„Mi ne govorimo samo rečima, mi govorimo čitavim životom.“ To je rečenica koju je Borislav Pekić izgovorio u intervjuu sa pokojnim Aleksandrom Ćirićem („Vreme“, 18. mart 1991).
Istrgnuto iz konteksta, ovako ogoljeno, zvuči to kao opšte mesto kojima je Pekić bio nesklon, ali je malo ličnosti u Srbiji kojima bi ova definicija ukupnog pregnuća, pa i književnog, bolje pristajala.
Odrastao sam u Ulici prote Mateje, to je ona što se od Slavije penje do beogradskog Pravnog fakulteta. U njoj je do odlaska u London stanovao i Borislav Pekić. Kućni broj 20, drugi sprat.
U to doba, sredinom šezdesetih, svi smo sve o svakom sve znali. Svaki kraj je imao svoje priče. Legendarni Bora Kostić, u herojsko doba fudbala, kad se igralo za hranarinu, svaki dan je dolazio na broj 34 na ručak kod tadašnje kuvarice starog restorana „Lovac“, i nije se libio da dečarcima puca penale u obližnjem dvorištu. Ali, nikad nije pucao jako.
Dvojica ljudi, međutim, oko glave su nosili poseban oreol. Čika Voja, čijeg se prezimena ne sećam, i Borislav Pekić. Bio je tu u kraju i neki Ždroka koji je ubio čoveka pa dopao robije, ali ova dvojica nosili su auru političkih zatvorenika.
Čika Voja, predratno desno krilo BSK-a, stradao je istina po IB-u, dok je Pekić, kako se tada govorilo, bio u „Belim orlovima“. Bili su u svemu sušta suprotnost. Voja nije imao metar i sedamdeset, a Pekić nam se, onako mršav, činio ekstremno visokim, kao motka za podupiranje konopca na kojem je u dvorištu visilo oprano rublje.
Voja je svako malo izlazio, iz svog suterenskog stana, pred kapiju s brojem 27, držao pod miškom spakovano ćebe, pomiren s činjenicom da će otići u Padinsku Skelu dok kroz grad ne prođu neki važni gosti druga Tita. Bilo je to teatralno kako i dolikuje jednom desnom krilu, dok je Pekić išao zagledan uvis. Posle me je život naučio da shvatim da je išao uspravnije i više zagledan ukoliko bi malo više popio. Tek mnogo docnije shvatio sam zašto se uvek pojavljivao iz pravca Krunske ulice, tadašnjih Proleterskih brigada (vidi roman Graditelji). Zastao bi ponekad da pogleda na dečurliju koja je igrala ulični fudbal.
Teško je današnjem čitaocu da zamisli kako je nama s tek razvezanim pionirskim maramama izgledalo kada se skoro svaki dan susrećeš s narodnim neprijateljima. Za razumevanje doba valja reći i da je omiljena rasprava bila ko je Titu bliži – Ranković ili Kardelj, dok to Tito nije sam odgonetnuo.
Godine su prolazile. Mislim da sam o Pekiću i od Pekića pročitao sve što se moglo pročitati i ostao sam do današnjeg dana zapitan samo nad jednim pitanjem. Zašto se čovek sklon demistifikovanju istorije, politike, pa i biblijskih čuda, duboko svestan površnosti bilo kakvog političkog angažmana, uključio u ono, naoko prevratno vreme, u potragu za zlatnim runom srpske politike.
Verujem da nije hteo da izda, duboko svestan svih ograničenja – pobogu, već je bio ostvaren pisac – ideju o višestranačju i da odbije drugove s kojima se uhvatio u kolo promene toka društvenih odnosa. Mislim da je smatrao obavezom intelektualca da govori „čitavim životom“.
Sedeo sam posle dva puta s njim. U starom „Trandafiloviću“, blizu nekadašnje Maglajske, slepe uličice na Vračaru, koja danas nosi njegovo ime. Nije bio bučan, osećao je „beogradski limb“ koji ga odvlači od grozničavog pisanja, nije učestvovao u bučnim kafanskim književnim nadmetanjima iza kojih ostaju anegdote a dela teturaju bez čvrste arhitekture koja se ostvaruje svakodnevnim i predanim radom. Mislim da mu je laknulo kada ga je Miloševićev gaulajter pobedio na čuvenim rakovičkim izborima, a posle sam i iz pouzdanijih izvora čuo da on ne bi znao šta da radi s eventualnom pobedom.
Tek smo završili osnovnu školu. Neko je dobio iz Londona ploču Rolingstonsa. Muzika je treštala na trećem spratu zgrade broj 20 u Ulici prote Mateje. Nešto ispred ponoći o prozor je tresnuo portviš. Neko s drugog sprata lupao je u okno. Na motci poruka: „Tiše, pišem!“
Verujem da je Pekić radio na poslednjoj korekciji romana Vreme čuda. Od tada je prošlo pedeset godina.
