Hajde da postavimo smrti neka pitanja

U sedam priča zbirke Crna jedra Veselina Markovića jedina konstanta je smrt, i to smrt koja tek što se odigrala ili ona koja se ubrzo očekuje. Zato se svi Markovićevi junaci kreću pod bednom svetlošću baklje ili pod nejakom mesečinom. “Bolešljivo osvetljenje” kroji atmosferu ove zbirke koja smrt konstatuje ili, češće, najavljuje. A kada smena svetlosti i tame nije eksplicitno naglašena, fotografu iz priče “Diptih” biće potrebna igra svetlosti kako bi razvio fotografiju tek umrlog deteta. Šta je, uostalom, fotografija ako ne čuvanje od zaborava? Time se dolazi i do druge velike teme zbirke Crna jedra, koju najavljuju reči Džozefa Helera iz epigrafa: Kada ja umrem, niko više neće misliti na moje roditelje. Kada umru moja deca, niko više neće misliti na mene. “Zaboravljene priče”, podnaslov ove zbirke, funkcioniše u dva smera. Jedan je zaborav unutar duge i teške istorije evropskog kontinenta, istorije kojom se Markovićevi junaci kreću. Drugi je onaj koji se odnosi na individualno nesećanje i nepromenljive posledice prolaska vremena. Ako se još trenutak zadržimo na fotografiji, možemo stići i do treće uporišne tačke Crnih jedara – duše. Fotografija, po brojnim starim verovanjima, odnosi deo duše pa su je otud i zabranjivali.

...

Tri neraskidivo povezana pojma – smrt, zaborav i dušu – Veselin Marković najpre će nam predstaviti u pripovesti “Slap”, u kojoj dvoje roditelja pokušava da se izbori sa prokletstvom nekrštenih beba, odnosno boravkom svoje tek rođene i odmah potom umrle kćeri – u limbu. Znajući da ne mogu da se oslone na potkupljivog lokalnog sveštenika, čiji je nadimak Svinja, na sebe će preuzeti brigu o njenoj duši, koja će u suprotnom, kako veruju, lutati sa demonima. U priči “Otprlike dvadeset i jedan gram” Marković nas podseća na poznatu pseudoteoriju da duša, kao opipljivi entitet, teži 21 gram, te da bolesnici neposredno pred smrt i odmah posle smrti imaju upravo ovoliku razliku u težini. Neočekivano, u centru ove pripovesti neće biti doktor koji obavlja ispitivanja, već medicinska sestra čiji je motiv za dolazak u improvizovani centar za umiranje podstaknut porodičnom traumom i sećanjima na najranije dane. Konstatovaće Markovićeva junakinja da čovek nikad ne zna čega će se sećati, ali vojnici u rovovima u priči “Brisan prostor” znaju da se njih neće sećati. Pitaće se engleski vojnik Tomas o smislu života dok nemački vojnici, sa kojima razmenjuje namirnice kako bi uspeli da prežive u rovovima zapadnog fronta, pevaju Stražu na Rajni. I baš tada će vojnik Vilhelm u donkihotovskom duhu govoriti o konačnoj pobedi nad svim oficirima, pravim neprijateljima svih vojnika, i velikoj revoluciji posle koje će svi, bez prinude, biti jednaki. Samo ti sanjaj, odgovoriće mu njegov saborac Rajner. Na ovaj način Marković čitaoca knjige Crna jedra podseća na to da je celokupna istorija jedna velika i bolna priča o društvenim nejednakostima, čije gubitnike nismo zapamtili i nećemo ih zapamtiti. Delikatnost s kojom pisac gradi portret engleskog vojnika Tomasa, sanjara koji preispituje način na koji je živeo pre rata, vredi ovde posebno istaći. Najočiglednije paralele između nekih prošlih i sadašnjih vremena ocrtavaju se u priči “Nepoznata zemlja”, koja tematizuje epidemiju kuge. Kada će se život vratiti u normalu bilo je pitanje koje se najčešće postavljalo tokom epidemije kovida, kada i Veselin Marković počinje da piše Crna jedra. Pored zabluda o lečenju, čuvanju od zlog vazduha koji prenosi bolest i opšteg nepoverenja u doktore, tematizovanje pandemije kuge u prvi red će staviti strah od zaborava kroz zabrinuto pitanje junakinje: ako ti uđeš, ko će me se onda sećati? Nedaleko odatle majka će reći kćerima da plešu, jer se na taj način tera bolest. I one će plesati. Baš kao što će stanovnici jednog sela u priči “Zmaj” verovati da je u lokalnoj crkvi, u nedostatku druge relikvije kojoj bi se klanjali, izložena koža zmaja. Raskrinkani sveštenik crkve za pomoć će se obratiti trgovcu koji zna da je ljudima često jedino važno da postoji priča u koju će verovati. Upravo će vera u viši cilj podstaći lekara iz poslednje priče ove zbirke, po kojoj i nosi naslov Crna jedra, da se otisne na putovanje sa napuštenom i problematičnom decom, kako bi ih zarazio velikim boginjama i pronašao lek za bolest koja je odnela milione života. Priča “Crna jedra” pisana je u formi izveštaja za njegovo kraljevsko visočanstvo, što dodatno ukazuje na to da naš pisac ispisuje knjigu koja nedvosmisleno progovara o nepravdama klasno raslojenog društva.

Pred kraj, međutim, Marković kao odrednicu bira svetionik, večiti putokaz koji progovara kroz mrak. Možda je to ono zrno nade u svim zabludama nas prošlih i nas sadašnjih, koje taj isti mrak okružuje sa svih strana. To nam je Veselin Marković pokazao zbirkom Crna jedra.

Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!