Čovek koji budi kamen

U Muzeju savremene umetnosti Plains Art Museum u američkom gradu Fargo, u državi Severna Dakota, otvorena je (8. novembar 2018/25. maj 2019) izložba skulptura i instalacija našeg umetnika Zorana Mojsilova. Naslovljena je Time Machine po centralnoj skulpturi, karakterističnoj po drvenim satnim zupčanicima, oslikanim motivima sa pirotskih ćilima i zvezdama petokrakama, simbolima izvađenim iz dubokog bunara svesnog i podsvesnog traganja ovog putujućeg vajara, koji je pre 35 godina krenuo iz Beograda preko Pariza i stigao do Mineapolisa u Minesoti, u kome živi.

U jednoj od naših priča koje smo tkali kao neki astralni pirotski ćilim u virtuelnom i fizičkom prostoru između Grčke, Srbije i Amerike, od leta pa do zime, u kojima je uvek bar jedan od dvoje bio u nekoj gluvoj noći zbog vremenske razlike, Zoran mi je rekao da bi, kad bi mogao, „sve to pokupio i doneo u Srbiju“. Neće me začuditi ako to i uradi, s obzirom da ga, između ostalog, sad okupira i formiranje muzeja u napuštenoj školi sela Vlasi kod Pirota, za koje je emotivno vezan od najranijeg detinjstva. Tu ga je, kaže, „majka slala u maju, a vraćala ga u septembru“, da ga spase od betona i prašine Novog Beograda. Tu je, u prelepom kanjonu reke Jerme i u netaknutoj prirodi na obroncima Stare planine, najvažnije životne lekcije dobio od baba Duke, majčine majke, travarke i učiteljice života.

U ostvarenje svojih snova krenuo je veoma rano, još 1971. kad je kao juniorski predstavnik kluba „Radnički“ sa Crvenog krsta postao prvak Jugoslavije u rvanju. Kasnije je izvajao skulpturu Dva rvača u ringu, od koje je, kako kaže, „sve počelo. Ili je sve počelo još kad je kao mali dečak pravio noževe, mačeve, alatke i igračke dečacima iz kraja? Vrag bi ga znao.“ Dok je studirao vajarstvo na Likovnoj akademiji u Beogradu, crtao je karikature za „Politiku ekspres“, „Student“ i „Književnu reč“. Tada je upoznao svog drugog velikog učitelja, poznatog jugoslovenskog i srpskog vajara Matiju Vukovića. Ranih osamdesetih otišao je iz Beograda, ali domovinu „zapravo nikada ne napušta jer što dalje od nje bežiš, to ona dublje korene pušta tamo odakle ih niko ne može iščupati, u srcu“ – kaže. U Pariz je stigao sa kartom u jednom pravcu i priključio se nezavisnom umetničkom centru Društvu konfluencija (Association Confluences). U tom nezavisnom multidisciplinarnom rezidencijalnom centru za umetnike okupljala su se mnoga poznata imena umetnosti, teatra i muzike, a čest posetilac je bio i nekadašnji ministar kulture Žak Lang. Mojsilov je tu upoznao i Ajlin Krug, svoju suprugu i saradnicu s kojom će 1986. otići u Ameriku.

Njegove ogromne instalacije od kamena, gvožđa i drveta postavljene su po celom svetu. Samo u SAD ih ima u više od 20 država. Beogradu je poklonio skulpturu Šiklja, kameni dvosed. Postavljen je ispred galerije Stara Kapetanija u Zemunu, pa Zemunci sede na njemu i uživaju u pogledu na Dunav. Avgusta 2017. uradio je impozantnu instalaciju Jabučila, mitskog krilatog konja vojvode Momčila, koja je postavljena u pirotskoj tvrđavi Kale. Ovo je njegova priča.

JABUČILO: Jabučila sam se prihvatio na predlog prijatelja Brace Zlatanova, jer su mi u to vreme odgovarala samo mitska bića, samo s njima mogu da osvajam slobodu. Umesto da uradim bistu Momčilu, pošto tvrđava nosi njegovo ime, ja se odlučim za konja Momčilova. Po mitologiji, Jabučilo je svake noći izlazio iz nekog jezera ispod Durmitora. Seljaci ga terali strelama i vilama, a Momčilo ga uzme i odvede u Pereterion, grčko ime za Pirot. Jabučilo je moj poklon ovom gradu. Pošto je Jabučilo mitsko biće, niko ne zna kako izgleda, zato je i ova skulptura napravljena sva od raznih uglova, pa je ljudi vide na razne načine. Nema tu šta da se objašnjava. Ja napravim i pustim da ljudi u tome vide šta im odgovara. Uvek radim sa onim što nađem. Jabučila sam pravio od materijala koji su postojali u okolini, od kamenih ploča, metalnih i gvozdenih šipki. Nisam hteo da ga radim negde unutra, pa mi je opština Pirot dala prostor gde mogu da se razmašem. U mom radu učestvuju velika vozila, kamioni, dizalice, zato su moji radovi na javnim prostorima, po parkovima. U Americi ima ih po dvorištima univerziteta, otvorenim muzejima. Kad sam radio Jabučila u Pirotu, dolazili su ljudi i smetali mi. Bili su zainteresovani i za materijal, za metal koji su hteli da ukradu i preprodaju. Znaš kako je, sirotinja. Morao sam da ogradim skulpturu da ne može da joj se priđe. Jednom su mi u mom selu Vlasi spalili skulpturu, bila je od drveta, i na njoj ispekli rakiju. Ja sam posle pričao da su moj spiritual work pretvorili u spirit, u alkohol.

MATIJA VUKOVIĆ: Matiju sam upoznao 1979. godine. Gledao sam neku njegovu izložbu u Domu omladine u Beogradu gde smo visili kod debelog Ćite, Miroslava Ćitakovića. On je bio izbacivač i moj trener rvanja. Saznao sam adresu Matijinog ateljea u Košutnjaku i odem pravo kod njega, a ono sneg do kolena. Kucam na vrata, otvara mi Matija onako namrgođen, a iza njega nagrne toplina sa mirisom jagnjetine. „Jeste vi Matija?“ pitam. „Ja sam“, kaže on. „Ja sam isto vajar“, kažem, a on poviče „bravo, kolega, ajde uđite, da vas upoznam sa novinarom ‘Politike’“, a njemu će: „Izvinite, ajte da nastavimo intervju nekom drugom prilikom. Sad mi je došao kolega, moram s njim da razgovaram!“ I pokupiše se i odoše novinar i fotograf „Politike“, a meni šatro neprijatno. A Matija mi kaže: „Sedi, jedi!“ i otvori flašu votke. Tako sam počeo da studiram votku 1 i kasnije votku 2 . Votka 1 je bila da pijem s odraslima do ponoći a da ne padnem pod sto, jer tek posle ponoći počinje prava filozofija o pravoj, iskonskoj umetnosti. Pad’o sam na votki 1 više puta dok na kraju nisam pao pod sto. Kod Matije se skupljala super ekipa, pisci i ostali beogradski krem, a i Steva Bodnarov me je gotivio. Pitam Matiju jednog dana: „Matija, kad ću ja da postanem vajar?“, a on će na to : „Pa, šta ti misliš, kako to ide? Probudiš se jednog jutra, pogledaš se u ogledalo, a ono ti pozeleneo i misliš to je znak?“ I, pošto opet nešto cvrči u rerni, uzme pa onom golemom viljuškom za meso, ko kad engleska kraljica proglašava nekog sirom ili princom, taknu me prvo na jedno pa na drugo rame, izbrisa o mene svu mast i reče: „E, sad si posto vajar i više da ne pričamo o tome!“ Tako sam postao vajar. Onda ga pitam „Je l’ da idem i da završim Akademiju?“ Obavezno! Trebaće ti penzija od partizana!“ tako ih je zvao. „Ma, jebeš penziju, nego je l’ ima još nešto da naučim?“ „Jok, nema šta više da učiš, sad si vajar!“ I tako ja odem u svet da pobeđujem i nisam se prešao. Matija je bio u pravu. Godine 1984. u Parizu učestvovao sam na izložbi Omaž Matiji Vukoviću.

VOJSKA: U JNA sam otišao 1981. Moj plan je bio da se foliram da sam narkoman. Tako jednog dana kupim optiladone, i na postrojenje pred 500 vojnika mirno postrojenih kasnim ja i vučem se, zapravo haluciniram da idem kroz blato do kolena. Svi mi se smeju i pošalju me kod psihijatra u Zagreb. Pita on mene: „Što si hteo da se ubiješ?“, a ja kažem: „Nisam, ja sam narkoman!“ On insistira: „Ovde piše da si pokušao da se ubiješ tabletama!“ Menjaj priču, kažem ja sebi! Pa krenem da lupetam kako ne mogu da živim bez umetnosti, a on – tajac! Pita: „Od kakve umetnosti?“ „Ja sam vajar“, kažem mu. A on skoči preko stola i kaže: „Drago mi je! Ja sam slikar-amater, general taj i taj. Sestro, daj kafu, stig’o mi kolega!“ A ja se mislim: ja se foliram da sam lud, a ovaj je stvarno lud! Pa nastavi: „Ne daju ti da stvaraš?! Dođi kod mene! Imaćeš atelje na raspolaganju 24 sata dnevno, TV, ping-pong, biblioteku, sestre mlade seljančice, klopu ko da si u restoranu… Ja sam direktor klinike za moždane i nervne bolesti. Staviću te na F odeljenje, tamo držim pisce i arhitekte, fali mi vajar.“ Moj san je oduvek bio da lečim ljude umetničkom terapijom, pa tako ja pristanem da bolesnicima održim 45 predavanja o umetnosti.

TILT: Tamo sam redovno igrao šah sa jednim Albancem koga bi, kad god bi napravio neko sranje, za kaznu stavljali u ludačku košulju, pa je morao da pomera figure zubima. Jednog dana me pita da l’ da se popne na drvo i da ne silazi s njega kao da je lud, a ja mu kažem: „Obavezno“. I tako, posle dan-dva, njega oslobode vojske. Uspeo je! Crtao sam ga kako visi naopačke u ludačkoj košulji. Posle kad sam se vratio u Beograd, uradio sam seriju četiri skulpture od drveta kao strip i nazvao ih Tilt. To je ono kad gurneš jako fliper, on tiltuje i ugasi se. Tako je isto i sa ljudima, i oni mogu da tiltuju. Godine 1982. prijavio sam ih na Oktobarski salon. Mislim se, odbiće me. Kad ono jedna gospođa iz ULUS-a koja je bila u žiriju kaže: „E, mi baš tebe izabrali za nagradu mladog debitanta u skulpturi.“ A onda dođe direktor i kaže: „Ne dolazi u obzir, drugovi odozgo su rekli da ne smemo ni da ga izlažemo. Suviše je pesimističan.“ Dva dana posle toga neki ortak mi predloži da odemo u Pariz da njegovoj tetki farbamo stan. Ja pođem i ponesem Tiltove. Tilt 2 i Tilt 3 sam prodao u Parizu, pa sam ih ove godine opet napravio i sad ih ovde konačno izlažem zajedno. Ta skulptura ovako izgleda: Tilt 1 visi na konopcu, Tilt 2 je u malo promenjenoj pozi i polako se topi. Tilt 3 se istopio do pola, a pola njega još visi na konopcu, a Tilt 4 se diže iz blata kao Nova ličnost, ali se pobednički smeška i pokazuje srednji prst. To je, znači, neka vrsta transfomacije. Tad kad sam ga napravio, osamdesetih, Tilt je predstavljao ljude koji su gurnuti u situacije u kojima postaju produkti komunističkog pranja mozga. Bila je to moja reakcija, neka vrsta protesta protiv ispiranja mozga, tada komunističkog, a sad kapitalističkog. U početku ni u Americi nisu hteli da ih izlažu, bila je to mnogo teška tema za srećne Amere, dok nisam rekao: „No Tilt, no show!“ Koncept ove sadašnje izložbe su nomadi i izbeglice koji se maju po belom svetu, a Tilt su moji komentari na sve što se dešavalo i što se dešava od kako su nastali, pa tako i na migracije.

AMERIKA: Amerika je oduvek bila obećana zemlja, utočište za ljude iz celog sveta u potrazi sa boljim životom. Danas Tramp gradi zidove i ne pušta ih da uđu, ali se u principu nije ništa promenilo. Amerika je uvek birala koga će da primi, a koga ne. Njihov kapitalizam je diktirao potražnju jeftine radne snage. A što se slobode govora tiče, možeš da se dereš koliko hoćeš, niko ti ne brani, ali te niko ni ne sluša. Ipak, većina Amera su normalni ljudi. I oni kao i mi žele da žive normalno, da se žene i rađaju decu, školuju ih, da rade itd. To se pokazalo i na poslednjim izborima gde su demokrate pobedile. Tramp predstavlja samo 33 odsto Amerike, što je još uvek velika manjina i to je dobro. Posle bombardovanja Srbije digao sam ruke od američke politike, ne slušam nikakve vesti, pa se ne nerviram. Odem u atelje, pustim narodnjake do daske, uživam u radu, seti i nostalgiji, i plačem u duetu sa pevačicama! Drugim rečima, izborio sam se za svoju slobodu, uz veliku pomoć, naravno, moje žene Ajlin, koja je moj najverniji fan i saradnik. Zahvaljujući njoj sam otišao 1986. iz Pariza za Ameriku! Danas, nema veze gde se nalazim na ovoj planeti, meni je uvek lepo. Znaš, to je ono kad komšinica pita moju kevu, koja i danas živi na Novom Beogradu, šta joj sin radi u Americi, a ona kaže: „Ma, ide tako i nađe neki kamen, neko drvo i proda ga za dolare.“ A ova kaže: „Blago njemu!“