Festival evropskog filma Palić počeo je 18. jula komedijom, što nije uobičajena praksa, filmom „Ah, ta praznina, ta strašna praznina“ Simona Verhovena. To je iskren, duhovit i topao film koji razume da postoje praznine koje, bez obzira na sav trud, nikada nećemo ispuniti
Zanimljiv izbor za početak, neočekivan. Otvoriti Festival evropskog filma Palić komedijom nije baš uobičajena praksa. Publika je tokom decenija navikla da festival počinje izrazito autorskim ostvarenjima ili naslovima koji su već stekli oreol festivalskih miljenika, pa je odluka da 33. izdanje otvori film „Ah, ta praznina, ta strašna praznina“ Simona Verhovena delovala pomalo neočekivano.
Film o gubitku
Verhoven u „Strašnoj praznini“ ekranizuje u Nemačkoj rado čitan autobiografski roman glumca i pisca Joahima Majerhofa. Priča prati dvadesetogodišnjeg mladića koji posle iznenadne smrti starijeg brata u saobraćajnoj nesreći ostaje bez čvrstog oslonca u životu. Dok pokušava da položi prijemni ispit na prestižnoj minhenskoj glumačkoj akademiji, utočište pronalazi u kući bake i deke, Inge i Hermana.
Iako se u Nemačkoj reklamirao kao komedija, „Ah, ta praznina, ta strašna praznina“ pre svega je film o gubitku. Smrt ovde nije tek dramaturški okidač koji junaka gura ka sazrevanju. Ona je nevidljivi saputnik koji sedi za stolom u gotovo svakoj sceni, tiha senka koja određuje njegove postupke i način na koji posmatra svet.
Simon Verhoven, međutim, mudro odbija da sklizne u preteranu patetiku. Umesto velikih monologa i suza (mada ima i toga, dozirano), bira sitne životne trenutke, one u kojima se tuga i smeh sasvim prirodno dodiruju.
Inge i Herman
Pravo srce filma čine Inge i Herman, koje sa izuzetnom lakoćom igraju Senta Berger i Mihael Vitenborn. Nekada slavna glumica i filozof osobenog pogleda na svet žive po sopstvenim pravilima, okruženi umetnošću, svakodnevnim ritualima i čašicom šnapsa i šampanjca. Verhoven ih ne pretvara u karikaturalne ekscentrike, već u ljude od krvi i mesa, pune topline i mudrosti. Njihove sitne čudnovatosti skoro nikada nisu same sebi svrha; one su dokaz da se život ne meri time koliko smo se uklopili u tuđa očekivanja, već koliko smo uspeli da ostanemo svoji.
Veteranka Senta Berger, jedna je od najznačajnijih austrijskih i evropskih glumica druge polovine XX veka, tokom karijere duže od sedam decenija ostvarila je više od stotinu filmskih i televizijskih uloga, podjednako uspešno radeći u Evropi i Holivudu, izgradivši reputaciju glumice izuzetne širine, inteligencije i elegancije. Uloga Inge nije, kako sam očekivao, epizodna, već ključna za film koji se dobrim delom usredsređuje u odnosu unuka i bake. Senta Berger je odlična, i divno je videti da je, bez obzira na poodmakle godine, u odličnoj glumačkoj formi.
„Tainted love“
Film sadrži i zanimljiv pogled iza kulisa glumačke akademije. Vežbe improvizacije, poput one u kojoj studenti treba da postanu špagete koje se kuvaju u loncu, u prvi mah deluju gotovo groteskno, ali Verhovenu nije cilj da ismeje glumački zanat. Naprotiv, pokazuje da upravo kroz takve naizgled besmislene zadatke Joahim polako otkriva sopstveni glas. Akademija tako postaje mesto samospoznaje, a ne predmet podsmeha. Zaputivši se stopama svoje bake, nekadašnje velike zvezde, mladić traži svoj put – što nije lako.
Mladi Bruno Aleksander odlično nosi glavnu ulogu. Njegov Joahim nije harizmatični junak koji publiku osvaja na prvi pogled, već nesiguran mladić koji tek pokušava da pronađe svoje mesto u svetu. Zato posebno odjekuje scena u kojoj izvodi pesmu „Tainted Love“, omiljenu numeru svog tragično nastradalog brata. To nije pevačka tačka koja treba da impresionira virtuoznošću, već jedan od emotivnih vrhunaca filma, trenutak u kojem se bol, sećanje i želja za novim početkom stapaju u jedan od najlepših delova ovog Verhovenovog ostvarenja.
Simon Verhoven tokom dva sata i petnaest minuta uglavnom uspešno balansira između humora i tuge. Doduše, film jeste pretrpan epizodama i sporednim likovima, pojedine scene mogle su biti kraće, a humor povremeno deluje usiljeno. Nije ovo remek-delo koje će promeniti tok evropske kinematografije. Ali jeste iskren, duhovit i topao film koji razume da postoje praznine koje, bez obzira na sav trud, nikada nećemo ispuniti.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
Umesto da pokušavam da dosegnem nešto udaljeno, odlučila sam da zvezde prostom intervencijom spustim u neposredan iskustveni prostor, kaže Lena Jovanović. Tako je nastala izložba Konvergencija zvezda u niškom Salonu 77
Dana Hašková a kolektiv, Osobnosti emigrace z územi Ruské řiše v meziválečném Československu – Biografický slovnik,
Slovanský ústav Akademie věd České republiky, Praha, 2023
Doli Parton nikada nije bila kul, niti je pokušavala to da bude. Bila je previše iskrena za ironiju, a previše emotivna da bi glumila distancu. Suviše se radovala tuđim uspesima da bi bila cinična. U vreme kada je cinizam postao neko merilo inteligencije, ona je ostala žena koja veruje u ljubaznost
Ko je hteo još Vučića, dobiće još Vučića u podkastu sa Vučićem. Treba ispuniti svaki sekund kampanje i jedino je uzbudljivo pitanje hoće li gosti podkasta moći da dođu do reči
Aleksandar Vučić dolazi u Novi Sad u petak (4. septembar). Hoće da pokaže da je pokorio grad, ali nije, samo ga je batinama izobličio do neprepoznatljivosti
Dobar deo režima rehabilitira Mladića zbog rehabilitacije vlastitog ratnog i političkog puta. Pogani mit o junačkom generalu potreban im je kako bi predstavili čitav srpski narod kao njegove i svoje saučesnike
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
