Hrvatska ima Antu Tomića, a Bugarska Aleka Popova; ono između njih je Srbija – pustinja realnog… Ovde još ratuju zavičajci i postmodernisti (a u međuvremenu smo kanda dobili i zavičajne postmoderniste!), ili se, glede podmlatka, jalovo kolju jedna nadrileva i jedna kvazidesna formacija, a da su obe jedva izrodile ukupno jednog i po pisca (po cca 0,75 svaka), ozbiljna, a duhovita „obrada“ u međuvremenu nagomilane a neobrađene stvarnosti i dalje je deficitarna, uostalom, umesto fine i inteligentne duhovitosti koja fino kruniše istinski književni dar na (s)ceni je u najboljem slučaju šmirantska ironija i parapolemički sarkazam, što znači da se romanopisci ponašaju kao neiživljeni kolumnisti, a od toga pite ne biva. Na kraju je takoreći veteran Basara morao da prebegne od postmodernista – a da ipak ostane veran svojoj, štono kažu, poetici – i da nas, svoje savremenike, turi u knjige: da nije njega, činilo bi se da smo i dalje u 1989, u najboljem slučaju. Bogo moj, živ nisam hoće li zadarska Riva pobediti na Evroviziji…
Pa dobro, što nema u nas ima u komšiluku, što istojezičnom, što sličnojezičnom. Alek Popov (1966) srećom nam je već dobro znan, o njegovim je knjigama na ovom mestu uredno pisano; ako bismo zamislili neku skupnu istočnoevropsku književnost tranzicije (a zašto ne bismo, kao što je u vreme tzv. komunizma s mračnije strane Gvozdene zavese postojala u izvesnom smislu zajednička disidentska književnost), Alek bi Popov u njoj zauzimao jedno od po svemu ključnih mesta, što bi mogao prevideti samo neko ko misli da je duhovitost odlika plitkih i nižerazrednih duhova (avaj, to znači da je taj neko po svoj prilici institucionalno ovlašćeni arbitar u književnim stvarima).
Novi roman sofijskog autora Sestre Palavejev (prevela Ivana Stoičkov; Geopoetika, Beograd 2015) donosi zanimljiv vremenski odmak u rikverc: umesto čudesnog sveta postkomunizma, Popov se vraća u vreme Drugog svetskog rata u Bugarskoj, i prihvata se ispisivanja jednog zaboravljenog žanra: partizanskog romana. Žanr je u nas dobro znan, ali odavno ga nema iz razumljivih razloga (Vule Žurić je imao zanimljiv pokušaj reinterpretiranja, mada ga je izjeo neotklonjiv višak „postmodernizma“, kako to već biva), a dok ga je bilo, njime su se bavili takoreći isključivo oni koji su i sami učestvovali u partizaniji (recimo, Mihailo Lalić, Branko Ćopić, Antonije Isaković, Dobrica Ćosić etc.). Partizanska je epopeja ionako mnogo dublje zašla u popularnu kulturu i masovnu imaginaciju na način tome primereniji, dakle preko filmske umetnosti („ratni film“ kao jugovestern), dok je u književnosti kanonizovana kroz prilično brojne „lektirne naslove“, ali je u međuvremenu zapravo potisnuta na marginu, u neobrazloženu nelagodu i poluprećutanost, iz razloga mahom neknjiževnih, do te mere da se čak i Ćosiću nekako najmanje uvažavaju Deobe, mada su objektivno nešto najbolje što je napisao. Uh, opet ja s ovima našima… Pretpostavljam da je i u bugarskoj književnosti taj žanr – po preslikanom sovjetskom modelu, ako ništa drugo – bio vrlo zastupljen, mada u realnoistorijskoj stvarnosti bugarska partizanija nije bila ni prineti jugoslovenskoj (za šta su platili visoku cenu poluvekovnim boravkom u „lageru“, tj. zatvoru veličine države). Kako god, Popov pokreće priču iz sadašnjeg vremena, od imena neke uličice u starom sofijskom kvartu, nazvane po poginuloj partizanki Jari Palavejev; i u Bugarskoj su, dakako, partizanska imena ulica masovno brisana, no ovo je nekako ostalo, valjda jer je sokače bilo isuviše malo i neugledno da bi bilo dodeljeno nekom (polu)izmišljenom plemiću ili ko zna već kojoj paraistorijskoj sakaludi… Kako god, Popov koristi ovaj (izmišljeni) toponim kao zamašnjak književne imaginacije, Jari dodaje bliznakinju Karu, a zatim ove dve srčane mada, razumljivo, malko razmažene sofijske šmizlice iz imućne familije odvodi u partizanski odred koji se lomata po šumama na i oko planine Balkan, predvođen komesarom, već dobrano rusifikovanim tj. sovjetizovanim Bugarinom kojeg je Moskva poslala drugovima kao bratsku pomoć. I koji svojim mahom naivnim i slabo obrazovanim saborcima puni uši imaginarnim divotama sovjetskog života, mada jako dobro zna istinu o njima, i sve što intimno želi od života jeste da se više nikada ne vrati u taj raj…
Nije to, međutim, ključno, nego Alekovo majstorsko zamešateljstvo: dve mlade i prelepe devojke koje kao da su pravo s neba pale među ogrubele, svega gladne, dugo već izolovane i seksualno zagorele mužjake (i mužike), od kojih većina ni u boljim tj. mirnodopskim vremenima nije mogla prići ni na puškomet ovakvim beloputim lepoticama… S tom se intrigom, koja se provlači i zapliće na bezbroj načina kroz čitav roman, Popov nosi urnebesno dobro, ali na nju vešto kalemi i štošta drugo, to jest, gradi Sestre Palavejev kao moćnu, izuzetno inteligentno izvajanu priču o sudaru visokoparnih ideologija (komunističke, ali i tradicionalističke, patrijarhalno-nacionalističke ideologije bugarskih kvislinga) sa sitnim i manje sitnim ljudskim slabostima, potrebama i strastima, sudaru „naučnog socijalizma“ sa drevnim i žilavim paganskim praznoverjem, ili pak „klasnim“ uslovljenostima i refleksima koji upravljaju našim postupcima i onda kada smo na voljno-svesnom nivou duboko protiv toga.
Iznad svega, dakako, a kao i uvek kod Popova, ovo je priča o tome „šta se stvarno događalo“ ispod površine zvaničnog narativa, recimo diplomatskog kao u Misiji London, ili već nekog drugog. Tako se i priča o partizankama Kari i Jari, alias Gabrijeli i Moniki (jeste li nekad čuli suludija partizanska imena?) u „stvarnosti“ ovog romana završila sasvim drugačije nego u njegovoj zvaničnoj istoriji, nije red da vam otkrivam kako, ali je svakako upečatljivo! U svemu tome, nema kod Popova ni primisli niti o nekom odocnelom „obračunu“ s komunizmom (kamoli s antifašizmom, daleko bilo), niti pak njegove revizionističke idealizacije i romantizacije (što je sada u modi među multidisciplinarnim gnjavatorima), jer pisca ne zanima participiranje u toj vrsti besplodne polemike, nego ga zanima da stavi svoje junake u razne nemoguće situacije i da vidi kako će se i hoće li se iz njih iskobeljati; ako se usput još i kaže – a kaže se – nešto bitno o tome kako mehanizmi velike istorije krckaju ljudske kosti u ovom delu sveta, utoliko bolje. Alek Popov sa svim spisateljskim vrlinama koje dobro znamo, a opet i sasvim nov, zreliji, smireniji. Šuma šumarum, čovek s pravim spisateljskim kompasom ni u „šumi“ ne može da zaluta…
