Graditelj Igoovog beskraja

Svoj prevod Igoove poeme Bog nazvao sam svojom „prevodilačkom labudovom pesmom“. Zašto sam za tu ulogu izabrao baš tu poemu, pogotovo ako se ima u vidu da je već i samo njeno čitanje (6000 stihova!) velik, možda za neke i zamoran „rad“ za koji je potrebno veliko strpljenje? Jedan od mogućih odgovora na to pitanje možda je u konstataciji da se u njoj govori o večnosti, Bogu, smrti, smislu postojanja, dakle o nečemu za šta svako, u poodmaklom životnom dobu kakvo je moje, nesumnjivo želi da barem nasluti odgovore. Ali već i u početnim godinama mog bavljenja prevodilaštvom, moj izbor Igoa, među nekolicinom drugih velikih pesnika (Bodler, Rembo i Apoliner među Francuzima, Puškin, Ljermontov i Jesenjin među Rusima) može izgledati intrigantan. To su sve takozvani „ukleti pesnici“, ukleti po svojoj tragičnoj životnoj sudbini i po preranom kraju, a ja sam prema njima upravo kao prema takvima osećao izrazite afinitete. Međutim, nasuprot njima, Igo je dugovečni i moćni pesnički „kralj stoleća“. Svoj prvi podsticaj da počnem razmišljati o njemu, a potom i da ga prevodim, našao sam u izvanrednoj lepoti njegovih stihova. A drugi podsticaj – u paradoksalnoj konstataciji da je i on na svoj način „uklet“. Hvaljen i slavljen kao niko, ali, s druge strane, i kuđen i osporavan kao niko od velikih i slavnih, on je – to sam sa iznenađenjem ustanovio – u isti mah predmet i neumerene „igolatrije“ i preterane „igofobije“, obeju skoro na isti način nekritičkih i neobjektivnih. Svojim džinovskim delom on je „zamorio“ i svoj i sledeći vek (To delo se sastoji od preko sto i pedeset hiljada stihova, u 18 ili više debelih knjiga (broj zavisi od toga kako ih ko sastavlja), pa od ogromnog romanesknog opusa, od drama, putopisa, teorijsko-esejističkih tekstova, pa čak i od pozamašnog likovnog dela – crteža u kojima se Igo javlja i kao preteča apstraktne umetnosti.) Odluka da se uroni u to delo zahteva poveliku hrabrost. Zato mnogi s pravom postavljaju pitanje da li je Igo upoznat, da li ga uopšte čitaju. Pisane su knjige i objavljivani tekstovi uglednih autora (Gaetan Pikon, Luj Aragon, Leon-Pol Farg i drugi) pod karakterističnim naslovima Da li ste čitali Viktora Igoa?, Viktor Igo, taj neznanac, itd. Izazivao je otpore, i još ih izaziva, i svojom „slavoljubivošću“, društvenim i političkim angažovanjem, borbom protiv smrtne kazne, kritikom svih religija, otvorenim suprotstavljanjem svim Crkvama, sveštenstvu i njegovim privilegijama, verskim dogmama i ritualima.

Ovo poslednje je i jedna od centralnih tema poeme Bog. Viktor Igo je verovao, ali nije bio „vernik“. Sa onim što je nazivao „Ja Univerzuma“ nastojao je da uspostavi jedan veoma poseban i veoma ličan odnos, ali je, u ovoj poemi, pokušavao da na Najviše Biće baci pogled kroz naočare najvažnijih postojećih religijskih koncepcija sveta (pri čemu treba naglasiti da je to ipak činio uglavnom iz perspektive zapadnjačkih civilizacija, jer su, između ostalih, izostali islam i budizam). U njegovoj poetskoj analizi sve te koncepcije pokazale su se nezadovoljavajućima. Najblagonakloniji tretman ima hrišćanstvo, budući da je njegovo načelo, milost, blisko Igou, kao što mu je, za razliku od ostalih božanstava, blizak Hrist, zato što se žrtvovao za čovečanstvo. Ali hrišćanska Crkva, prvenstveno rimokatolička, u Igoovim je očima potpuna negacija Hristovog učenja i primera. U tom pogledu karakteristična je Igoova poema – ili, tačnije, drama u dve scene – pod naslovom Papa, objavljena 1878. (što znači da Igo nije nimalo zazirao od reakcija moćne Katoličke crkve). U prvoj sceni rimski papa je usnuo, i u snu čini dobra i milosrdna dela, daje primer ljudima skromnošću i monaškim lišavanjem, propoveda i širi mir na zemlji, itd. Druga scena svodi se na jedan jedini stih, izrečen pošto se papa probudio: „Kakav strašan san sam usnio!“

Ovakav pesnikov pristup temi religije bio je, pored nesumnjivo visokih poetskih vrednosti dela, i moj glavni motiv da se latim prevođenja poeme Bog, uprkos njenoj „ogromnosti“ (ali kod Igoa je sve ogromno!). Jer i moj pogled na svet u znaku je agnosticizma, pa sam dobio priliku da to i izrazim kroz reči jednog velikog pesnika. Postoji neko najviše Biće koje daje smisao i Univerzumu i našoj egzistenciji, s tim što je taj Smisao nešto što daleko nadmašuje onu potrebu izraženu u poznatim Volterovim rečima „Da Boga nema, trebalo bi ga izmisliti“, jer je tu reč o neophodnosti postojanja Bića, ili načela, koje će obezbeđivati i garantovati moralnost ljudskog ponašanja. Lepotu Igoovih poetskih razmišljanja o Bogu našao sam upravo u tome što tu nema ni traga pokušaju da se Bog definiše, ili da se njegov lik na bilo koji način prikaže ili barem dâ naslutiti; „Ja beskraja“ tu se javlja upravo kao taj neuhvatljivi, nepojmljivi beskraj, koji Igoova reč izvanredno ubedljivo uspeva da sugeriše. A beskraj je, po Igou, ono što nedostaje svim religijama.

Stoga sam i ja, prevodeći ovu Igoovu poemu, gradio taj igoovski beskraj, stih po stih, strpljivo, uporno, nastojeći da čitljivošću, „prohodnošću“ teksta i muzikalnošću stiha, što više olakšam čitaocu kretanje kroz ovo ogromno i komplikovano poetsko zdanje. Cilj mi je bio da što više izgleda kao da je poema napisana na srpskom. Na čitaocima i na kritici je da ocene da li sam, odnosno koliko sam u tome uspeo.

Među takvim reakcijama, međutim, postoji jedna na koju sam već naišao, a koja mi je najneprihvatljivija od svih. Ona se sastoji u oceni da je prevod „izvanredan“ itd. (neću nabrajati sve pohvale koje su pri tom o njemu izrečene), ali da ovo Igoovo poetsko ostvarenje nije toliko impresivno koliko se meni kao prevodiocu čini. Doduše, značaj ove reakcije umanjuje činjenica da mi je nju saopštio jedan aktivni vernik, koji vidi Igoov „neuspeh“ u tome što on nije našao rešenja, odnosno odgovore na pitanja koja je postavio. „Religiozan čovek, odnosno vernik“ – napisao mi je taj „kritičar“ – ne čeka odgovor nakon smrti, on ga zna za života i živi prema njemu. (…) Igo se nada de će dobiti odgovor nakon smrti, a toga, brate moj, nema.“ Ovaj „kritičar“ nije uočio da je lepota ove poeme upravo u pitanjima koja se postavljaju, i u načinu na koji se postavljaju. A da odgovora zaista nema. I da su „odgovori“ koje vernicima pružaju njihove religije i crkvene dogme, kao što i Igo pokazuje u poemi, laž i besmisao dostojan podsmeha.

A meni ne bi moglo uspeti da ostvarim „izvanredan prevod“ (ukoliko sam ga ostvario!) da nije onih neizmernih bogatstava izvornika, njegovih izuzetnih, jedinstvenih lepota koje su mi bile nadahnuće.

Viktor Igo, 1883. godine