Ecce Homo

Izložbu Ecce Homo (Figura u poljskoj umetnosti od polovine XX veka do danas) u galeriji Konaka kneginje Ljubice u Beogradu otvara crtež, skica napravljena za scenografiju spektakla Tadeuša Kantora pod naslovom Smrt Tintagilesa: geometrizovani likovi, izlomljeni, više automati, roboti, nego ljudi. U dnu crteža potpis umetnika i godina: 1938. Kao da je poznati umetnik predosećao destrukciju, haos i totalni slom svih vrednosti. Definitivnu odluku da odustane od prikazivanja ljudske figure Kantor je doneo nakon onoga što je doživeo u Drugom svetskom ratu: doveo je u sumnju maltene sve, pre svega humanost, pa i mogućnost predstavljanja čovekove figure. Kantor je rekao da je posle tog rata svet – tabula rasa. Kao da su ove reči poznatog umetnika eho one dramatične poruke Teodora Adorna da je pisati poeziju posle Aušvica – brutalno i besmisleno.

„U poljskoj likovnoj umetnosti XX veka čovek se stalno vraća na traumatična iskustva koja je Poljskoj donela istorija, pre svega Drugi svetski rat. Zbog toga figura tako često podleže destrukcijici, raspadu ili neljudskoj mehanizaciji…“, kaže u jednom intervjuu poznati poljski galerista Pjotr Novicki.

Pa ipak, i posle svega: Ecce Homo! Evo čoveka!

NE I KONFORMISTI: Pred Beograđanima je, zahvaljući entuzijazmu opunomoćenog ministra poljske ambasade Malgožate Vježbicke, ali i Muzeja grada Beograda, izložba Ecce Homo (Figura u poljskoj umetnosti od polovine XX veka do danas), izbor od 52 eksponata iz kolekcije Pjotra Novickog. Izložena platna koja pokrivaju period od punih pola veka potvrđuju da se i pored periodične fascinacije konstruktivizmom, tašizmom ili nadrealizmom poljska umetnost uvek pozivala na ljudsku figuru.

Kasnije su i Kantorove pozorišne partiture i beleške uvek pratili crteži na kojima je bila figura čoveka.

U Poljskoj koja nikada nije oskudevala u raznim galerijama i izložbenim prostorima, galerija Pjotra Novickog, osnovana pre trideset godina na varšavskom Novom švjatu, bila je ne samo prva privatna galerija savremene umetnosti već i kultno mesto okupljanja intelektualaca i mladog sveta.

Kolekcija Pjotra Novickog sadrži i brojna dela ruske avangarde, radove najpoznatijih ruskih umetnika nonkonformista od šezdesetih godina do perestrojke. Novicki je 1994. priredio zapaženu izložbu Ne!– i konformisti, koja je predstavljala početak čitavog niza međunarodnih izložbi posvećenih takozvanoj „drugačijoj umetnosti“.

Danas zbirka Pjotra Novickog ima nekoliko stotina eksponata, pa je za beogradsku prezentaciju, verovatno najveće gostovanje poljskog slikarstva u našoj zemlji za poslednjih nekoliko decenija, pan Novicki u saradnji sa Joahimom Sokulskim, komesarom izložbe, i Sarmenom Begklarijanom, kustosom izložbe, odlučio da ovdašnjoj publici predstavi samo deo svoje zbirke čiji je zajednički motiv – ljudska figura.

PRAVCI I RUKAVCI: I pored mnogih istorijskih oluja, dubokih formalnih promena u okviru same umetnosti i raznih prolaznih moda, umetnici su se uvek bavili ljudskom figurom:

„Ona je za umetnike uvek predstavljala fascinantnu temu i pored dehumanizacije koju je doneo Drugi svetski rat i različitih filozofskih strujanja, pa i pitanja smisla slikarstva uopšte, posebno – figurativnog slikarstva“, kaže Novicki, koji naglašava da je za beogradsko predstavljanje izabrao i poznate avangardne umetnike kao što su tvorac unizma Vladislav Stšeminjski, saradnik i prijatelj Kažimježa Meljeviča ili Henrik Staževski: iako su uglavnom poznati po apstraktnim slikama, stvarali su i poznate figuralne radove. Iznenađujuće deluje ekspresionistički portret slavnog poljskog kompozitora Karola Šimanovskog koji je Henrik Staževski naslikao u jeku socrealizma 1952. godine. Zahvaljujući izložbi Ecce Homo pred beogradskom publikom je i jedan od najvažnijih portreta u poljskoj umetnosti, tek nedavno otkriveni portret Vladimira Majakovskog, čiji je autor Ježi Novošjelski.

Izložba Ecce Homo ima karakter retrospektive: tu su radovi poljskih umetnika rođenih još u XIX veku (Stšeminjski i Staževski), tu su i platna još aktivnog doajena poljskog slikarstva Henrika Mušjaloviča (92), ali se pred beogradskom publikom nalazi i ulje Katje Shadkovske (upečatljiv portret Larsa fon Trira), koja tek sprema diplomski rad na Akademiji lepih umetnosti u Varšavi.

Na ovoj jedinstvenoj izložbi predstavljeni su svi pravci i rukavci u savremenoj poljskoj likovnoj umetnosti: tu je i slikar-autsajder Šimon Urbanjski, koji je osamdesetih godina slikao murale na stubovima mostova, ali i fotografski eksperimenti Zuzane Janin i Tereze Murak, umetnica poznatih i van granica Poljske, koje interesuje čovek i njegova čulnost.