Dvonožna šlajmara

Već duže sam znao da je krajnje vreme za knjigu. Karijera mi je dobro krenula, ali sad je tapkala u mestu. Prvo sam razmišljao o polemici, o napadu na nekog poznatog slikara ili neki slikarski pravac; maštao sam kako pokopavam fotorealizam, pa onda opet kako ga zagovaram, a na kraju je fotorealizam izašao iz mode.

Jesmo li se već na ovom mestu vajkali kako su srpski izdavači sasvim zanemarili savremenu nemačku (austrijsku, švajcarsku…) književnost, iako nema indicija da ova takvo zanemarivanje zaslužuje? Možda jesmo, možda ne, ali nema veze; u svakom slučaju nije zgorega ni ponoviti taj vapaj: ljudi, na nemačkom jeziku i dalje se piše, i to ne makar šta! Odranije poznati i etablirani autori, „živi klasici“poput jednog Grasa još i đene-đene (mada su čak i velikani poput Lenca, Martina Valzera, Direnmata ili Friša na srpskom vrlo sporadično dostupni), ali od ovih mlađih, „za koje nismo čuli“, sasvim mrka čabarkapa. Teško da je ikada u poslednjih (najmanje) stotinak godina ta stvar stajala tako loše, a da je tome nemoguće pronaći neko razumu blisko objašnjenje.

Kako god, beogradski Clio iznova se potvrđuje kao pouzdani „otkrivač“ novih imena i neistraženih područja, a sve pod devizom – „ko riskira, profitira“. Mislim, barem estetski… Ovakvu blagorodno „avanturističku“ izdavačku orijentaciju potvrđuje i uvrštavanje u elitnu ediciju „Gral“ roman(čić)a Ja i Kaminski mladog nemačkog pisca Danijela Kelmana (rođ. 1975). Kelman? Naravno, „nikad čuli“. Je l’ taj bio za ili protiv bombardovanja Srbije? Šalu na stranu, ovaj mladi Bavarac autor je četiri romana prevedena na oho-ho jezika, ali bogme i „vlasnik“ doktorata o Imanuelu Kantu, marljivom hodaču pod zvezdanim nebom iz Kenigsberga. Ne sekirajte se: kao dobar, „rasni“ prozni pisac, Kelman čini sve što je potrebno da pred čitaocem sakrije svoj doktorat; naprotiv, u kompleksaškim „zemljama seljaka na brdovitom Balkanu“, u okruženju endemskog analfabetizma, običaj je da se i polupismena škrabostihna zamlata trajno obolela od diskurs hernije drži pompezno i celomudreno kao da je Kantov intimus, Hegelov bratučed i Ničeov poočim…

Uostalom, u izvesnom je smislu Kelmanov najnoviji roman upravo svoj toj „visokoj školi foliraže“ i posvećen. Njegov je glavni protagonista Sebastijan Celner, mladi i beslovesni koliko i beskrupulozni nikogović iz onog Međusveta koji parazitira na tromeđi umetnosti, medija i… totalnog ništavila. Dušom uporno težeći trećem, dabome, ali vredno gradeći karijeru, tačnije, sivonjski pokušavajući da je izgradi i učvrsti na grbači tuđe slave, umeća, pameti, znanja, talenta… čega god bilo. Baš kao što parazitira i u stanu svoje dragane (dok ga ova ne šutne napolje), pa onda u tuđim kolima, i svemu drugome što mu dođe podruku. Ipak, ne vodi ga „obično“ koristoljublje, nego častohleplje: sujeta i gordost sebe-nesvesnog-mediokritetstva. Nakon što je u startu (ma: pre starta!) propao kao slikar, jedva-jedvice se održava na površini kao marginalni i trećerazredni likovni kritičar, pabirčeći okolo krhotine pameti Boljih Od Sebe. A onda naleti na potencijalnu Zlatnu Koku: na starog, poluzaboravljenog, odavno slepog slikara Kaminskog, „poslednjeg Matisovog učenika“, koji dotrajava svoje dane u zabačenoj selendri čekajući da izravna svoje račune s Bogom. Kaminski je jednom bio od onih slikara koji nakratko zabljesnu, pa se izgube; njegovo rastuće slepilo, koje ga je sprečilo da slika, ipak kroz decenije održava mit o njemu u nekakvom polupodgrejanom stanju. No, o njemu se sada ipak malo piše i malo zna, i u tome Celner vidi svoju priliku: posetiće starca, umešaće mu se u život, ovaj će mu se otvoriti, i – eto sjajne priče, ne samo za novine: eto monografije. A pošto je Kaminski, jelte, čovek u godinama, zna se šta sledi: „Knjigu ne smem objaviti pre njegove smrti, a ni mnogo kasnije, nakratko će se naći u središtu pažnje. Gostovaću na televiziji, govoriću o njemu, a u dnu slike stajaće belim slovima: biograf Kaminskog. To će mi obezbediti posao u nekom uticajnom umetničkom magazinu“. Savršena dvonožna šlajmara? Naravski, ali utoliko i upravo prezgodan lik za junaka našeg doba…

Razume se da će gorljivi Celner otići predaleko u svemu čega se dohvatio, razume se da će stvari poći po zlu, u jednoj urnebesnoj „odmetničkoj“ avanturi u društvu poluslepog i polupodetinjelog strarca sa kneževskim navikama, a sve to u potrazi za njegovom mladalačkom ljubavlju, koju je Celner pronašao u nekom budžaku samo zato da kroz njihov susret dobije veličanstvenu Završnu Scenu! A hoće li Celner pronaći ono za čime je tragao kačeći se kao imela na život svog „klijenta“ Kaminskog, ili će se stvari možda obrnuti, a Celner doživeti poraz ali i stanovitu, hm, katarzu? Bolje da to sami proverite.

Na manje od 140 stranica ovog beskrajno duhovitog i pronicljivo satiričnog sočinjenija, Danijel Kelman blista kao perfektni poznavalac ekonomičnog proznog izraza, zipujući u ovaj kraćani, iskričavi romaneskni tekst izobilje šarma, duha i lucidnog uvida u stanje stvari u jednoj mediokratskoj kulturi, majstorski vajajući urnebesne portrete arty likova opšte prakse, umetnika bez umetnosti, galerista bez ukusa i kritičara bez kritike, kao uzgredno rasturajući u parčiće ceo taj kermes oko „ovisničke“ potrebe naše epohe za instant-mitovima. A pri svemu tome, Kelman nam ni za trenutak ne docira: on je pre svega izvanredno uigran pripovedač, jezičko-fabularni meraklija, a sve ostalo dolazi naizgled samo po sebi, tek da bi i kritika imala šta da radi… „Ja i Kaminski“ je pravi javni školski čas iz veštine dobrog pisanja, i otuda ne bih ni piscima ni čitaocima preporučio da ga zaobiđu: valjaće i jednima i drugima.