11. februar, Sava centar/Beograd
Takoreći na sredini od premijere Vendersove Zemlje izobilja do flamenko-večeri Gitar art festivala u istoj sali, treće gostovanje Madredeuša kod nas došlo je gotovo četiri godine posle drugog; razmak se povećao, promene smanjile a zbrka narasla. Naime, počevši od organizatora preko poslovično neobrazovanih medija mnogi još uvek proturaju izgovor imena ove zamišljene portugalske muzičke podmornice sa ’s’ na kraju, umesto ’š’ – i to još u jeziku tako bogatim suglasnikom ’š’ da nam zvuči gotovo rođački. Zatim, potpuno je netačno da Madredeuš izvode izvorni fado: to su autorski radovi u maniru tog prekrasnog, vekovnog etno-izraza. I, fado ne potiče od ’vera’ nego od ’sudbina’. Najzad, ko god da je saopštavao za javnost ovim povodom, ozbiljno je pobrkao izdanja, datume… Jer, nastupanju odani Madredeuš je još prošlog proleća objavio album Um Amor Infinito (Capitol/EMI) koji promoviše istoimenom evropskom turnejom, ali kako se približio datum (14. 2. tj. Sv. Valentin) izlaska narednog njegovog studijskog Faluas do Tejo, prirodno je u drugi deo večeri uneo pesme s tog ostvarenja, pa smo ovu grupu i u Beogradu čuli svega tri dana pretpremijerno.
Ove greške su tim čudnije što je i inače komorno smišljen program objavljen unapred: jednostavno i pregledno, simetrične polovine sa po osam tačaka, otprilike po 45 min. svaka i izlazna pauza između; svih 13 numera Um Amor Infinito i tri novije. Svedeno pozorišno osvetljenje, gotovo nepokretnost četiri sedeća svirača i beskrajno elegantne, visokozakopčane pevačice međutim potvrdili su da nikakve lokalne traljavosti ne mogu poremetiti smirenost kojom Madredeuš zrači i odjekuje. Brzo razgrabivši ulaznice (1000–1500 din.) publika je bila pažljiva i još tiša, a prisutna diplomacija pojačala utisak kulturnog događaja.
I dalje anđeoskog izgleda i vilinskog glasa, Tereza Salgueiro prisutnima se obraćala škrto ali šarmantno, ne propustivši da odjavi čak i sopstvene ton-majstore – posebno važne za ovakav Zvuk tišine, uostalom. Prostoproširen diskrecijom akustične bas-gitare i klavijatura Madredeuš je utopljen čipkom klasičnih/španskih gitara, i tek ponekad (As Vezes) duže instrumentalno tkanje odmota se u bluz ili odjekne dalekim rifom njegove rokerske prošlosti (Uma Estatua). No iako u (n)ovoj postavi svi svirači autorski doprinose, numere su međusobno veoma slične. Još uvek tanane i divne ponaosob, odaju umanjeno talasanje tj. manjak dinamike. Stoga je tačno da je ova grupa i dalje veliko otkrovenje svakom novopridošlom, ali i da postaje dosadna onim zahtevnijim. Ako bismo rano razdoblje Madredeuša slikovito opisali kao ’Renesans sreće S vremena na vreme na legendarnom debi-albumu potonjih’, za svoju 20-godišnjicu jedri u manirizam kojim su iscurile velike muzičke pomodnosti prošle decenije – ambijentalna i unplugged. No, što bi to brinulo publiku koja ih većinom poistovećuje s ključnom Vendersovom Lisabonskom pričom (album Ainda, ’95)?
Ako će gitarista Pedro Aireš Magaleš i njegova posada nekom nesrećom i postmodernisati te pevati o pevanju i ni o čemu, uživajmo bar u ’čišćenju glave za snimanje’: u jeziku čije tonove ređe čujemo i u tvrdoglavo portugalskom Madredeuš. Ti ljudi očito toliko vole svoju kulturu, poeziju… da će iole radoznale neminovno navući na porto, bakalar i prirodno na fado, jedan od nedovoljno istraženih zlatnih rudnika muzike Starog sveta. Naravno, ne morate ići da sopstveni ukus brusite noćima po kafanicama Bairo Alta i konobama Alfame (mada je božanstveno), preporučljiva je i pevačica Misia koja je u međuvremenu gostovala i u Beogradu. Iako mlađa, moderna i u usponu kroz Francusku, kod nje tradicija razigrano odzvanja portugalskom gitarom – koja je za fado isto što mandolina za mediteransku, balalajka za rusku, tamburica za panonsku a tres za kubansku muziku. Kad počnete da kopate i shvatite šta je čiji bluz/sevdah/sodade (zelenortskih ostrva tj. Sezarie Evore), više ćete voleti i Madredeuš, čak i bez tog poleta.
Dva bisa – mešoviti parovi starijih i novijih tačaka, a u treći gotovo stojećim ovacijama ubačeni su neki od izvikivanih naslova. Koncert je odlično prošao, makar se Marketing Pre’cednik nije ni pojavio.
„Vreme“ je imalo uvid u zahtev u kojem Bibliotekarsko društvo Srbije upozorava da OOPR protivzakonito vodi autorska prava pisaca, a i da nije osnovan po zakonu. OOPR na to oštro odgovara
Istorija je piščeva osnovna preokupacija, stopljena sa književnošću. Ne postoji svrsishodna i velika Istorija sa velikim slovom – postoji više malih, fragmentiranih istorija u kojima se okuplja nekakav smisao kroz mnoštvo delova: ”tek ponešto postaje istorija. A sve munjevito postaje prošlost: ‘senka senka, a potom ništaʼ”. To razgrađivanje, a zatim “lepljenje” priče je važan postupak Petkovićeve poetike, njegove istoriografske metafikcije, koju bismo jednostavnije mogli nazvati igrom, maštarijom, fantastikom
Sentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije
Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”
Ksenija Radulović:
Otvaranje granica – stručna recepcija Bitefa u Srbiji;
Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, 2023.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
