Odluka da se dramatizuje roman Sudbina i komentari Radoslava Petkovića neosporno je vrlo hrabra… Šta u ovom romanu, koji bizarna kritičarska potreba za svrstavanjem relativno lako može da podvede pod postmodernu, iziskuje toliku hrabrost dramatizatora? Pa, najkraće rečeno, njegova složenost, veličina i dubina. Ove opšte odlike potiču iz narativne razuđenosti romana, velikog vremensko-istorijskog opsega (Jadransko more i Trst s početka XIX veka i Budimpešta iz sredine XX), direktnog obraćanja čitaocu u cilju da se problematizuje sâm fenomen pripovedanja, eruditnih izleta u bogatu istorijsku građu (razvoj ruske mornarice, Napoleonovo osvajanje Jadrana, srpske seobe, život despota Đurđa Brankovića, mađarsko-srpski odnosi kroz vekove, mađarski ustanak iz 1956, itd.), diskretnih književnih citata, parafraza, ili samo „namigivanja“ (Odiseja, strip junak Korto Malteze, Molijerov Žorž Danden, itd.) i, na kraju, a zapravo pre svega drugog, iz psihološkog i filozofskog poniranja u egzistencijalnu situaciju čovekove nemoći (ili nepristajanja) da igra nametnutu (ili izabranu) ulogu u priči svog života.
Ovakvo štrebersko sumiranje velikog romana nužno je restriktivno i njegov jedini cilj je da nas podseti na izuzetno bogatstvo početne književne građe, da bismo, na osnovu toga, mogli adekvatno da analiziramo i vrednujemo domete dramatizacije. Autor dramatizacije Jelena Mijović izabrala je klasičan pristup: izdvojila je, uz nužno sažimanje, središnji narativni tok, što u konkretnom slučaju nije bilo mnogo teško jer, bez obzira na postmodernu složenost strukture, roman Sudbina i komentari ima izuzetno dinamičan i uzbudljiv pripovedački zamajac, koji asocira na pustolovne ili špijunske pripovesti. Autorka je ostvarila i drugi zahtev ovakvog pristupa: u njenoj dramatizaciji sačuvan je, uz nužne izmene, veliki deo izvornog dijaloga.
Međutim, kao bezbroj puta do sada, pokazalo se da je klasična i „najvernija“ dramatizacija ujedno i najproblematičnija. S jedne strane, ona, pored svega, nikad nije dovoljno široka da bi mogla da obuhvati brojne, plastične i zanimljive epizode; s druge strane, ona nije dovoljno uska da bi mogli da se prodube neki pojedinačni motivi ili teme. Od tog nedostatka poniranja ponajpre je stradao glavni junak Pavel Volkov jer se njegovi psihološki lomovi – njegovo iskakanje iz prihvaćene životne uloge – u romanu izražavaju putem autorefleksije, a dramski izraz autorefleksije, monologe, autorka dramatizacije je izbegavala. Kao rezultat ovakvog pristupa dobija se razvučena i linearna priča, kojoj nedostaju snažnija dramska čvorišta, produbljeni likovi, razvijene situacije; reklo bi se – prepričavanje romana u dramskoj formi. Tako se, na kraju, još jednom potvrđuje pravilo da je dobra dramatizacija velikog romana ona koja nije „verna“, koja predstavlja autonomno umetničko delo nastalo samo „po motivima“.
U predstavi Narodnog pozorišta rediteljka Alisa Stojanović nije uspela da prevaziđe nedostatke dramatizacije, da dramski zgusne ponuđenu građu, da pojača dramsku napetost. Međutim, uspela je nešto drugo: da, u saradnji sa scenografom Miodragom Tabačkim, stvori jedan stilizovan, naivno-bajkovit svet kojim promiču, u stalnom kretanju, gradnji i razgradnji, morski talasi, brodske palube, crkveni zidovi, baštenske klupe (doduše, u drugom delu predstave, ove bezbrojne scenske promene postaju samodovoljne i zamorne). Na ovaj način stvoren je odgovarajući prostorni okvir za preplitanje stvarnosti i fantastike, za junakov prelazak iz jedne u drugu životnu priču.
U podeli uloga rediteljka se rukovodila zahtevom Jelene Mijović da pojedini glumci imaju uloge i u tršćanskoj i u peštanskoj priči, koje se dešavaju s razmakom od sto pedest godina. Ovako su autorka dramatizacije i rediteljka metaforično scenski opredmetile paralelizam Petkovićeve naracije, odnosno misao da čovek može da promeni svoju životnu priču, ali ne i sudbinu. Rediteljka je dodala još jedno zanimljivo rešenje: likove Spiridona i grofa Čarnojevića dala je glumici, čime je, verovatno, htela da podvuče začudnost ličnosti preko kojih se glavni junak susreće sa svojim fantomom Đurđem Brankovićem. Ta začudnost bila je potvrđena i u stilizovanoj igri Stele Ćetković. Kao što je već istaknuto, dramatizacija je najviše oštetila lik Pavela Volkova/Pavla Vukovića, tako da je Tihomir Stanić doneo samo neku uopštenu uznemirenost i rastrzanost glavnog junaka. Iz preostalog dela ansambla ponajpre se izdvajao Branko Vidaković u vrlo dobroj ulozi grofa Briđida; iako na tragu njegovih ranijih, prepoznatljivih uloga frivolnih i dekadentnih tipova, Vidaković je, suzdržanijom igrom, uspeo da se iza takve pojave osete ozbiljnost i lukavost veštog političara.
Na kraju se dobija predstava u kojoj željeni štimung čežnje za izgubljenim vremenom i nepronađenom sudbinom više proističe iz nekih scenskih rešenja, glumačkih ostvarenja i izvornih piščevih misli, a mnogo manje iz dramske osnove, ali predstava kojoj, ipak, nedostaje pravi, pozorišni, razlog postojanja; ona ne pruža drugačiji, bogatiji ili jači estetski doživljaj od samog romana, naprotiv. Tako se dolazi do pitanja repertoarske politike Narodnog pozorišta: iako postavljanje Sudbine i komentara sigurno nije neki posebno problematičan potez (ako se zanemari dramatizacija, ipak je reč o zaista sjajnom romanu), on doprinosi opštem utisku o jednoličnoj repertoarskoj politici nacionalnog pozorišta, koja se svodi isključivo na savremeno književno stvaralaštvo.
