Dim nad Dunavskom vodom

Kad ga odmeriš od glave do pete i nazad, Bogomir Mijatović odaje sliku (i ton) sitnog, malešnog čoveka, pri tome sasvim nesklonog dernjavi i paunisanju. Megjutoa, u stvarnosti, čovek kojeg svi zovu Bogica veliki je i srčani Borac Za Istinu i Pravdu – kaogod kakav junak nekog klasičnog stripa. Naime, da je drugačije, ne bi Bogica Mijatović istrajavao već tri i po decenije baveći se ljutim rokenrol novinarstvom u zemlji poluseljaka na brdovitom Balkanu, i ne bi imao ni srca ni onog drugog da izgura sve ono što je u „karijeri“ postigao – a postigao je ono najznačajnije: da postane i ostane jedan od Dobrih Duhova Novog Sada, jedan od najviše dva-tri tuceta onih najprobranijih koji reprezentuju ono što valja u gradu koji inače u vrednosti(ma) nimalo ne oskudeva – samo ga isuviše dobro vaspitanje sprečava da ih potencira „pred svetom“. Te onda(k) nije ni čudo da prečesto ostaju zatomljene, ili nezasluženo nepoznate izvan gradskog atara.

Nakon decenija plodnog „muzičkourednikovanja“ na Radio Novom Sadu (koji i kao „prašnjava“ državna stanica dan-danas ima više rokenrola od svih ovih novokomponovanih komercijalnih staničica zajedno), Bogomir M. poduhvatio se neobičnog i neobično donhikotskog posla – da napravi pravu pravcatu enciklopediju novosadskog rokenrola (sa bližom okolinom – kako Novog Sada, tako i „strogo“ definisanog rokenrola). I evo, posle skoro decenije marljivog istraživačko-arhivarskog rada, NS rokopedija (Switch, Novi Sad 2005) je pred publikom. Na tri stotine i pedesetak stranica povećeg formata, uz obilje ekskluzivnih, ponekad upravo senzacionalnih fotografija, Mijatović je nanizao nekoliko stotina „enciklopedijskih odrednica“, mnogih do te mere opskurnih da ćeš lako poverovati u iluziju kako je B. M. u svoj rockarijum turio svakoga ko je ikada u rođenoj sobi uhvatio u ruke razdrndanu akustaru Melodija Mengeš, i na njoj trapavo odtamburao uvodne taktove Smoke On the Water…

Posao je, dakle, bio obeshrabrujuće zamašan, a njegov će značaj, sad kada je završen, tek početi da biva sagleda(va)n. Da još živimo u socijalizmu, uskliknuo bih s ljubavlju da je Bogomir Mijatović zvan Bogica – heroj socijalističkog rada. Ovako, propao mi fazon, a „heroj kapitalističkog rada“ zvuči nekako rogobatno – kapitalizam je ubistveno antiromantičan, on ne traži heroje nego Efikasne Izvršioce. Zato je valjda ovo vreme tako teško za starovremske romantike a idealno za najgori nesoj od svih nesoja – za one što su (nakon duuuge potrage) sebe pronašli u advertajzingu… Ili makar u PR-u. Ali, pustimo polusvet, ovde se govori o Važnim Stvarima. A šta ima važnije od Muzike, recite iskreno?!

KREATIVNO LUDILO: Matrica po kojoj Bogomir Mijatović pravi enciklopediju u dobrom je smislu reči klasična – tu su svi relevantni podaci iz istorije grupe, sva diskografija, muzičke i vanmuzičke kontroverze, putanje uspeha i razlozi padova, neuspeha ili razmimoilaženja. Kad smo kod ovog potonjeg, statistika je neumoljiva – najveći neprijatelj rokenrola zvao se Jugoslovenska narodna armija – to čudo je rasturilo ili hiberniralo bar pola bendova iz ove knjige (more, treba onog Divca u vojsku, kad bolje razmislim – dosta su se sportisti izvlačili na račun poštenih umetnika koje niko ne zarezuje ni za suvu šljivu!)! S početkom devedesetih, vojsci se pridružuje i „teška politička situacija“, „ratno okruženje“, „sankcije i hiperinflacija“ i tome slično. Iako nastoji da se drži muzike koliko je god to moguće, i iako gdegde pomalo preterano insistira na svojem političkom dezangažmanu, autor NS rockopedije nije slep za „širi kontekst“ u kojem deluje novosadska rokenrol scena, od ranih šezdesetih do danas. Utoliko je ova knjiga zanimljiva i za one koji nisu ni NS lokalpatriote ni muzički zaluđenici: kao i svako dobro štivo s „leksikografskim“ pretenzijama, ova je knjiga između ostalog i svojevrsna nenametljiva društveno–kulturološka hronika; probijajući se kroz šumu odrednica, kroz ovaj bogati tekstualno-fotografski složenac, sasvim ćete lepo (u)pratiti mukotrpan, neprestano saplitan ali kontinuiran proboj duha Modernosti u jedno em siromašno, em deprimirajuće neprosvećeno em ideološki zatucano društvo sa ruba evropskog kontinenta. U šezdesetim – momčići u odelcima, sa za koji milimetar dužim kosicama, pevuckaju uglavnom uvozne standarde skinute sa Radio Luksemburga i odmumlane na tarzan-inglišu; sedamdesete donose raskalašnost, ali i pretencioznost, bizarni rokenrol-barok sa dna Panonskog mora; prelaz ka osamdesetim donosi reaktivnu eksploziju pank-scene, a ona je u Novom Sadu bila najrazvijenija u SFRJ nakon Ljubljane i Rijeke, mada doduše nije bila tako politički odvažna i osvešćena – više se svodila na kreativno ludilo opšte prakse, uz mnogo poluosvešćenih linkova sa utuljenom baštinom novosadske poetsko-likovnjačke (neo)avangarde. Uostalom, ljudi kao Slobodan Tišma (Luna, La Strada) direktna su veza između tih dveju subverzivnih scena. Osamdesete, pak, donose neke od najznačajnijih bendova koje je Novi Sad ikada iznedrio, kao i mnoštvo epigonskih odjeka na globalni i jugoslovenski novi talas, ali i ono što će skliznuti u površni dendizam novog romantizma i sličnih kerefeka, a takođe i Trulu Reakciju, uglavnom u vidu upravo neodoljivo audio-vizuelno smešnih HM bendova direktno sa ruba pameti… Bogo moj, koji su to prizori – to tigrovi, to lavovi, pume, svakakvo kuštravo-kosmato zverinje… A devedesete? E, tu se scena raslojava, umnožava, deli, umire i rađa se iz pepela – koliko se samo grupa raspalo zato što je neko otišao u inostranstvo, ubio se, overio, digao ruke od svega… Naravski, Bogica M. ne „popuje“ i ne dosoljava takve priče – on ih mudro pušta da govore za sebe.

NEGDE IZMEĐU: Mogao je Bogomir M. da koncipira knjigu i sasvim drugačije, i da je posveti samo opšteprepoznatljivim ikonama NS popa i rokenrola – u impresivnom rasponu od Đorđa Balaševića do Ateist repa, Obojenog programa, Lune, Boja, Love Huntersa… I to bi takođe bilo legitimno, ali hvala Bogu što nije učinio tako: bez sve sile (polu)anonimnih grupica, bez zabavnih ili ganutljivih priča o njihovim (pobačenim) karijerama, od kojih su mnoge doživele svoje zvezdane trenutke na igrankama na Detelinari ili u Zmaj Jovinoj gimnaziji, ovoj bi knjizi nedostajalo Ono Mnogo Duše, onaj neobični dim nad dunavskom vodom, onaj uistinu jedinstveni NS vajb – ono nešto što Novi Sad čini tako zaguljeno i zagonetno samosvojnim, neizlečivo drugačijim od svake druge gradske ili gradolike naseobine od Soluna do Beča. A čak mi se najzanimljivijim i najznakovitijim čine priče o grupama koje su zauvek ostale Negde Između – nikada nisu napravile ništa „veliko“ (neretko se raspavši, a ne dočekavši oficijelni Nosač Zvuka sa svojim imenom), ali su u okviru Grada stekle kultni status, i po njima se mere neka prošla vremena, njihovim se – „strancima“ uglavnom ništa-ne-značećim – imenima zasniva neka vrsta nostalgičnih šifri za nešto što nam je zauvek izmaklo, i za šta uglavnom nismo ni znali da ima i da će ikada imati bilo kakvu trajnu vrednost… Takve su, recimo, grupe Ibn tup iz sedamdesetih ili Sing Sing Singers s kraja osamdesetih; ili recimo Betsheba – sećam se kako je na svim soliterima u Bloku, a valjda i drugde po gradu, bilo sprejom ispisano to čudno ime, dok su se lokalne tetke i strine pitale šta li je to, komšinice, budibogsnama…

Razume se, dakle, da je NS rockopedija, koliko o muzici, neizbežno i priča o Gradu, te o društvu: njeni su najbrojniji junaci momci i devojke iz „betonskih“ delova grada – gnevni pankeri sa Limana, Detelinare, Novog Naselja, Bloka, ali i fina, avangardi sklona deca iz centra… Baš kao i razdrljeno-vrištavi metalurški drljatori koji izazivaju ovacije na igrankama u Veterniku. A sve to nije da nam ne govori nešto o tome gde smo živeli. Akteri ovih priča tek su manjim delom učinili nešto značajno u muzici, i tek je manji deo njih profesionalno i dalje u njoj; Bogomir Mijatović će nas sa zadivljujućom obaveštenošću izvestiti o potonjoj sudbini svakoga od njih, to jest kojim se „građanskim“ zanimanjem danas bavi – a tu ima ama baš svega: od masera i krovopokrivača pa do akademika i predsednika političkih stranaka – ili pak ne bavi, pošto je mnogo onih koji su ostali negde u socijalnom vakuumu, što će Bogica lepše nazvati statusom „bez zaposlenja“. Otuda će ovom knjigom prodefilovati i mnogi likovi koje znamo po nečemu sasvim drugom – opet u impresivnom rasponu od Nenada Čanka pa do opskurnog Gorana Davidovića sada znanog kao Firer, inače bivšeg člana prvo jedne „obične“ grupe, a posle nazi–skins benda.

Ako grad čine Gradom ljudi koji ga istinski oplemenjuju, onda je Bogica Mijatović NS rokopedijom Novom Sadu učinio najbolji mogući dar; razume se, ovoj knjizi je moguće naći mahane i nedostatke – Bogomir je pre svega radio-novinar i pisanje mu nije glavno sredstvo izražavanja, što će reći da u ovim tekstovima nećete naći bog zna šta od „velikog stila“; neko će (ne i dolepotpisani) zameriti što se u knjizi našlo mesta i za ono što sa rokenrolom kao muzičkim idiomom ima samo posredne veze, a meni će više zasmetati odsustvo svih onih važnih mesta (kao enciklopedijskih odrednica, naime) na kojima se rokenrol svirao i slušao svih ovih godina. No, sve drugo je tu, svi oni koji su stvarali, ali i oni koji su „održavali“ muziku i tvorili Scenu (dakle, i novinari, muzički urednici, producenti, snimatelji…). I sve to tvori ozbiljan i iscrpan, znalački, a opet diskretno nežno oslikan portret jednog Grada. Srpska Atina? Ma, jok: kad se čovek osvrne, Novi mu Sad nekako više zaliči na savremeni Mančester!