Remont je nezavisna umetnička asocijacija osnovana s ciljem da afirmiše savremenu domaću likovnu scenu, ali je u međuvremenu postala neko ko pokušava a često i uspeva da reši razne probleme naše kulturne svakodnevice: pokrenuli su nekoliko stručnih časopisa, napravili prvu internet bazu podataka o našoj savremenoj umetničkoj sceni, učestvovali na međunarodnim sajmovima umetnosti, organizovali programe za usavršavanje onih koji rade u kulturi, pomogli mnogobrojne nastupe naših autora u inostranstvu… Prvog oktobra Remont je u svojoj galeriji obeležio deset godina postojanja. Mala proslava upriličena tim povodom protekla je naravno veselo, ali uz osećaj pretećeg kraja. Tim povodom razgovaramo sa direktorkom Remonta, istoričarkom umetnosti Darkom Radosavljević Vasiljević.
„VREME„: Šta vam je to trebalo, mogli ste da radite neki miran posao, a ne da se deset godina borite s vetrenjačama?
DARKA RADOSAVLJEVIĆ: Bilo je to vreme odmah posle bombardovanja. Kad ne radiš tri meseca i imaš sve vreme ovog sveta, počneš da se preslišavaš. Nisam želela više da radim kao urednica kulture na B92, a jedino što znam da radim i što poznajem je umetnička scena. I to je bio povod da pitam ljude da se udružimo. Puno ih je odgovorilo pozitivno. I onog dana kada sam rekla ‘hajde da se nađemo’, pojavili su se Uroš Đurić, Aleksandar Zograf, Tanja Ostojić, Milica Tomić, Branko Pavić, Jovan Čekić, Mikrob, Mirjana Đorđević, Žana Poliakov, Saša Gajin, Grupa Škart i Boris Mladenović, i zato smo mi osnivači Remonta. Dobili smo prvi grant od Fonda za otvoreno društvo i mogli smo da iznajmimo prostor na Trgu Republike, u Staklencu, gde smo i sad. Počeli smo da radimo izložbe i sve ostalo. Poslednje tri-četiri godine ovde rade mlađi istoričari umetnosti i ta generacija danas drži Remont.
Remont je najpoznatiji upravo po mladim umetnicima. Smatra se da će onaj ko u CV–ju može da napiše da je izlagao kod vas, ili da je sarađivao sa vama, lako krenuti dalje. Vaš sajt Srpska savremena umetnost je mesto gde mogu prvi put da se predstave javnosti.
Naša vrata su otvorena prvenstveno za mlađe ljude, ali su nam bliske i druge generacije. Posle diplome mladi nemaju gde da dođu. Oni ovde prolaze kroz sve, pa svi pomalo možemo da se bavimo i računovodstvom, i da pišemo projekte i da opremamo izložbe – i to bez ikakvih predavanja. Ovde se ljudi obuče toliko da mogu da se upuste u koštac sa velikim poslovima. Na primer, od četvoro istoričara umetnosti koliko nas ovde radi, troje je prošlo iskustvo Oktobarskog salona. Mi smo tu da mladima prenesemo sve što znamo, mi smo im pomoć za sve: od saveta gde da nađu majstora koji će najbolje realizovati njihov rad, preko izdavanja potvrde kojom će rešiti neki problem ili otputovati negde, do preporuke za inostranu stipendiju. Jednostavno, mi smo njima prijatelji i saradnici, kolege, a ne samo galeristi. Nismo galerija u koju dođete da konkurišete, izlažete, i više se nikad ne pojavite – kod nas se stalno dolazi. Naš sajt Srpska savremena umetnost je važan projekat i smatram da je uspešan. U njemu je sto umetnika iz Srbije: objavljena je biografija svakog od njih i po deset radova. Znamo da su mnogi umetnici ostvarili kontakte zahvaljujući ovom sajtu. On je, podrazumeva se, uvek otvoren za nove umetnike.
Remontovo bavljenje savremenom vizuelnom umetnošću nije ograničeno samo na organizovanje izložbi, što se i očekuje od galerije – vi pokušavate da rešite propuste i nedostatke u kulturnoj politici koji se tiču vizuelne umetnosti…
… A često i uspevamo! Na primer, pre dve-tri godine nismo znali da li se plaća porez od 2,5 odsto na sredstva dobijena iz budžeta Srbije. Nismo hteli da izbegnemo obavezu, ali zar nije nelogično da plaćate porez državi na novac koji dobijate od nje? Toliko smo bili dosadni da nam se to objasni, da su nam na kraju u Ministarstvu finansija odgovorili da ne treba da plaćamo. Eto, na primer, to smo promenili, a to je nešto što se ne tiče samo nas. Ima mnogo takvih primera. Recimo, kad se pojavio tekst Zakona o kulturi, ja sam svaki čas pisala komentare – bilo je raznih previda. I sad vidim da su neki i usvojeni. Zatim, mislim da smo odigrali bitnu ulogu kada je reč o umetničkom tržištu. Ono i sad ne funkcioniše, ali je bolje nego što je bilo. Pre nekoliko godina organizovali smo prvu prodajnu izložbu, pozvali smo i druge galerije: Zvono, Grafički kolektiv i Prodajnu galeriju Beograd. Napravili smo zajednički katalog u kome je bio i tekst o mogućim olakšicama za one koji ulažu u kulturu. To je bila opomena, ne samo onima koji žele da ulažu, već i onima koji su pravili taj nebulozni zakon zbog kog niko nije hteo da se bavi ulaganjem u kulturu. Jednostavno, skrenuli smo pažnju da zakon ovakav kakav je ne funkcioniše. Katalog s tim tekstom smo poslali na hiljadu adresa, i znam da nije bilo uzalud. Ima još takvih konkretnih akcija, na primer naši članovi su u raznim komisijama pa smo s te pozicije uspevali s vremena na vreme da utičemo na vlasti. Bila je, recimo, nedopustiva praksa da država umetniku čiju skulpturu postavi u javni prostor odredi honorar od dve-tri hiljade evra! To je honorar jednog koncerta na estradi! Ako neko trajno postavi umetničko delo u javni prostor, to onda zaista mora da košta više od toga! I uspeli smo, naravno.
Ministarstvo kulture je finansiralo vaš ovogodišnji rad i život sa 150.000 dinara, što je znatno manje čak i od sume koju ste očekivali u ovim kriznim okolnostima. Čulo se da će proslava desetogodišnjice biti i poslednji Remontov dan. Taj datum je prekoračen, da li to znači da će problem biti rešen?
Ne znam. Zasad smo odlučili da pokušamo da opstanemo do kraja ove godine. Sto pedeset hiljada je trošak za samo mesec dana. I Skupština grada je obustavila obećane donacije, tvrde da će biti bolje nakon novog rebalansa budžeta. Mi, naravno, niti možemo to da čekamo, niti smemo da mu se nadamo. Prvo što smo uradili je otkazivanje svih međunarodnih izložbi. Obezbedićemo prostor umetnicima s kojima smo se već dogovorili, ali ništa više od toga ne možemo. Većina ih je pristalo na to, a neki umetnici su se ponudili da urade izložbe u Remontu o svom trošku. Znači, ima smisla opstati. Dokle ćemo, ne znam. Pokušavamo da dobijemo donacije na nekoliko strana, za sad imamo dogovore, ali ne i odgovore. Znači, opet smo u poziciji da nešto čekamo.
Da li ste dobili odgovor na vaše pismo ministru Nebojši Bradiću? Poslali ste ga polovinom avgusta i postavili mu konkretna pitanja o strategiji kulturne politike u segmentu umetnosti i o kriterijumima za određivanje visine novčane podrške, da pomenemo samo ta dva.
Nikada nismo dobili odgovor. Ta pitanja se ne tiču samo Remonta. Ministar je, kad je postajao ministar, tvrdio da će oni koji ispunjavaju određene kriterijume biti finansijski podržani. Mi smo ispunili sve te kriterijume koje je naveo, ali ništa od podrške. Mi radimo s malo novca, imamo veliku produkciju, komuniciramo s inostranstvom, nismo obična galerija, imamo izdavačku delatnost – zašto se to ne vrednuje? Problem je u određivanju kriterijuma, mi više ne razumemo šta je kriterijum koji se očekuje, da li je to što radimo dobro ili nije. A hteli bismo to da znamo. Sudeći po sumi koja nam je određena, rangirani smo kao najprosečnija galerija koja niti ima konkretnu publiku ni javne konkurse, smešteni smo na sporedni kolosek kao da nismo bitni. Kao da u Ministarstvu nisu razmišljali kada su rangirali. Međutim, moraju da razmišljaju, to im je posao, odgovorni su za to što rade. Problem je što se oni ponašaju vrlo lagodno ne shvatajući kakve posledice izazivaju. Kao da nikog, pa ni Ministarstvo, više ne zanima ništa. Mi smo kolateralna šteta takvog odnosa. Stalno pokušavam da objasnim da će ovakvo ponašanje Ministarstva kulture imati katastrofalne posledice. Kultura nije skupa, sredstva koja održavaju neku scenu su mala u odnosu na ono šta ta scena znači u širem kulturnom kontekstu. I mora da se održava jer kultura održava duh nacije. U protivnom, desiće se veliki diskontinuitet u kulturi i silno vreme će proći da se ona obnovi. To su, jednostavno, stvari koje se ne rade.
