Nekada davno, čekao sam putnički voz, negde na seoskoj stanici bivše SFRJ, a snaše su čekale svoje dilbere da se sa posla vrate kućama. Pevale su: Evo voza, evo i lokala, evo naših sa posla budala.“ Uvek ih se setim kada ovdašnji političari kažu kako su „jaki u lokalu“. Oni su odradili prvi krug, a za petnaest dana ponovo će proraditi naš ringišpil. Na dan izbora, primetio sam svojevrsno TV namigivanje, onako mangupski, kao u partiji tablića. BK televizija se, na primer, dosetila da nam objavi liste kandidata za gradonačelnike većih srpskih gradova – tobože da vidimo koga biramo. Verovali ili ne, uvek je prvi na spisku (famozni srpski kolovođa) bio kandidat PSS-a, a kec je bio iz G17 plus. Gradska vlada nas je istog dana obasipala kvazineutralnim spotovima u kojima nas obaveštava o tome šta je sve urađeno za protekle četiri godine. Ne mogu reći da je to kršenje predizborne tišine, to je više TV namigivanje u stilu – upalo mi nešto u oko.
Jedini pobednik proteklih izbora, (mada se svi ponašaju kao pobednici), jeste Bidža Budimirović Nacionale, koji se trijumfalno vratio kao gradonačelnik Svilajnca. Po svemu sudeći, pridružiće mu se i kompanjon Raka, pa je naša skupštinska La Kampanela ponovo na okupu. Kao što smo čuli, svi se prave razdragani više nego što je ukusno, pa je neophodno naučiti kako se prihvata i objašnjava poraz.
Na nesreću, priliku da se bavi porazom imalo je rukovodstvo Crvene zvezde i njen glavni čovek Dragan Džajić. Kriza u Zvezdi već predugo traje, puni nas ko stigne, a trener je podneo ostavku. Uvek se govorilo da su sudbine Zvezde i Srbije na neobičan način prepletene, pa sam zato želeo da čujem šta Džaja ima da kaže. Opet simptomatično, čuli smo istorijsku rečenicu – da u Zvezdi nema srednjih trenutaka, već da se smenjuju ogromne radosti (čitaj euforije) sa momentima najdublje tuge (čitaj tragedije). Ako je Zvezda zaista metafora za Srbiju, onda je naša skorija istorija doista potvrdila ovu tezu. To je upravo moj najveći problem sa omiljenim fudbalskim klubom i državom u kojoj živim. Između tih istorijskih i dramatičnih trenutaka tavorimo u apatiji, bez kontinuiteta i spokojne svakodnevice. Stvari se grade postepeno, isto tako i nestaju, a čovek bi u toj gradnji i razgradnji valjda trebalo i da uživa. Umesto toga uvek smo stavljeni pred izbore sa samo dve mogućnosti – dža ili bu, život ili smrt. Uprava mog omiljenog kluba zato sada neodoljivo podseća na Vladu, gde neka grupa građana odlučuje o broju i rasporedu sreće i tuge koristeći se apatijom.
Tokom izborne noći ključna rasprava se odvijala na BK televiziji, gde se žučno diskutovalo o stajlingu kandidata. Da li oni (i one) svojim izgledom oslikavaju ono što nam govore. Lepršavi pramenovi kao mostovi na Savi, lukovi obrva kao nadvožnjaci, dvoredna odela budućih liftbojeva luksuznih hotela, zavrnuti rukavi košulja kao kod naših trudbenika (iz lokala), vodnjikave oči boljeg vodovoda, i tako u nedogled. Kad su zaćutali, ostao sam navučen na taj predizborni vokabular pa sam na HRT-u gledao početak kampanje izvesnog Borisa Mikšića, koji hoće da bude predsednik. Čovek je biznismen iz Minesote, vratio se u domovinu, pa uzbuđen obećava procvat Hrvatske. Bog te, i kod njih se pred izbore govore iste stvari, pominje se liderstvo, oživljavanje posrnule privrede, odliv mozgovlja itd. Sigurno ima neka knjižica (ne naročito debela), sa mnogo slika, gde to sve lepo piše, pa sedneš i spremiš se ko u večernjoj školi. Ubaciš samo imena iz lokala gde je prazna crta i voziš svoju kampanju.
Na kraju TV sapunica, ne Vila Marija – to je latino-hrvatska kreacija, već naša – domaća. Naša se zove Fantazija i ima elemente horora. U glavnim ulogama su naši turisti u Turskoj, a međunarodna organizacija (jedan Srbin i jedan Turčin) im pokupi pare i ostavi sirote kao bebe u korpama pred recepcijama hotela. Naše diplomate ih ležerno obiđu, policija hvata lopove, a ministar turizma na kraju pošalje avione i spase naše. Ol inkluziv – suze, radost i spasenje. To je više od odmora – to je fantazija!
“Ono što je možda u celoj priči nedostajalo, je da i pored izuzetno uspešnih predstava, velikog broja nagrada i gostovanja, naša medijska i šira kulturna misija nikada nije do kraja prepoznata", kaže Jelena Kajgo pred 15. rođendan Bitef dens kompanije
Premijera digitalno restaurisane verzije filma „Virdžina“ Srđana Karanovića iz 1991. godine, podsetila je na strašnu posledicu patrijarhalnog običaja
Da bi se privreda vratila u ravnotežu sa živim svetom, treba se osloboditi nepotrebnog rada, smanjiti radnu nedelju, ulagati u javna dobra. Vraćaj koliko uzimaš, a ne kapitalistički „uzmi više nego što vraćaš”, tvrdi Džejson Hikel u knjizi „Manje je više“ koju je objavio Clio
Izložba slika i kolaža Gorana Kosanovića „Rokenrol Kalendar“ u RTS klub galeriji, predstavlja spoj muzike i umetnosti na način koji evocira na mladalačko revolucionarno vreme i političke slobode
Radovi devetnaest umetnika na izložbi "Da li smo još uvek postmoderni?" u Kući legata pokazuju je postmodernizam, iako je zvanično trajao do kraja devedesetih, i dalje deo savremene umetnosti
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
