Čudan defile smrti

Protekla televizijska nedelja bila je svojevrsna hronika smrti. Eksplozije u Londonu bile su prvi medijski udar, koji se sa svetskih televizija prelio i u naše programe. Ova tragedija je na našim televizijama praćena na tri karakteristična načina. TV B92 se uključio u živi prenos Skaj televizije uz simultani prevod i povremenu rekapitulaciju prispelih informacija. To je najopštiji i najsigurniji način koji ima jednu poznatu manu. Posle nekoliko sati bavljenja temom, gledalac biva preplavljen detaljima i gubi strpljenje. Zato je nepohodno održati pažnju auditorijuma dodatnim programskim sadržajima. Tu strategiju je iskoristila BK televizija, koja je emitovala specijalni program iz studija, dajući mišljenja ovdašnjih eksperata. Opasnost koju krije specijalni program jesu upravo pomenuti eksperti, pa smo slušali opšte fraze, filozofiranja na temu i lične uglove stručnjaka. Na primer, samo nekoliko časova posle eksplozija, urednik časopisa „Centurion“ i vojni analitičar Aljoša Milenković (u narodu poznat kao Može Biti Samo 1) znao je više od britanskih obaveštajaca i londonske policije. Bilans žrtava nije bio završen, a Aljoša je znao o kom eksplozivu je reč, ko stoji iza napada i šta nam je činiti. Ukratko, bio je to čudan defile. Na kraju, pomenuo bih i specijalni program Televizije Pink – koja je u središte stavila pitanje – ima li među nastradalima naših državljana? Ovo je legitiman stav, koji u sebi, ako samo malo razmislite, krije i klicu ovdašnjeg medijskog i političkog autizma. Svaka spoljnopolitička tema zato našim medijima predstavlja nesvarljiv zalogaj, jer se pošto-poto mora ugurati u našu dnevnu problematiku. Svet se posmatra kao deo Srbije, umesto da stvari stoje obratno.

Druga velika televizijska tema obeležena smrću bila je desetogodišnjica zločina u Srebrenici. Kao i u svakom ratu, žrtve postoje na obe strane, srpske u Bratuncu, muslimanske u Potočarima. SRS je ocenio da se srpskim žrtvama ne pridaje dovoljna pažnja, pa je u Centru Sava organizovala prikazivanje filma o zločinima nad Srbima. Tako je ponovo počelo licitiranje žrtvama, sa idejom kako jedne potresne slike treba upotpuniti drugima, staviti leš uz leš, prebrojati ih ponovo i odvagnuti (zaista ne umem da kažem kako) čija je nesreća veća. Srpska pravoslavna crkva je svojim saopštenjem pokušala da podseti na stradanja oba naroda ne deleći nesreću, što zvuči veoma suvislo, ali ne naglašavajući odgovornost počinilaca. Strašne slike pobijenih Srba neće umanjiti veličinu zločina nad Muslimanima. Masakr je kriminalni čin i protiv boga i protiv čoveka, koji nije proizvod Večitog Usuda, ili nekakvog Balkanskog Prokletstva. Zločinci na obe strane imaju ime i prezime. Zato bih umesto leševa voleo da vidim počinioce, i to na sudu. Prenos komemoracije u Srebrenici za mnoge gledaoce bio je prilika da vide islamsku ceremoniju (dženazu) prvi put u životu. Možda vam se to čini nebitnim, ali upoznavanje sa običajima suseda pomoći će nam da se bolje razumemo. Obraćanje predsednika Tadića na državnoj televiziji bilo je potpuno adekvatno situaciji, za razliku od neuspelog pokušaja predsednika Skupštine da minutom ćutanja poslanici odaju poštu žrtvama u Londonu, Srebrenici i Bratuncu. Kao da nije znao ko mu sedi u Skupštini.

Problem se pojavio i na EXIT–u, kada su organizatori prvo najavili, a zatim odustali od pomena žrtvama Srebrenice. Ovogodišnji EXIT bio je potpuno medijsko osveženje, jer smo u noćnim satima na državnoj televiziji gledali nastupe bendova, umesto narodnjaka tipa – jedna pesma jedna želja. Neverovatno je kakvom brzinom je EXIT u stanju da nas prikaže kao normalnu evropsku zemlju, kao da nam je neko upalio svetlo na četiri dana. Što se tiče dileme oko EXIT-a i Srebrenice, situacija podseća na Tadića u Potočarima. Čovek nije imao priliku da govori, ali je i čin odlaska imao jasnu poruku. Problem je nastao oko nedefinisanog i nedovoljno čvrstog stava organizatora EXIT-a jer je konačan utisak za laike mogao biti da su se uplašili pretnji. Odavanje pošte žrtvama ne funkcioniše ad hoc, ni u Skupštini, ni na festivalu.