod sto, malo pod vrata… Kajle su postale glavne zvezde, oni večiti pomagači. Rad “Katedrala”, koji je napravljen od radijatora ali i dalje može da radi i greje, kupio je Muzej iz Smedereva, ali i “Wienner Stadtiche Collection”. Sve se to dešavalo dok su institucije radile, dok su imale budžet. Potreba za otkupom međutim i dalje postoji. Konačno, možda im i poklonim nešto (smeh).