Crveno i crno

Sto puta je valjda već rečeno (a od toga dobra komadeška otpada na ovog potpisnika) da savremena srpska proza nekako dosta kilavo izlazi na kraj sa Odviše Zanimljivim Vremenima u kojima živimo već skoro dve decenije, da njen glavni tok uglavnom okreće glavu od nepodnošljivo škakljivih pitanja vremena, najčešće pod mutnim „poetičkim“, to jest „postmodernističkim“ izgovorima za prostotu opseniti; znate već onaj rad – „ne bih da mi spoljni Svet opogani moj divni Tekst“… Možeš misliti. Zato tu našu savremenu proznu produkciju (čast izuzecima, a nije da ih nije bilo) uglavnom niko i ne čita, pa se ona po svojoj ezoteričnosti već opasno približava recentnoj poeziji, i njenim u boljem slučaju dvocifrenim tiražima. A ono što poeziji možda i može biti primereno, prozi svakako ne može, osim na sveopštu štetu. Na drugoj strani, tu se zapatio onaj histerični hipertržišni bofl, svojevrsni komandoski upad estrade u književnost, sa svojom smarajućom produkcijom Ničega, koju „svi“ kupuju – svi oni, dakle, koji povazdan blenu u televizijska Šarena Vrata, a knjige ne čitaju ni u nužnoj samoodbrani – ali je niko zapravo ne čita. Jer, niti se čitati da, niti je stvarnom čitanju namenjena. Kako god bilo, valjda će novi naraštaji srpskih pisaca – posle tobožnjih „tradicionalista“, posle postmodernista, posle… – tu nešto ipak izmeniti. Na kraju krajeva, ovo (post)apokaliptično vreme je jedino koje imaju. Hajde da vidimo kako se neki od njih rvu sa pošastima novije i starije Istorije, u raznim bojama.

SLUČAJ PRVI: „U crno obojeno u meni je sve“ (Jagger/Richards/Dragan Kojić Keba).

Oto Oltvanji (1971, Novi Sad, odrastao u Subotici, živi u Beogradu) pisac je od ranije poznat mahom onoj sekti čudaka – a nije ih u Srbiji tako malo – koja voli horror literaturu, što krvaviju to bolju. Hvala lepo, nisam žedan. Nakon niza više ili manje žanrovskih pripovedaka, Oltvanji je upravo objavio prvi roman (Crne cipele, Samizdat B92, Beograd 2005) koji je kanda svojevrsni iskorak u mainstream, ali tako da to nikoga ne zaboli, naprotiv. Što će reći da je Oltvanji suvislo inkorporirao žanrovske obrasce u priču koja se može ticati i onih čitalaca koji se onesveste kad vide iglu od injekcije… O čemu je ovde reč? Čitaoca će pisac uvesti u nove i još nerazgažene Crne cipele kroz uvodne scene koje su slika i prilika visokokonfekcijskog hard–boiled krimića, sa usamljenim, pretežno dekintiranim i temeljito životno sjebanim privatnim detektivom, luzerskom njuškom koja preživljava na košavnim beogradskim ulicama uglavnom uhodeći neverne supruge i raduckajući tome slične poslove iz domena detektivske male privrede. Sve dok, gotovo bukvalno, ne ugazi u nešto, u jedan tajanstven i bizaran posao koji će ga odvesti daleko, predaleko… Kad smo već kod ovog lepog početnog žanrovskog klišea, Hrvati još od socijalizma pa do danas imaju svog Nikolu Banića, nekadašnjeg inspektora SUP-a a sadašnjeg „privatnog istražitelja“, a sve zahvaljujući neumornom Goranu Tribusonu, kojem je Banić idealan medijum za pretresanje tamne strane tranzicijske Hrvatske. Može li Oltvanjijev Bruno Kostić da bude Banićev beogradski takmac? Ne bi se reklo da Oltvanji ima takvih pretenzija, ali jedan takav bi nam svakako valjao… Nazad k priči: Oltvanjijev zgodno podnaslovljeni „okultni triler“ dobija zamajac kada Bruno K. ni kriv ni dužan – mada, i to je pitanje… – upadne u dozlaboga zamršenu igru odmeravanja moći među tajanstvenim, podzemnim silama iz vremena pred kraj Miloševićeve vlasti, u mrežu sumanutog međusobnog razračunavanja zonosumračnih likova iz vojnog establišmenta, među kojima su i ozloglašeni haški begunci-kapitalci… Ne bi bilo ni poželjno ni korektno otkrivati potencijalnom čitaocu detalje zapleta, dovoljno je reći da se Oltvanji umešno poigrava oniričkim elementima, problematizujući identitet i samog po definiciji „zdravorazumskog“ detektiva-pripovedača, te da u središte uzbudljive, zadihane priče uvodi „vukodlački“ motiv kao metaforu Zla, onog večitog, neuništivog, paloj duši neodoljivo privlačnog: i rat u Bosni je, s jedne strane, apoteoza takvog Zla, a sa druge, tek zgodna podloga za potragu za svojevrsnim eliksirom tamne, onostrane, neljudske Moći… I to sve čini na način retko viđen ovde, tamno, teško i tmasto, dokazujući uzgred kako uvek ima načina da se suvislo progovori o onim „večnim pitanjima“ kroz prizmu savremenosti, samo ako pisac to hoće/ume/sme. A one cipele iz naslova? E, te crne, sjajne, tvrde gilje lucidno su osmišljen dress code onih koji „nisu civili“, onih koji imaju Moć, onih koji ne samo da biju i ubijaju, nego to rade s licencom; a to su oni pravi, zimzeleni horor-junaci u ovom delu sveta.

SLUČAJ DRUGI: „Prođi sa mnom kroz crveno, biće moje što je njeno“ (Svetlana Ceca Veličković Ražnatović).

Ako rastresitu proznu knjigu debitanta Miloša Živkovića (1974) Crvene priče (Čigoja, Beograd 2004) išta povezuje sa Oltvanjijevim romanom – osim, dakako, „kolorističkog“ naslovnog motiva – onda je to njena posvemašnja iščašenost, izmeštenost, udaljenost od prozne „rutine“ aktuelne srpske literature. Ova neobično strukturirana prozna kolekcija zamišljena je kao autorov groteskno-kalamburni, intencionalno, čini mi se, pomalo harmsovski – ali s manjkom duhovitosti a viškom jeda i gorčine! – obračun s… komunizmom. S čim?! S komunizmom, sećate se, Lenjin, Staljin, Tito, Mao, svetla budućnost, crvene marame, konc-logori, redovi za ‘leba… Otuda su, eto, sve te priče crvene: sve su locirane u razne tačke komunističkog globusa, od ranih dana Sovjetskog Saveza, preko Titove Jugoslavije (u početnoj, obećavajućoj deonici pripovedač će nam ponuditi svoj frustrirajući pionirski susret s Titom…), pa do postrevolucionarne Rumunije, kojom nespokojno glavinja duh ubijenog tiranina Nikolaea Čaušeskua… Tretirajući što stvarne likove iz komunističke istorije, što karikaturalno osenčene likove „malih ljudi“ kao predložak za nesmiljenu i surovu sprdnju sa „svetinjama“, sa celim onim prenakrcanim metajezikom jedne uvrnute i srećom zauvek potonule „utopijske“ civilizacije, Živković postiže paradoksalan efekat: obično dobro počne, lepo se razmaše – a onda se „proda“ za jeftin štos, za odveć brutalnu sliku, za preko svake razumne mere ekonomije teksta navalentno portretističko izobličavanje ionako već izobličenog „crvenog carstva“, ili naprosto za neko zbrzano i puko koješta. Utoliko je, baveći se „crvenima“ kao predloškom, Živković naprosto isuviše često prolazio kroz crveno, preterujući u svemu, mahom na štetu knjige. Tja, lepo kaže jedan primenjeni pesnik iz epohe poznog komunizma: a moglo je bolje!