Hajde da se trampimo

U Savremenoj galeriji Subotica početkom jula otvorena je izložba umetnika Selmana Trtovca, pod intrigantnim naslovom “Ja volim i umetnost drugih”. Reč je o kolekciji radova drugih umetnika koju je Trtovac pravio godinama i pretvorio je o svojevrsni arhiv koji, kako sam kaže, u jednakoj meri govori i o autorima i o arhivaru samom. Izložba će biti otvorena do 8. avgusta.

“VREME”: Kako si došao do naslova izložbe?

SELMAN TRTOVAC: Nisam ja autor naslova. Preuzeo sam ga sa izložbe u Diseldorfu iz 1994. godine, na kojoj sam učestvovao još dok sam bio student. Na nemačkom naslov je glasio Ich libe auh und kunst der anderen. Sam naslov implicira ljubav prema sopstvenoj umetnosti – zato je stvaramo i bavimo se njome, ali postoji i umetnost drugih jer smo svi deo sveta umetnosti. Umetnost je komunikacija i mnogo više od autorefleksije, odnosno posmatranja sopstvenog pogleda na svet kroz umetnički jezik. Dakle, pretpostavka je da je umetnost traganje za nekom istinom o vremenu u kome živimo. Ili, kako kaže Badiju, istina je uvek nešto novo i dostižno jedino kroz izvestan proces. S obzirom na to da instant saznanje nije moguće, već je potreban poseban napor, neophodna je i svest o odnosu prema okolini, prema svetu u kome živiš, prema društveno-političkom kontekstu u kome umetnost nastaje. Sve je to sadržano u naslovu. Profesor nam je dao zadatak da razmislimo koji rad volimo, koju umetnicu, kog umetnika, i zašto volimo upravo taj rad ili te umetnike. Na kraju, trebalo je ubediti autorku ili autora da nam pozajmi baš taj rad da bismo ga izložili kao sopstvenu umetnost. Dakle, takav eksponat mnogo govori o nama, ne samo o umetniku kojeg smo izabrali. Dvostruki je cilj i korist od svega toga: jedno je da se suočimo sa sopstvenim demonom, samoljubljem, sujetom, a drugo je saznanje da naša umetnost nije bogom dana, niti da sam genije. Takvu iluziju često imaju veoma mladi umetnici, ali i umetnici uopšte.

Dakle, preuzeo si ideju svoga profesora?

Bio je to veoma dobar pedagoški zadatak, a ja sam ga preuzeo i pretvorio u životni princip. Kad god sam na svom umetničkom putovanju ili u životu sretao neke radove i umetnike koji su mi bili zanimljivi, koji su me žargonski rečeno “radili” ili za koje sam verovao da ih duboko razumem, često sam govorio: “Što je ovo dobar rad, hajde da se menjamo.” Tako sam se često trampio s njima, a neki su mi ih, naprosto, poklanjali. Vrlo mali broj sam kupio, bila je to, uostalom, simbolična kupovina jer sam davao veoma male sume novca (jer ga nisam ni imao, ha). Vemenom, radovi su se nakupili i kada sam sada, u saradnji sa kustoskinjom Nelom Tonković, pripremao izložbu, video sam da imam 80 radova više od pedeset umetnika. Nela Tonković to zove kolekcijom, a meni se čini da je to mnogo više od kolekcije. Reč je o arhivu susreta sa ljudima, o arhivu života.

Zbog čega ti se, u ovom kontekstu, ne dopada reč “kolekcija”?

Ja razumem kolekcionare, kolekcije su vid ozbiljnog biznisa, špekulacija, ulaganje novca (naročito na Zapadu) ili, ređe, tu su i drugi motivi, na primer neko jednostavno voli umetnost. Ipak, ovo je mnogo više od svega toga. Reč je o tome da uvek postoji dijalog između umetnika, duboko razumevanje tuđe umetnosti, što doprinosi i boljem razumevanje sopstvene. Mislim da umetnici bez toga ne mogu da napreduju, da dostignu onaj stepen svesti koja je potrebna za stvaranje bilo koje vrste forme – teksta, muzike, plesa, likovne umetnosti, filma. Dostizanje te visoke svesti imperativ je za pravljenje bilo kakve forme u kojoj se ljudi prepoznaju i koja može da ima značaj i za one koji tek dolaze. Sve ostalo je besmisleno. Možda je to utopijska vizija umetnosti, ali ja iskreno verujem u nju.

Arhiv koji si izložio prilično je heterogen, on odražava autore dela. Koliko, međutim, odražava tebe?

...

Arhiv nije ostrvo, on je arhipelag odnosa. Ima nekoliko dobrih primera. Recimo rad Milana Blanuše koga sam jako cenio i voleo kao čoveka. Inspirisan zlom koje se odvijalo na prostoru bivše Jugoslavije, napravio sam rad koji se zove “Crna ruka – ruka ubice”. Želeo sam da predstavim ono Homo homini lupus est koje važi i danas. Crna ruka je uvek prisutna i nema lokalni karakter, ali je rad inspirisan državom u kojoj sam rođen i mojom velikom tugom što se ta država u krvi raspada. Milan Blanuša je taj rad jako cenio i naslikao je sliku kao reakciju na taj moj rad. Slika prikazuje figuru koja ima crnu ruku, a tekst glasi Die Hand des Mörders, dok je na drugom delu pisalo Nach dem Konzept von Selman T. Tu sliku mi je poklonio. Reč je o izuzetnom, najdirektnijem dijalogu umetnika, o tome kako jedan umetnik biva inspirisan radom drugog umetnika i kako reaguje. Takav arhiv nazivam “Tragovi života” i to nije uobičajena kolekcija. To govori o Milanu Blanuši kao autoru, ali govori i o meni i našem odnosu. Svaki rad koji se vidi na izložbi uglavnom je posledica nekakvog odnosa i umetničkog dijaloga u određenom društveno-političkom kontekstu – dakle, ne privatnom ili emotivnom – to je važno reći. Imao sam rad koji sam kupio 2006. godine u Sarajevu, u galeriji “Dupleks”, u kojoj smo na kolektivnoj izožbi izlagali, između ostalih, Jusuf Hadžifejzović i ja. Hadžifejzović, recimo, ne baca ambalažu proizvoda koje kupi u prodavnici. Prazninu koja je nastala posle potrošnje on prodaje kao umetnički rad uz sertifikat o tome da je u pitanju autentična praznina. Ja sam kupio nekakvu kutiju od čaja koju je on ispraznio. Rad sam platio tri konvertibilne marke, a od galerije sam dobio sertifikat da je reč o autentičnoj praznini. Prepoznao sam tu autentičnost i sve slojeve koje je on, kroz naizgled jednostavni rad, na genijalno duhovit način predstavio. Ili, na primer, Raša Todosijević je imao izložbu u “Goethe Institutu” u kojem, inače, radim (pošto umetnici ne mogu da žive od umetnosti, ali mogu da žive za umetnost). Raša je bio prvi umetnik koji je izlagao u toj galeriji upravo zbog njegovog čuvenog rada “Was ist Kunst?” Pitanje šta je umetnost glavna je vodilja galerije “Goethe Instituta”. Između ostalog, Raša je izložio i jedan mali rad naslovljen “Der Weltschmerz is my Business”. Rekao sam mu: “Jao, Rašo, što ti je ovo dobro. Hajde da se trampimo.” On nije reagovao na taj moj predlog, ali me je posle nekoliko nedelja pozvao i rekao: “Hajde dođi do mene da ti nešto dam”. Tada mi je poklonio taj rad sa opaskom: “Nemoj da se desi da se rad pojavi na tržištu, da ti to prodaš”. Taj rad je sada na izložbi u Subotici. Raša je u međuvremenu otišao, ali je ta naša komunikacija ostala. To je razlog što mislim da ovaj arhiv ne prikazuje samo umetnike već i mene. Nije u pitanju nikakav koncept – estetski, filozofski, tematski, već razumevanje i ljubav prema umetnosti drugih. Ljubav i dijalog su ključne reči.

...

Koji su ti radovi naročito bitni?

Ima jedan rad koji mi je izuzetno važan, čak dirljiv. Ispred galerije u Smederevu Era Milivojević je 2006. godine radio performans. Imao je punu kesu flastera za rane i posekotine. Vadio je te flastere i lepio ih po svom licu. Kao posmatrač, doživeo sam to kao zatvaranje rana na licu čoveka. On je veoma precizno oblepio čitavo lice flasterima i od toga je nastala maska. Bio sam potpuno fasciniran tim radom. Milivojević me je pogledao (kao da je osetio ono što sam ja video), skinuo je tu masku i poklonio mi je posle performansa. Zatim, desilo se nešto izuzetno samo dva dana pre otvaranja ove izložbe. Naime, u raznim projektima mnogo sam sarađivao sa Ivanom Bašičević Antić. Jedna od tih saradnji bila je i izložba u “Goethe Institutu” pod nazivom “Otac i sin – Bosilj i Mangelos”. Iako potpuno različita, u pitanju su dva internacionalno važna umetnika. Njihovi radovi su toliko skupi da ja ne spadam u one koji to sebi mogu da priušte. Bašičević Antić se javila i rekla da joj se jako dopada koncept koji sada promovišem u Subotici i da želi da mi pokloni dva manja rada – jedan Bosiljev i jedan Mangelosov. Jedva sam poverovao… Uz pomoć Nele Tonković, hiperbrzo sam uramio radove, tako da se i oni nalaze na izložbi. Taj čin sam doživeo kao neverovatno poverenje i poštovanje koleginice Ivane Bašičević Antić, Bosiljeve unuke i Mangelosove bratanice. Mislim da ljubav prema umetnosti ima posebnu moć da priziva takve događaje. To su baš upečatljivi primeri.

Postoji i rad Sanje Latinović sa kojom sam, u vreme korone, izlagao u galeriji NGVU u Beogradu. Izložba se zvala “Dok nas smrt ne rastavi”. Njen rad se sastojao od belih letvi dužine 1,5 metar, koje su označavale pravilo distance za vreme kovida. Na krajevima tih letvi bili su kaiševi. Ljudi koji su ulazili u galeriju, morali su da se međusobno svežu da bi održali distancu. Ona mi je poklonila jednu takvu letvu…

Stiče se utisak da ćeš sada početi da dobijaš još više radova…

Moguće. Ali ovo je vreme hipokrizije, kada imamo nasilje na svakom ćošku – evo, pre nekoliko dana pretukli su Vladimira Arsenijevića zbog političkog stava. Imamo dva velika rata, na Bliskom istoku i Ukrajini – dakle smrt, nasilje, uništenje. Imamo ideju dominantno desne vladavine, populizam, od Trampa nadalje imamo mafijaško-fašistički svet koji je nehuman. Takav svet ne vodi računa o čoveku, dok je umetnost upravo suprotno, ona teži humanističkim načelima. U suprotnom, po mom mišljenju, umetnost nema smisla. U umetnosti čovek je uvek u centru pažnje. U tom smislu izložba predstavlja moj mali poklič. Kao pojedinac mogu da se suprotstavim prikazujući izložbu u kojoj govorim da ovo nije svet u kome želimo da živimo. Ljubav, razumevanje, podrška, empatija, solidarnost – to svima nama treba. Doživeo sam 2007. blizak susret sa smrću i tada sam fizički shvatio kako je moje vreme ograničeno i da ne mogu nikakvu materijalnu vrednost da ponesem sa sobom u grob. Jedino što imamo jeste kvalitet života koji smo imali, kako smo živeli i šta smo dali drugima, šta smo predali sledećoj generaciji. To je ono što me zanima u umetnosti i to je eksplicitno na ovoj izložbi.

Rad Mikelanđela Pistoleta “Voleti razliku” asocirao me je na tvoj arhiv. Njegov rad i brojne iteracije naglašeno su politični. Koliko je politična tvoja odluka da izložiš svoj arhiv i koliko je ljubav prema umetnosti politična?

Mislim da je u pitanju radikalan politički iskaz kroz jezik umetnosti. Niko ne može da ospori ljubav prema umetnosti drugih ili prema drugim ljudima. Tako nešto nikog ne ugrožava, ali mnogo govori. Kada su studenti šetali uzduž i popreko ove zemlje, mnogo ljudi je izlazilo na ulice plačući. Osećali su ljubav prema tim mladim ljudima. Meni kao umetniku to je pokazivalo potrebu ljudi za drugačijim svetom, potrebu za katarzom, pročišćenjem. Transgeneracijska trauma koja nas toliko muči vrišti od potrebe da bude razrešena. Po mom mišljenju, jedino umetnost ima tu moć da ljudima da model za razrešavanje te traume. Jedna od mogućnosti je i izložba koja govori o ljubavi prema drugima. To je politički iskaz par excellence.

S obzirom na to da tvoji radovi opisuju odnose prema drugom, šta je s ljubavlju prema sopstvenom radu?

Imam više od pedeset godina i nema misterija oko motiva za bavljenje umetnošću. Kod mene je reč o dubokoj potrebi. Kada god sam pokušavao da se distanciram od umetnosti, shvatao sam da je ona moja sudbina. Prihvatio sam da je to tako. Imam nekoliko strateških odrednica u bavljenju umetnošću. Jedan deo nazivam strategijom mišljenja, a ona se sastoji od upornog preispitivanja sopstvenih predrasuda i osmišljavanja metoda kako da izoštrim i preskočim sopstvene granice i to uz pomoć okolnosti, događaja, drugih ljudi – to je ključna stvar. Kroz posmatranje umetnosti drugih to je takođe moguće. Druga odrednica u mojoj strategiji jeste ono što ja radim za druge i sa drugima. To su razni projekti, na primer “Treći Beograd” (2010–2014), zamišljen kao mala umetnička utopija u kojoj smo moje kolege i ja gradili jedan eksperiment. Svoju umetnost vidim kao sadejstvo sopstvenog mišljenja o prevazilaženju granica i širenju svesti, dok istovremeno radim za druge i sa drugima u okviru umetničkog i društveno-političkog konteksta. Umetnost ne može da postoji bez konteksta, ona mora da komunicira sa vremenom u kome nastaje. Odavno nije dovoljno da umetnik sedi u nekom ateljeu, u kuli od slonovače i pravi nekakve forme, već je potrebno da umetnik ipak bude javni govornik, da promoviše izvesne vrednosti, vrednosni sistem koji je vezan za humanizam. Kroz umetnički jezik, naravno – mi nismo političari, ali umetnost svakako nikad nije bila apolitična, ona je oduvek imala svoj politički aspekt.