Stiven Li Kroper se sa rodnog Srednjeg zapada SAD kao klinac s porodicom doselio u Memfis, gde je čuo crnačku crkvenu muziku i sa 14 godina dobio prvu gitaru. Uzori su mu bili tada vodeći svirači džeza, bluza, kantrija i ranog rokenrola. Još u srednjoj školi, Kroper je (1958) suosnivač (belačkog) sastava koji će za svoj prvi singl usvojiti naziv “Mar-Keys”, njihov jednostavni plesni instrumental “Last Night” postaje veliki – njihov jedini – hit u SAD. Kao da su iz prve “uboli” obrazac: u ritam-i-bluzu (p)ojačaj ritam, uz dvanaestotaktnu formu moći će da se pleše, električne orgulje vode jednostavnim motivom, sekcija limenih duvača pumpa i… tako zvuči nenamerno ukrštanje tvista i ska, u ranoj mladosti. Disko-kuća menja naziv u “Staks”, a “Mar-Keys” postaju njen prvi studijski (session) bend, dakle jedan od temeljaca soul zvuka ove slavne etikete u šezdestim godinama.
I pod firmom “Mar-Keys” ploče su izlazile čitave te decenije, ali ništa značajno. Još neko vreme uživo s pevačima izbivali su iz studija pa su na snimanja uskakali drugi, neretko crni svirači. Tako je “Mar-Keys” zapravo postao kućna “protočna postava” muzičara koji su pratili Otisa Redinga, Vilsona Piketa, Karlu Tomas, Rufusa Tomasa (“Walking The Dog”) i desetine soul, R’n’B, kasnije i rok izvođača. Za bubnjevima je sve češće sedeo prekaljeni Al Džekson junior, za orguljama Buker Ti Džouns – posle njega izvesni Ajzak Hejs – a glavni gitarista u svim varijantama uredno je podšišani Stiv Kroper. Uporedo, ova trojica i basista Lui Stajnberg počeli su već ‘62. da snimaju bez duvača, pod nazivom “Booker T. & M.Gs” – zvanično, skraćenica je od “Memphis Group”. Do 1966. instrumentali koje je “Staks” objavljivao išli su prosto pod imenom “Mar-Keys” ako imaju duvače, a pod “Booker T. & MGs” ako nemaju. Potonji su se prodavali mnogo bolje, pa je izdavač odlučio da butleg, iako s duvačima, izađe kao singl Bukera i njegovog kvarteta (a da Buker nije ni svirao na tom snimku).
MLADI LUKAC
No, vratimo se najvažnijem. Mladi Kroper je rano učvrstio sopstveni stil muziciranja – svetao i oštar ton, škrt na pedalama i efektima, sa upečatljivim smenjivanjem akorda/ritma i kratkih solo fraza. Nije potrebno ništa osim čuti njihov prvi i daleko najuspešniji singl, jedan od najpoznatijih instrumentala na svetu “Green Onions” (mladi luk), i sve je jasno. Proleća 1962, u studiju u Memfisu, u pauzi snimanja za pevače, sedamnaestogodišnji “hammond” orguljaš Buker Ti Džouns, Kroper i iskusna ritam-sekcija poigravali su se svojim starim rifovima i ubrzo je “Mladi luk” šibnuo na vrhove top-lista, do danas ozvučavajući stotine filmova (od Američkih grafita i Kvadrofenije nadalje), reklama, emisija, semplova… i povremeno se vraćajući na te liste.
Nadvremenska modernost ovog instrumentala počiva na jednostavnosti: tri minuta dvanaestotaktnog bluza, ubrzanog da vas pokrene, “hammond M3” vodi dok gitara britko udara recke i ima kratki solo, bez ikakvog mudrovanja. Ogoljeni, gotovo škrt aranžman i čisti zvuk otežavaju lociranje u neku epohu ili trend. Dodatno, Džouns i Džekson su crnci, a druga dvojica belci: iako je u džezu to već uobičajeno, među pop zvezdama još nije bilo “rasno integrisanih” bendova, naročito ne na jugu SAD i u soulu, smatranom delom afroameričke kulture.
“Green Onions” je jednako resko odjeknuo i kod mladih britanskih rokera, zadojenih prekookeanskim ritam-i-bluzom. Kao što je “fender telecaster” bio Kroperovo obavezno oruđe, tako je zaštitni znak njegove svirke – strogo funkcionalno, isključivo u službi pesme. Stajnberga 1965. zamenjuje melodični basista Donald ‘Dak’ Dan iz šire ekipe saradnika i klasična crno-bela postava je tu. “Booker T. & MGs” takoreći svakodnevno snimaju soul standarde, na primer “Hold On”, “I’m Comin” i “Soul Man” dueta “Sam & Dave”; prate i Bila Vitersa, Alberta Kinga, Edija Flojda, “Staple Singers”, “Delaney & Bonnie” itd, čime su patentirali zvuk južnjačkog Memfis soula. Takav kvalitet i kvantitet učinili su ih definicijom “studijske grupe” a posebno gruva, teško uhvatljivog i neprevodivog obeležja zajedničkog muziciranja.
RUČNI RADOVI
Možda najčuveniji Kroperov pojedinačni “ručni rad (ili “vez”) odličan je primer njegovog pristupa: lak za prepoznavanje i pamćenje, uvod u “Soul Man” ujedno je figura koja se ponavlja, povezuje delove pesme. Između, gitara je deo energične ali ekonomične pratnje (“vožnje na zadnji pogon”), a kad “Sam & Dave” (i kasnije Džon Beluši) viknu Play it, Steve!, on ukliza s minimumom tonova, takoreći samo vrhom solaže i ostavi utisak moćne deonice. Timski, kompaktan rad benda danas je lako proučavati na koncertnim snimcima s evropskih poseta “Staks” paketa 1966/1967, i s ključnog Monterej Pop Festivala (1967). Naime, i u nežnijim tačkama, kao što su Otisove “I’ve Been Loving You…” i “…Tenderness”, dinamika i ritam maestralno variraju, u dijalogu s frenetičnim pevačem. Redingova verzija “Satisfaction” u Londonu ‘66 lekcija je i po. Kroperova zrelost i profesionalizam brzo su ga doveli i do uloge producenta, zatim i glavnog programskog čoveka (A&R) kuće “Staks”; usledio je nadimak Pukovnik. Stiv je bio i koautor niza nezaboravnih pesama (iz) tog doba – s Otisom “(Sittin’ On) The Dock Of The Bay”, s Piketom “In The Midnight Hour”, s Flojdom “Knock On Wood”. Najveći i nažalost posthumni Redingov hit, “…The Dock Of The Bay”, Kroper je dovršio prema Otisovim željama; netipičan za soul pa i za Redingov opus, i ovo je prekrasan primer “umetnosti podrazumevanog”.
Na ulasku u novu deceniju, ni školovani multiinstrumentalista Džouns ni sam Kroper nisu bili sretni zbog promena u rukovodstvu “Staksa”, i otišli su svojim putevima. Kroper pušta bradu, propevaće, pravi sopstveni studio u Memfisu, rok-zvezde dolaze, a ritam-sekcija s drugim sviračima povremeno pokušava kao “MGs”. Krajem 1975. velika četvorka dogovara obnavljanje, ali Džekson biva ubijen u sopstvenoj kući. Ostala trojica će često muzicirati zajedno, angažujući neke od najboljih rent-a-bubnjara, pa će ih “usvajati” i Dilan, Nil Jang i Klepton. Kroper i Dan 1977. zauzimaju ključna mesta u grupi “Blues Brothers”, te učestvuju na hit-albumima i u spektakularnim filmovima, protežući se u XXI vek. Poznavaoci su pomalo iznenađeni ovom “drugom mladošću”, jer Stiv maše dugom kosom! U bluzu i rokenrolu praktično nema gitarskog velikana s kojim nije “ukrstio žice”. Poslednji albumi su mu povukli na moderni bluz: Fire It Up i Friendlytown (2021. i 2024). Kroz potonji bogato štrika Bili Gibons (“ZZ Top”), a na singlu “Too Much Stress” gostuje Brajan Mej (“Queen”).
Kada je Klepton, posle “Cream”, govorio kako želi da bude samo soul gitarista u bendu, biće da je mislio na “kuvanje”, životni specijalitet Stiva Kropera.
