Etnografija i kinematografija

Vozeći se trolejbusom gradskog prevoznika nisam mogao a da ne čujem dijalog grupe srednjoškolaca iz obližnje obrazovne ustanove. Nakon dela priče obavezne u tim godinama u vezi s tim ko je koga pretukao i sl. u trenucima pauze jedan od njih je kao iz topa ispalio: „E, moram da idem da gledam Ivkovu slavu„. Ako je Zona Zamfirova bio eksces, malo čudo i kulturološki fenomen koji nas je sve iznenadio i naterao da se zamislimo, polemišemo, zgražavamo ili podržavamo, poslednji projekat Zdravka Šotre zapravo je ono što se zove regularna produkcija koju, i to je najbitnije, najšira publika bez ikakvog problema prepoznaje i poletno konzumira. Upravo je to ono što se zove mejnstrim, koji, koliko god da je svakoj kinematografiji potreban, estetski je irelevantan. Šta ćemo sada sa njim?

Kada je Vladimir Božović, generalni inspektor nečega i maneken ovdašnje nam prepodobne salonske desnice, gostovao na Televiziji Pink (koja je uzgred i glavni finansijer filma), izjavio je da je „Srpska slava svetski trend i brend“, čime je, bolje nego što je toga svestan, uhvatio suštinu ovog ostvarenja. Kao gigantska reklama tog trenda/brenda Ivkova slava funkcioniše besprekorno. Opisati stranom turisti, zalutalom svetskom finansijeru ili pregovaraču MMF-a ovu paganštinu najdublje povezanu sa osećanjem pripadnosti porodičnom identitetu za koju se prsimo da je diferentia specifica našeg plemena u odnosu na sve druge, sada će biti jednostavno kao kupovina DVD-ja na trafici. Naime, proza Stevana Sremca kojoj se Šotra vratio nakon izleta u drugu epohu i ikonografiju sa Pljačkom Trećeg rajha koje nisu tako pogodne za folklorno uveseljavanje, hvata upravo onu malu ali presudnu razliku između opisa jedne slave u nekoj turističkoj brošuri kao spiska koloritnih običaja i njene mnogo šire i raznovrsnije socijalne funkije. Kada dođe do ekranizacije jednog nacionalnog klasika, ironija umire prva. Doza distance i podsmeha koju možete iščitati iz ove lektire u filmu se preobraća u glorifikaciju šenlučenja, bančenja, ispičuturenja, mesojeđa, puškomlaćenja, lezilebovanja, kurajberisanja i drugih naših karakteristika. U tome se krije prijemčivost Šotrinih filmova najširoj publici. Ne samo da pravi kopču između naše monarhističko-kapitalističke tradicije i savremenog trenutka protokapitalizma i konfuznog mešanja nekolicine kulturnih pradigmi već tu kopču pravi tako da publika može da oseti onu toplinu preobraćanja sopstvenih nastranosti u ključni fakat samoprepoznavanja – ne možemo biti ni mi tako loši, veli ova logika, kada su nam preci očigledno bili ovako vrsni zajebanti. Formula iz Zone pesma-igra-i-poneki-dijalog, ovde je zamenjena klasičnom filmskom komediografijom. Četiri glavna glumca (Dragan Bjelogrlić, Manda, Žika Todorović i Nikola Đuričko) svojim raspuštenim glumačkim igrarijama i mnoštvom slepstik gegova ponajviše podsećaju na Braću Marks. Ipak, ova četvorka, čije egzibicije na malom prostoru zauzimaju najveći deo filma, uspeva da na momente proizvede iskru pravog humora. Šotra se ovim svođenjem radnje na jedno mesto i tek nekolicinu likova kao i unutrašnjim monolozima Stevana Sremca (glumi ga Brstina kao i u Zoni) još više udaljio od dramskog a zašao dublje u sferu etnografsko-didaktičkog filma.

Nema sumnje da su Šotra i ekipa napravili još jedan filmski hit. Kao film on je za nijansu bolji od prethodnih projekata istog autora ali i od Mi nismo anđeli 2, što ne znači da će kao hit biti uspešniji od ovih ostvarenja. Novi mejnstrim domaće kinematografije koji se pretplatio na pastoralne i folklorne motive nacionalne tradicije, živi svoj život i neka mu je sa srećom. Ali, kada bi naši sineasti skrenuli malo pažnju sa kostima, igre i pesme na jednu drugu tradiciju, tradiciju pravljenja dobrih filmova, možda bi iz toga ispala naša varijanta Kaprinog klasika Život je lep, koji je, zapravo, glorifikacija tradicionalnih vrednosti jedne druge nacije. U tom slučaju bi i filmskim kritičarima život bio mnogo lepši a publici ugođaj potpuniji.