Đavo i film

Kao što vam je svima dobro poznato, Niče je još krajem XIX veka objavio smrt Boga. Od tada pa naovamo Bog je prognan u religiju, u područje vere. Na njegovom autoritetu su prestali da se zasnivaju moralna načela i državno uređenje, dok je nauka osporila njegova autorska prava na stvaranje Sveta. Ali šta je sa Đavolom? On je, barem što se tiče sedme umetnosti, hvala na pitanju, dobro. Možete ga videti i u našim bioskopima u filmu Predskazanje, rimejku čuvenog horora iz 1976. godine.

Priča je potpuno ista kao i pre 30 godina. U rimskoj bolnici dete umire nakon rođenja, njegov otac, inače visoki američki dipolomata, pristaje da uzme drugu bebu, prećutavši svojoj ženi ovu zamenu ne bi li je poštedeo tužne vesti. Ispostavlja se da je dečak po imenu Demijen, koga su odgajali kao svoje dete, zapravo Đavolov sin. Potrošeno je mnogo reči na opisivanje sličnosti i razlika novog Predskazanja u odnosu na original. Sama činjenica da podosta podseća na film od pre 30 godina čini ga beznadežno neinventivnim. Imaginarijum filmskog zastrašivanja za te tri dekade toliko je uznapredovao, između ostalog inspirisan i prvim Predskazanjem, da su tadašnji trikovi postali standardan deo filmskog jezika. Nema osobe koja ih nije videla mnogo puta i koja ih ne posmatra baš tako – kao jezik. To vam je kao da pokušavate nekoga da uplašite glasnim izgovaranjem reči „smrt“ ili „nož“ ili „krv“. Reći nešto tim jezikom, ispričati neku priču, naslikati neku sliku, druga je stvar. Dakle, to što nije modernizovan čini ovaj film neubedljivim. Plašenje publike je posao koji, od svih u filmskoj industriji, zahteva najviše originalnosti. U istoriji kinematografije ako se jedan motiv ponavlja, ponavlja se ne samo kao farsa već i kao bledunjava kopija. Još nešto, savremeno Predskazanje plaši na fiziološkom nivou, previše niskom za jedan respektabilan horor. U par scena reditelj nam naglo uključi jak i neprijatan zvuk. Od toga se čovek prepadne i bez filma. Jedno je sigurno: iako je na ikonografskom nivou staro ostvarenje mnogo lucidnije i bitnije za svoje vreme, na nivou značenja i mogućih interpretacija priča funkcioniše barem podjednako dobro kao i sedamdesetih. Ako ne i bolje. Novo Predskazanje je, upravo, najzanimljivije kada pokušava da se poveže sa tekućim istorijskim trenutkom. U prvim minutima filma prisustvujemo naporu da se biblijski tekst Otkrovenje Jovanovo ilustruje nizom skorašnjih katastrofa. Uz čitanje onog čuvenog mesta o Sedam truba smenjuju se slike: Svetskog trgovinskog centra, cunamija u jugoistočnoj Aziji, uragana Katrina, gladnih afričkih izbeglica i slično. Naravno Zver, za koju je predskazano da će se pojaviti, jeste naš, nevinog izgleda, petogodišnji Demijen.

Međutim, nije svaki Đavo podjednako strašan. Pogledajte s jedne strane filmove Anđelovo srce i Đavolji advokat u kojima se Lucifer pojavljuje glavom i bradom. Uzmite s druge strane triling klasičnih horora: Rozmarinu bebu, Predskazanje i Isterivača đavola u kojima se Nečastivi ne pojavljuje lično već je na neki način skriven, predstavljen kroz nešto drugo. Prvo zapažanje koje se nameće iz ove komparacije je očigledno: neisterani Đavo, iz druge grupe primera, mnogo je strašniji nego onaj uglađeni kozer iz prve, koga otelovljuje neki poznati holivudski glumac, i čiji se posao sastoji iz zagonetnog smeškanja, nadmudrivanja i iskušavanja. Možemo zaključiti da je nagoveštaj Đavola jeziviji od njega samog. Genijalna stvar sa filmovima kao što je Predskazanje jeste u tome što su strašni po onome što se ne vidi na ekranu. Fantazmi potiču od publike. Ova ostvarenja čine da gledalac uplaši samog sebe. Na koji način? Treš horori B produkcije teže da se zgade gledaocu; ovi najbolji primerci žanra, koje smo pomenuli, teže da ga uznemire, da ga pogode tamo gde je najosetljiviji. Pogledajte gde je smešteno Zlo u svakom od ovih filmova: u petogodišnjeg dečaka, u nešto stariju devojčicu i u trudnu ženu. Dakle, Zlo je uvek prizvano, uneseno u bezbednu porodičnu sredinu, u srce onoga što nam je poznato. Ono je upliv straha tamo gde najviše očekujemo sigurnost. Činjenica da je Đavo u malom dečaku je presudna zato što okreće naše instinkte i našu intuiciju protiv nas. U Predskazanju postoji još jedan, dodatan plan. Na onom prvom, ličnom vidimo raspad uzorne američke porodice, dok na širem planu, i time je paranoja potpuna, vidimo upliv Zla u Beloj kući. Na kraju filma Demijen postaje štićenik američkog predsednika. Dakle, ista stvar se ponavlja i opet nas udara tamo gde nas najviše boli – na mesto moći koje treba (makar Amerikancima) da uliva sigurnost.

Videli smo, barem delimično, šta se desilo sa Đavolom na filmu. Šta je sa njegovom ulogom u ljudskoj civilizaciji? Sklon sam mišljenju da je još od holokausta i atomske bombe čovek nadmašio Satanu po količini Zla koje može da proizvede. Mora da se, zbog toga, negde krajem Drugog svetskog rata Nečastivi osetio suvišnim i otišao u penziju. Ili, drugim rečima: jedan Đavolov sin u Beloj kući ne bi umeo da napravi toliko štete koliko jedan, zaista loš, predsednik. Konačno, možda na Predskazanje treba gledati iz jednog zabavnijeg ugla, kao na metaforu roditeljstva. Ko među vama, koji imate decu, u jednom trenutku nije pomislio da odgaja Antihrista?