Energetske tačke Beograda

Tokom decenije postojanja, Beogradska internacionalna nedelja arhitekture je od ambiciozne ali skromne inicijative grupe arhitekata i kulturnih poslenika, pokrenute sa namerom da promoviše i promišlja arhitekturu, izrasla u organizaciju koja je postala deo evropskih arhitektonska događanja. BINA je platforma za susret i delovanje građana i profesionalaca. Obraća se širokoj publici sa namerom da skrene pažnju na neupitne a zapostavljene i neprepoznate vrednosti naše baštine, da ukaže na vrednost i značaj dobrog i čovekomernog dizajna, ali i da kritički promišlja i otvara polemike vezane za pitanja struke.

Kao ilustraciju programa ovogodišnje BINA (4–28. maj), na kome su bile izložbe, panel diskusije, radionice, tematske šetnje i drugo, izdvajamo izložbu „Energetske tačke Beograda“ (Kulturni centar Beograda; autori: Jelena Ivanović Vojvodić, Ružica Sarić, Danica Jovović Prodanović). Realizovana je kao deo dvogodišnjeg panevropskog projekta Future Architectutre Platform, koji pod pokroviteljstvom Evropske unije realizuje 14 institucija iz 13 evropskih zemalja. Na čelu projekta je Muzej za arhitekturu i dizajn iz Ljubljane. Namera ove platforme je da se o budućnosti sveta pitaju mladi arhitekti, umetnici, filozofi, političari, svi oni koji će u njemu živeti i koji će ga oblikovati prema svojim potrebama, vizijama i realnim okolnostima. Na otvoreni internacionalni konkurs za ideje prijavilo se skoro 400 učesnika. Radovi koji su ušli u uži izbor bili su utemeljeni u stanje nove realnosti koju karakterišu globalni migracioni procesi, ekonomska nesigurnost, neophodnost učešća građana u procesima planiranja i projektovanja, status javnog prostora…

U tom smislu, izložba „Energetske tačke Beograda“ je pokušaj da se radovima pet izabranih autora na mikroplanu ukaže na pojedine tačke Beograda koje imaju potencijal da u okruženju budućnosti koja je već počela budu naznaka mogućih rešenja za probleme koji su zajednički Beogradu i drugim gradovima.

BARTLBI U BEOGRADU: Miloš Kosec, prizivajući legendarnog pisara iz Melvilove novele The story of Wall Street, razmišlja o beogradskim urbanim ruševinama. Na njima su vidljivi ožiljci prohujalih vremena, ali i skrivene ili manje skrivene mogućnosti nove namene prostora. Objekti nastali kao plod velikih ambicija i boljih vremena urušeni su usled ratne agresije, ekonomske krize ili neodržavanja… Da li postoji mogućnost njihove nove namene? Da li je budućnost u investitorskim zahvatima ili…? Na koji način srušiti, obnoviti, zaštititi ili radikalno promeniti ove građevine…? Bartlbijev odgovor znamo: „Radije ne bih…“ – pasivni otpor kao izraz slobode u odnosu na ono što establišment nudi kao poželjni društveni model. Ali, da li arhitekta, graditelj, po definiciji tvorac novih prostora, ima pravo na ovakav stav, na pasivnost, dilema je koja dominira ovim radom.

MEĐUPROSTOR: Autorski tim S.O.B.A (Studio Office Bureau Atelje) koji čine arhitekte Milena Kordić, Bruno Oliveira Stringheta i Marija Krsmanović Stringheta, iako prostorno udaljeni, žive na relaciji Beograd–Dubai, sarađuju koristeći sve prednosti obitavanja u zajedničkom virtuelnom svetu koji zanemaruje prostorne, vremenske, nacionalne i sve druge razlike. U osnovi njihovog razmišljanja su čovek i njegova potreba da ovlada prostorom, da se u njemu dobro oseća. Pri projektovanju, arhitekte se stalno kreću graničnom linijom između javnog i intimnog, što je i jedna od glavnih karakteristika njihovog rada na konkursu za rekonstrukciju tri amblematična beogradska trga: Trga Republike, Terazija i Trga Nikole Pašića. Svojim suptilnim intervencijama, denivelacijama prostora trgova, uvode zonu urbane privatnosti u ubrzano okruženje gradske vreve, stvarajući tako neophodne međuprostore fizičkog i mentalnog predaha, neophodne za kvalitetniji gradski život.

NOVI MODELI STANOVANJA: Neposredno isprovocirani katastrofalnim poplavama koje su zahvatile Srbiju 2014. godine, TIM 8, grupa od osam tada još uvek studenata arhitekture, pokrenula je uz podršku svojih profesora inicijativu „Novi modeli stanovanja za ugrožene u poplavama“ sa namerom da istraže nove tipologije stanovanja u ovakvim ekstremnim uslovima, kao i mogućnosti konkretnog delovanja. Uz pomoć fondacije Rekonstrukcija Ženski fond, izgrađena su dva privremena stambena objekta kao pomoć porodicama iz jednog beogradskog romskog naselja. Obe kuće projektovane su kao demontažne, od lako dostupnih materijala, jednostavne za izgradnju, bezbedne i jeftine. Projekat je naknadno razrađivan u pravcu ispitivanja mogućnosti varijantnog sistemskog poboljšanja uslova života u sličnim naseljima izgradnjom niza tipskih objekta, a u skladu sa potrebama korisnika. Mapirane su lokacije u Beogradu – Vidikovac, Mirijevo, Makiš, Kaluđerica, Blok 71, na kojima postoji mogućnost izgradnje manjih i većih grupacija ovakvih objekata. Locirani su napušteni, prevashodno industrijski objekti – Brodogradilište Beograd, Šećerana, Stari aerodrom, koji bi umesto što godinama stoje napušteni i neupotrebljeni, mogli bar na izvesno vreme a bez velikih ulaganja, dobiti novu namenu i poslužiti kao fizički okvir za jednu formu kolektivnog stanovanja bene jedinice. Nepretenciozan i ekonomičan, ovaj projekat može biti jedan od odgovora na hronični stambeni problem ugroženih grupa stanovništva, i kao doprinos razmišljanju vezanom za obnovljivost i otpornost urbane sredine, za njenu vitalnost i rast uprkos problemima kojima je izložena. Ovaj projekat je svakako i poruka donosiocima odluka da podrže ovu inicijativu i omoguće da se ona realizuje u širem obuhvatu.

OD PROJEKTA DO REALIZACIJE: Često zapušteni i zaboravljeni, mali gradski ambijenti su prostori mogućnosti na kojima se uz pažljivu analizu konteksta i minimalne intervencije može pružiti prilika za komunikaciju, prijatan i bezbedan boravak. Jedan od takvih prostora, beogradska energetska tačka okupljanja mladih, prostor sa malom urbanom istorijom jeste i skver kod OŠ „Mihailo Petrović – Alas“. Projekat arhitekata Pavla Stamenovića i Dušana Stojanovića, koji je dobio prvu nagradu na konkursu za male gradske prostore, oslonjen je na principe relacione umetnosti koju je kasnih devedesetih godina 20. veka francuski teoretičar Nikolas Burio definisao kao set umetničkih praksi koje za svoje polazište uzimaju celovitost ljudskih odnosa i društvenih konteksta, radije nego privatan i individualan prostor. Ambijentalna intervencija – predimenzioniranog stepeništa/amfiteatra koji povezuje dva nivoa ulice i otvara novu prostornu vizuru, umekšanu nepretencioznom gradskom baštom – stvara ono što Burio naziva pozitivnom „životnom mogućnošću“ u „konkretnom prostoru“. Ovakav prostor poziva na interakciju, na intervenciju, na razmenu, daje mogućnost sopstvenog tumačenja i korišćenja. Međutim, iako prvonagrađen, ovaj projekat i pored najbolje volje svih zainteresovanih strana opštine Stari grad, JP Zelenilo Beograd, susedne škole i naravno samih autora, još uvek nije ušao u fazu realizacije. Zašto? Zbog spleta administrativnih procedura i problema, koji se ne rešavaju već četvrtu godinu.

URBAN YOGA BEOGRAD: Kako telo oseća prostor, kako mu se prilagođava, da li mu prija i kako u njemu funkcioniše? U kojoj meri dobar dizajn utiče na kvalitet života i stvaranje osećaja pripadnosti, sigurnosti i udobnosti u nekom okruženju? Kako naše telo funkcioniše u prostoru? Ovo su pitanja koja kroz višegodišnji projekat „Urban Yoga“ postavlja arhitekta Anja Humljan. Odgovore traži sama, istražujući različite gradske sredine i ono što joj se u njima dešava na polju svesnog i podsvesnog. Njen pristup istraživanju prostora je interdisciplinaran, uključuje arhitektonsku analizu prostora, fizičko delovanje, fotografiju i video. Posredstvom „Urban Yoge“ Anja Humljan promoviše novu školu arhitektonskog projektovanja koja polazi od ljudskog osećaja prostora kao primarnog. Umetničkom akcijom realizovanom u aprilu, Anja je označila svoje energetske tačke Beograda i podsetila nas na njihovu neprolaznu vrednost, lepotu, simboliku, i mogućnost i potrebu da budu deo naše budućnosti.

I na kraju, kao neka vrsta komentara, koji provocira na razmišljanje, u izložbu je uključen dokumentarni film Beograd u 21. veku iz 1974. godine, nastao u produkciji Radio-televizije Beograd. Kako smo zamišljali sadašnjost koja je tada bila budućnost, šta se ostvarilo, a šta je još uvek u sferi željenog? Nostalgični pogled u optimizam prošlog veka i možda još jedna potvrda da treba biti oprezan u očekivanjima.