Don Horhe i Bjanka

Na poziv Britanskog saveta iz Buenos Ajresa, Borhes je 1963. godine boravio u Londonu. U Kaning hausu održao je predavanje „Španski jezik u Južnoj Americi“. Interesovanje je bilo veliko pa su i službenici argentinske ambasade jedva uspeli da uđu u salu. U okviru programa posete Borhes je sa majkom Leonorom bio u pozorištu Old vik na premijeri Kralja Lira Pitera Bruka sa Polom Skofildom kao Lirom. Sutradan je ručao sa pesnikom Džordžom Makbetom. U ponoć Lir, u podne Makbet. I eto ta bizarna slučajnost, navela me da pogledam da li je pesnik Makbet zastupljen u Antologiji engleske poezije Svetozara Brkića. I knjiga se otvorila na strani sa pesmom Život posle smrti. Autor Džordž Makbet. I malo nervoznom linijom podvučeni stihovi: Mogu da vidim u mraku al moje oči/izgledaju prevelike/na poklopcu konzerve.Uvek sam/ zapanjen što vidim samog sebe. I poklopac konzerve je zrcalo.

Strah od ogledala osećao sam od najranije mladosti….U mojoj kući je postojao jedan trokrilni orman sa tri ogledala – plašio sam se da će neki od tih likova iz ogledala početi da živi sopstvenim životom. Međutim, sada se ogledala više ne plašim jer ne mogu da vidim… oslobodio sam ih se na užasan način.

Uvek je nelagodan osećaj kada razgovaraš sa slepom osobom. Kako gledati u oslepele oči?

Na fotografiji iz Njujorka, godina je 1983, Borhes razgovora sa Bjankom Džeger. Dva dobro kadrirana profila. Bjanka Džeger gleda pravo u Borhesove oči. I Borhes gleda pravo u oči Bjanki Džeger. Na toj fotografiji vidi se da u ovom dijalogu funkcioniše neka prisnost višeg reda. Borhes i Bjanka Džeger „uvode sjaj bića u razgovor očiju“.

Don Horhe i Bjanka

O čemu razgovaraju?

Bjanka Džeger došla je u Njujork da se dogovori sa Mišom Barišnjikovim o adaptaciji (balet) jedne bajke Oskara Vajlda. Ne može da se odluči koju bajku da predloži Barišnjikovu. Jer sve su genijalne. I Slavuj i ruža i Uobražena raketa i Sebični div i Ribar i njegova duša. Pa moli Borhesa da joj pomogne. Njoj je najbliži Srećni princ. Borhes kaže da i on najviše voli tog princa. On je u svojoj devetoj godini preveo tu Vajldovu bajku na španski. Na predlog Alavara Lafinura taj prevod objavljen je u „El Paisu“. Samo je ta bajka o srećnom princu nesrećna bajka. Na kraju te sage o prijateljstvu (i milosti) princa (kip) i ptice (Lastavić) umiru dva glavna junaka (a princ u bajci i oslepi). Pa Borhes ne zna koliko bajka sa takvim krajem može doneti prihoda, koliko novca za gladnu decu Hondurasa i Nikaragve. A Borhes je ipak za Srećnog princa. I tako je i bilo. Barišnjikov kao srećni princ.

O čemu još razgovaraju?

O filmu Nikolasa Rega Predstava u kome jednu od glavnih uloga igra Mik Džeger. U finalnoj sceni filma Džeger čita jednu priču iz Maštarija. Borhes kaže Tri verzije Jude, a Bjanka Džeger Vrt sa stazama koje se račvaju. Ne, ne, ni jednu ni drugu. Džeger čita priču Jug. O Huanu Dalmanu, sekretaru gradske biblioteke, iz ulice Kordoba… On posle jednog košmarnog iskustva kreće iz bolnice na Jug. Na putu za jug u jednoj krčmi izazvaće ga na dvoboj noževima. I Huan Dalmon odlučno steže nož koji neće umeti da upotrebi, izlazi u ravnicu. Dalmon u ovoj priči čita 1001 noć (prvi tom) i odlazi u smrt kao u san. Kao srećni princ. Predstava je film o ranim šezdesetim (XX vek) u Londonu – o povezanosti visokog kriminala i rok aristokratije. Rok zvezdu igra Mik Džeger, a kriminalca Džems Foks. Na kraju filma Džeger čita naglas odlomak iz Borhesove priče Jug i onda mu pucaju u glavu. Knjiga pada na pod, a u njegovom snu o smrti pojavljuje se Borhesovo lice, kao ogledalo, koje se razbija u paramparčad. Ovaj film ostaje na razini nasilja i dobrog porno seksa. (Ali je to, svejedno, dobar film.) Docnija sudbina onih koji su učestvovali u pravljenju ovog filma kao da je nastavak neke Borhesove priče. Donald Kamel, scenarista ovog filma i pomalo reditelj, izvršio je samoubistvo. Džems Foks je napustio veliku glumačku karijeru i postao član fundamentalističke hrišćanske sekte. Dve mlade glumice Anita Palenberg (Kit Ričards) zbog preteranog uzimanja droge napustila je decu i muža, Mišel Breton nakon potucanja po Bliskom istoku lečila se u jednom psihijatrijskom zavodu u Hanoveru. Samo su Nikolas Reg i Mik Džeger ostali u sedlu.

I onda kao (montažni) rez. Borhes kaže da je na radiju čuo da je BBC zabranio emitovanje spota Undercover of the Night jer je kao nasilan. „San“ piše da se u spotu može videti Mik Džeger kako se odmara u hotelu u Meksiko Sitiju i onda ga napadne banda huligana. Vođu naoružane bande igra Kit Ričards, a Džeger kaže da je ta pesma inspirisana onim što je pročitao o „nestalim ljudima“ u Argentini. Bjanka Džeger kaže da se direktno obratila Raselovom sudu (zna ona da taj sud nije za ovakve slučajeve), ali da se Vladimir Dedijer lično angažovao da se skine zabrana sa prikazivanja spota Rolingstonsa.

I evo, moram da preskočim o čemu su sve Borhes i Bjanka Džeger razgovarali (o mačku Bepu i Kiplingu, o Pinočeu i kući za masažu, o Hajneu i Islandu, o tangu i milongi, o De Kvinsiju i predgrađu Palermo) – jer žurim do Barišnjikova koji je pročitao u „Njujorkeru“ jedan Borhesov intervju. Pa ne može da veruje da Borhes nikada nije bio na fudbalskoj utakmici i da ga ne interesuju ni „Boka“ ni „River“, ni Kempes ni Menoti, ni ovaj mladi as, mladi bog Dijego Maradona. Borhes veli da nije tačno da nije bio ni na jednoj utakmici. Bio je na utakmici Argentina–Urugvaj, ali je napustio stadion posle pola sata. Veli da mu je bilo užasno dosadno. „Ne volim fudbal, to je gruba igra, neplemenita i konvencionalna, ‘prosti igrači fudbala’ veli Šekspir u Kralju Liru.“ Ja se toga ne sećam, mada nisam siguran. A možda to i kaže Šekspir. Nezgodno je što je to u prvom činu, scena 4. Još je veselo u Kralju Liru. Ne dozvoljavaš ni da ti se podmeće noga, bedni nogometašu. To kaže Kent. A on je pravi, zato mi je žao. Da kaže Vojvoda od Olbenija, ili kopile Edmund, ili Gonerila ne bi mi bilo krivo. A da je Šekspir gledao Džordža Besta, recimo utakmicu Mančester–Benfika, u maju 1968, finale Kupa šampiona, nikada to ne bi napisao.

Ovaj dijagonalni razgovor Borhesa i Bjanke Džeger je neka vrsta „prikaza“ knjige Džemsa Vudala Život H. L. Borhesa (Gradac, 2004). Ima u ovoj Vudalovoj knjizi i strasti i stava. I hrabrosti. Tako Vudal kaže da je Borhes svoje najbolje stvari napisao između 1938. i 1952, naročito kada je reč o pričama. A da posle sve to liči na Borhesa, ali da je bleda kopija. Ova knjiga je malo sporijeg ritma (dosadna je) kada Vudal počne da se bavi psihoanalizom Borhesa. Ali ima i nekih fantastičnih podataka. Slepilo je bio važan razlog što se Borhes ponovo okrenuo poeziji, sonetu. Slepilo i sonet. Borhes je, dok je držao predavanja, povremeno bacao pogled na svoj džepni sat. A već je bio potpuno slep. Fantastična je Borhesova potreba da bude stalno u stanju zaljubljenosti, crveneo je i u 82. godini. Kad je Borhes saznao da se Marija Ester Vaskez verila (on je imao nameru da se njom oženi), otišao je kod zubara i povadio sve zube. Pa Borhesova odluka da se oženi Marijom Kodamom osam nedelja pred smrt.

Na kraju Vudalove knjige je album fotografija – Borhesov život kao u kinematografu. Među fotografijama je i ova sa Bjankom Džeger.

U epilogu Vudalove knjige, koja nosi naslov kao i ona pesma Džordža Makbeta Život posle smrti, pisac biografije o Borhesu govori o tome kako je veoma teško doći do Borhesovih pisama.

Na kraju knjige je i spisak Borhesovih putovanja, turneja. Brazil, Meksiko, Egipat, Island, Japan, Maroko… U Jugoslaviji nije bio. A imao je valjanih razloga i pravih sagovornika. Vasko Popa ima pesmu koja počinje: Neizmerna ogledala Buenos Ajresa zapamtila su/ tango koji je na oštrici sna i noža… – I već polako nalaze igri izlaz/ iz lavirinta ulica i nedoumica.

Pa Popa ima i onu fantastičnu pesmu (Pesnikov hleb): Tek što smo se upoznali/Don Horhe Luis me priupitao/kako se na mom jeziku kaže hleb… Kada smo se posle mnogo godina/ Opet sreli negde u belom svetu/ Ponovio je tu reč likujući… Imao je ozareno lice čoveka/ Koji je ugledao skriveni zlatnik /U sredini belog svemirskog hleba.

I mladi Muharem Bazdulj ima odličnu priču Slijepac i pjesma. U toj priči Borhes u nekom kafeu u Ženevi sluša sa jednom konobaricom, devojka iz Bosne (neka bude Travnik), jednu stvar Brusa Springstina. I plače Borhes, plače slepac „onako muški…bez zvuka ikakvog“.

A što se tiče prepiske, Džems Vudal obratio se na pogrešnu adresu. Naročito one prepiske koja se odnosi na Borhesovih poslednjih šest meseci u Ženevi. Ta pisma su bila upućena Jovici Aćinu.

I bilo je malo oštrine, malo spora ko je pisac priče Borhes i ja, Aćin ili Borhes.

Ja imam prepisku sa Di Stefanom.

I sada Španija. Zato je ovaj tekst o Borhesu (i Bjanki Džeger). Tako počinjem pripreme za utakmicu sa Španijom, 30. marta. Jer to je jedini ozbiljan projekat u ovoj državi u poslednjih petnaest godina. Važnije je otići na Svetsko prvenstvo u fudbalu nego to, NATO i Evropska zajednica. Pa čim si među ozbiljnim fudbalskim svetom (među 16 ili 24 najbolje ekipe) ti jesi i NATO i Evropska zajednica. I još nešto povrh. Pa nisu se Nemci podigli posle apsolutne kapitulacije 1945. kao „privredno čudo“ niti zahvaljujući američkim kreditima, nego zato što su devet godina kasnije postali svetski prvaci u fudbalu. U Švajcarskoj (1954). Tamo gde je Borhes sahranjen.

I zato samo Partizan da pobedi ove Ruse, večeras. Pa onda Španija, da padne.

A droga, o tome nisu razgovarali? Pa jesu naravno. Nikaragva – Džeger. I evo Borhes, i sad je kraj: „Probao sam kokain tri puta uzastopce i shvatio da je efekat isti kao kad se uzimaju bombone od mente.“ Pa na čemu je onda taj Borhes?